Doktor Igor Četojević široj javnosti poznat je po tome što je pomogao Novaku Đokoviću da reši zdravstvene probleme, a tokom jednogodišnje zajedničke saradnje srpski teniser postao je najbolji na svetu.
Medicinski fakultet dr Četojević završio je u Sarajevu, a potom je širio i usavršavao znanja iz raznih modaliteta lečenja po celom svetu. Zahvaljujući svojoj svestranosti i znanju uspeo je da pomogne brojnim ljudima, uključujući i sportiste.
U tekstu za Sportifico doktor Četojević piše o ishrani sportista, definiše ono što naziva “kvalitetnom ishranom“, ali i ceo proces smešta u kontekst pišući o odnosu prema hrani i potrebi daljeg obrazovanja ličnosti. Takođe, doktor se osvrnuo i na saradnju sa Novakom Đokovićem, poguban uticaj reklama, kao i na oporavak sportiste i brojne druge detalje.
Prepuštamo vas doktoru Četojeviću – sigurni smo da ćete uživati i mnogo naučiti.
Moj metod
Pristup ishrani zavisi od sporta kojim se neko bavi i na kojem nivou to čini – nije isto za nekoga ko se bavi streličarstvom, vaterpolom ili tenisom, kao i za nekoga ko je početnik, profesionalac ili amater. Volim da kažem “kako vozimo mašinu“ – da li punom parom ili ne?
Svakome je potrebna adekvatna hrana, ali najvažnije jeste videti kakva je startna osnova kod date osobe.
Sarađujem i sa profesionalnim sportistima i sa amaterima, uvek detektujem gde su greške, stresori – ne kaže se džabe “u zdravom telu zdrav duh“. Hrana je baza za zdrav duh – bez uzajamne povezanosti gubi se balans, pa zato dolazi do povrede i/ili bespotrebne nervoze i napetosti.
Prvo ustanovim gde su čepovi – šta se uzima previše, šta premalo. I ono što često mnogi zanemaruju jeste pitanje – kako da se pravilno hranimo, tj. način na koji se hrana unosi u telo?
Ono što mi omogućuje da budem uspešan u svom poslu jeste to što sam studirao i kinesku i klasičnu medicinu i ejuredu, a proučavao sam i razne druge modalitete, pa mogu istu stvar da sagledam iz više uglova i da odaberem šta je najprikladnije u datom slučaju i na koji način.
U žargonu to nazivam 3D medicinom.
Individualnost
Svaka jedinka je priča za sebe, različiti su profili ličnosti i onoga šta je kome potrebno – u košarci npr. ne treba isto beku i centru. Drukčiji su i metabolizmi, zato je individualnost ključna stvar – da vidimo šta je konkretno za tebe “pravi klik“.
Pre svega, ja ne volim reči “režim“ ishrane i “dijeta“, to su neadekvatne reči, česta je njihova zloupotreba u našem jeziku. Moramo jednostavno da budemo svesni šta nam je potrebno, pa koristim izraz proper nutrition, tj. “adekvatna ishrana“.
Tehnologija kojom se služim jeste biofeedback – upotrebljava medicinski softver koji čita telo kao 3D, ulazi se u dubinu i dobijam sve podatke – šta se uzima u prekomernim količinama, šta nedovoljno, koja hrana se ne vari dobro.
“Fleksibilnost nije samo fizička, nego i mentalna – rigidne ličnosti u glavi rigidne su i u mišićima”
Prikačim kaišiće na telo, a sportista u toku testa pošalje svoje energetske informacije kompjuteru. Posle radimo drugi test, šaljemo različite supstance, njih 10.000 (vitamine, enzime, toksine…), i telo pozitivno ili negativno reaguje na njih – ja to sve iščitam, pa zatim delamo u skladu sa time.
Grafikon stresora detektovanih biofeedback tehnologijom | Foto: Igor Četojević, arhiva
Primera radi, često mi dođu sportisti i kažu da uzimaju “neki tamo“ protein, a ja im kažem da donesu da vidimo šta je. Recimo, često uzimaju jedan poznati protein koji dolazi iz mlečne osnove, od životnjskog mleka, a ako ste senzitivni na mleko, to se ne uklapa u vašu priču.
Kao da ubacujete dizel gorivo u automobil, a on ide na benzin. Tako i telo reaguje. Ako to pronađemo, promenimo izvor proteina tako da odgovara telu date osobe – recimo protein koji je pravljen na bazi riže.
Zato ističem da je svaki pojedinac priča za sebe – mogu ljudi da liče, ali nisu isti. Npr, fleksibilnost nije samo fizička, nego i mentalna – rigidne ličnosti u glavi rigidne su i u mišićima, džaba se isteže. Onda kaže: “Odjednom sam se povredio“, ali nije baš odjednom…
Postoji pozitivni sportski stres pred meč i pitanje je kako ćemo da se izborimo sa njime. Ako smo prenapeti i nategnuti, takvi su i mišići i tetive, pa i najmanje trčanje, zagrevanje može da dovede do povrede jer telo nije fleksibilno.
Alergija i senzitivnost
Alergija jeste preterana reakcija na nešto, ona je kao vatra sa dimom – odmah se vidi, čovek se nadme i reaguje, pa se odgovor može pronaći analizirajući šta smo jeli pre pojave simptoma.
Gora je senzitivnost – to je konstantna inflamacija, vatra koja tinja, bez velikog dima, ali neprestano smeta. Ona umara sistem i iscrpljuje sportistu koji često ne zna šta je tačno u pitanju.
Inflamacije su naročito opasne kod sportista jer su njihove tetive, zglobovi i mišići uvek na granici povrede. Recimo: “Pa, samo sam nategao jedan bekhend i došlo je do povrede ramena”.
Teniski lakat i lampica za ulje
Baš sam nedavno objašnjavao kako “teniski lakat“ nema veze sa laktom – ako imamo toksine u meridijanu debelog/tankog creva, oni se mogu manifestovati povredom u ruci, zglobu, laktu, ramenu, vratu – to vam je kineska medicina. Mi zategnemo malo više, opteretimo ruku, a protok je zapušen i sistem ne može da kompenzuje to natezanje mišića.
Onda se za lakat ide kod doktora – lokalne terapije, struja itd. Ali nije uzrok problema u laktu, on je samo refleksija stanja. Kao što na automobilu imamo lampicu koja nam sugeriše da promenimo ulje – postoji problem, ali problem nije u lampici, nego na drugom mestu.
Nedavno mi je došao jedan dečko, mnogo se muči sa povredama. S njime je posredi bio gluten, uvek je nadut, stomak ga boli. Rekoh mu: “Hajde izbaci samo mesec dana, pa mi se javi“.
Posle mesec dana ponovo merimo reaktivnost na gluten – ako i tada, posle mesec dana čišćenja, postoji negativna reakcija, onda je to ”prava“ alergija. Do tada je to samo reakcija na preveliku količinu.
Zašto Novak jede urme?
Tek kad se nešto u telu resorbuje i dođe do ćelije, onda postaje hrana za telo i “sprži“ se kao energija. Međutim, do ćelije je dug put, a mi pogrešnom hranom pravimo spomenute hronične upale ili alergije, pa sluznice i membrane, koje treba da budu filteri i kvalitetni provodnici, samo nateknu i dolazi do inflamacije.
Hrana u crevima treba da se resorbuje, a to ne može da uradi – onda prođe kroz nas kao kroz patku kada proguta celu ribu. Dakle, nema ulaska u krvotok, pa u ćelije i posledica jeste nedostatak energije.
Najčešća greška u zapadnom svetu jeste prevelika konzumacija šećera, ugljenih hidrata (grickalica, pica, hlebova, glutena…), kao i mlečnih prozivoda – svaki četvrti-peti pacijent koji dođe kod mene ima neku senzitivnost, reaktivnost ili alergiju na neku od tih komponenata.
Nisam protivnik glutena, pice, žitarica, mleka, ali jednostavno se u našoj kulturi uzima previše toga. Kad se nešto previše uzima, onda se sistem zaguši i telo nema vremena da se oporavi.
”Rekao sam Novaku: ‘Tebi treba energije koja se opušta u telu lagano u toku meča‘.”
Šećeri su ogroman problem jer se najviše unose prosti šećeri, a oni su kao bomba za ćeliju. Kažem “bomba“ jer vas uslovno govoreći podignu i vrlo brzo spuste – voze te nekoliko minuta, šećerni impuls se podigne na vrhunac, a onda igra naglo pada. Čujete da sportisti to komentarišu kada kažu ”teške mi noge”.
Urme su idealan izvor kompleksnih šećera, pogodnih za postepeno energetsko podizanje tela
Slatka pića su čista hemija, katastrofa, veliki marketing. Kada je čovek mlad, još i može da se izbori sa tim lošim stvarima, ali kasnije se konstantnom upotrebom napravi pometnja sa metabolizmom i hormonima, telo se zbuni.
Šećer treba da se uzima iz voća – to je kompleksni šećer koji u telo ulazi po potrebi. Zato Novak Đoković gricka urme, rekao sam mu: “Tebi treba energije koja se opušta u telu lagano u toku meča“.
Kompleksni šećeri dižu te postepeno i održavaju te, pa pravi sportista priprema telo tim finim šećerima – kada ide na trening ili meč, gricka urme, suve šljive, smokve, kajsije…
Uvek svojim sportistima kažem da mogu da ubace u plastičnu kesicu i negde usput mogu da pojedu nekoliko npr. suvih šljiva, smokava itd, tako imaju dovoljno kvalitetnih šećera za meč ili trening. Osim toga, dobro je dodati i orašasto voće poput badema ili oraha jer oni poseduju kvalitetne minerale i masne kiseline.
Ne samo za telo, adekvatna ishrana neophodna je i za razmišljanje. Ako hranimo mozak kvalitetnim mineralima, dobrim masnim kiselinama, onda je on opušteniji, uz manje napora sabira i oduzima – logički i intuitivno lakše dolazimo do pravih zaključaka i donosimo bolje odluke.
Prosti šećeri čine mozak nervoznim, ne uspevamo da razgraničimo važne od nevažnih informacija. Sa kompleksnim šećerima imamo “respond to situation“, a sa prostim “reaction to situation“.
“Respond“ je adekvatan, pametan odgovor tela na spoljašnji stimulus, a “reaction“ je instinktivna reakcija bez promišljanja – neadekvatna je i ne donosi željene rezultate.
Jedan banalan primer, da objasnim plastično – sedimo za stolom u kafiću, na drugara iz šale bacim jednu od onih plastičnih kafenih kašičica. Možemo da se nasmejemo i on da je vrati natrag, to je “respond“. A možemo i da se posvađamo. To je “react“.
Sa hranom na “Vi“
Raznobojan obrok od kvalitetnih sastojaka koji unesemo u naše telo sa smirenošću, zahvalnošću i uživanjem predstavlja blagotvoran obrok | Foto: Igor Četojević, arhiva
U ovom “ludom” dobu malo ko ima vremena da jede normalno – sve je na neki juriš, jedemo kao ptica u letu. Mentalno si na poslu, emotivno pitaj Boga gde, duh leluja, fizičko telo je sâmo tu – onda ubacujemo u sebe kao u kantu i u takvim okolnostima telo ne može na pravi način da svari hranu.
Naš narod kaže “ne mogu da svarim situaciju“, nije to bez razloga – ako jedemo dok smo napeti, ta nesvarena hrana faktički postaje otrov, a ne zdrava dopuna sistema.
Dakle, važno je kako jedemo – treba da sednemo, da smirimo misli i da blagoslovimo hranu. Nije neophodno da čovek bude religiozan kako bi blagoslovio hranu. To je jedan momenat, to je odnos prema daru/hrani, da budeš zahvalan što to imaš pred sobom.
Najveća blagodet jeste da imamo hranu i vodu – zamislite samo broj ljudi kojima u ovom trenutku nije dostupna čista voda, niti će im ikada tokom života biti dostupna. Nije to stotinak ljudi, to su milioni koji pate, a mi možemo da biramo hranu i vodu. Mogućnost izbora čini nas bogatim ljudima, ako smo toga svesni.
Poveži se sa hranom, kaži u sebi “hvala“, podigni nivo duha, to je ta investicija od tri sekunde, a može da bude bilo gde – u kafani, vozu, avionu… Ako krenemo od toga, već smo pobednici.
Daj me samo prebaci do sofe…
Kada lav uhvati antilopu, on je prvo odvuče u žbun i onda polako, natenane jede i žvaće. Prvo smiri taj adrenalinski napad i onda polako vari hranu, nema ’fast fud’.
A čovek je jedini od svih živih bića koji se toliko najede da ne može da potrči posle jela: “Daj me samo prebaci do sofe, donesi mi kiselu vodu, ekspodiraću…“. Da nas neko napadne, ne možemo da potrčimo, a to se ne dešava u životinjskom svetu. Lav pojede, ali nikada se ne prejede.
Kad smirimo duh i emociju i povežemo ih sa telom, hrana i voda lepo se nakaleme i počnemo da varimo. Onda telo, hormoni i organi sve zajedno to isprate na skladan način.
A danas je česta pojava – samo “trpaj, udri, jurcaj, otimaj, vuci, tegli“. Neophodno je da se sinhronizujemo sami sa sobom, a taj mali otklon je velika karika koju treba da napravimo.
Zašto? Ako smo pod stresom, telo nije spremno da jede – pod adrenalinom želimo da se borimo (krvotok je maksimalan u mišićima), a ne da jedemo.
Da sumiram, važno je da budemo staloženi kada jedemo i da tada budemo sa hranom na “Vi“.
U drugom delu teksta doktor Četojević piše o neophodnosti obrazovanja i sazrevanja navodeći primere iz svoje prakse, zatim o tome kako se ubrzava oporavak sportiste posle velikih napora, objašnjava da ni voda ne mora uvek da bude dobra, a posvetio se i negativnom uticaju reklama.
Za kraj, doktor Četojević detaljno piše o svom radu sa Novakom Đokovićem i pojašnjava kako bi trebalo da izgleda ishrana u jednom danu profesionalnog sportiste.