Azijski skener sa Đurđevićem: Japan i Iran su odlične selekcije

Pripremajući se u Kragujevcu za poslednji krug kvaklifikacija za Evropsko prvenstvo 2007, tadašnji selektor kadetske reprezentacije Srbije Dejan Švaba Đurđević seo je posle treninga u kafić pored stadiona Čika Dača da uhvati predah i smisli plan i program za naredni dan.

U jednom trenutku, prišao mu je nepoznati čovek i zamolio ga da obrati pažnju na njegovog sina koji igra za lokalnu Šumadiju. ‘Ah, još jedan ambiciozni roditelj koji u svom detetu vidi budućeg Maradonu‘ – nije izgovorio, ali je svakako pomislio mladi strateg koji je u FSS bio zadužen za selekciju igrača rođenih 1991. godine. Uprkos tome, informacija se zadržala negde u glavi i sa prvim mrakom u hotelskoj sobi hotela ‘Zelengora’ poprimila oblik interesantne ideje.

U ranu zoru, Đurđević je pozvao sekretara stručnog štaba i rekao mu da se raspita o terminu prvog narednog treninga seniorskog tima Šumadije. Presvukao se u civilno odelo, stavio kačket i naočare i zamolio svog saradnika da mu ne pokazuje rukom na to ‘čudo od deteta’. Ukoliko je zaista onako kako tata kaže, sam će da ga prepozna posle prvog kontakta sa loptom. 

Kreće trening, neki mali vižljasti na sredini terena prima loptu mekanim dodirom, okreće se i daje pas koji njegovog saigrača spaja sa golom. ‘To je taj’. Nema tu mnogo filozofije. Neki od drveta ne vide šumu. Istančanom fudbalskom oku je dovoljno tri poteza da u šumi prepozna najraskošniji hrast.

Klinac se iste večeri pridružio reprezentaciji, zadužio opremu i stavio na raspologanje stručnom štabu. Desetak treninga, druženje sa momcima o kojima je do tada čitao po novinama, nekoliko sastanaka i veče uoči prve utakmice dobija zadatak da se javi selektoru. Presrećan zbog ukazane šanse, smišlja reči kojima će da oda zahvalnost Dejanu Đurđeviću i usput kompletira opremu kako bi se uredno razdužio kod ekonoma reprezentacije.

Kuc-kuc, selektor otvara i kaže: ‘Mali, kuda si krenuo? Nazad u svoju sobu i spremaj se za sutra. Bićeš u startnih 11’. Muk i neverica. Knedla u grlu. Kad se nije srušio, tu pred očima čoveka kome je bio dovoljan jedan njegov potez, jedan njegov prijem, jedan njegov pas na treningu lokalne Šumadije.

“U principu, ne volim da pričam o detaljima iz prošlosti, ali mi svakako prija kada neko pomene tu epizodu sa Lukom Milivojevićem – iskren je Dejan Đurđević na početku intervjua za Sportifiko – Bila je to sjajna generacija sa Ljajićem, Aleksićem, Ignjovskim, Rodićem… Prepoznali smo i Gudelja u Holandiji i nagovorili ga da obuče dres Srbije. Ubedljivo smo osvojili kvalifikacioni turnir i plasirali se na Evropsko prvenstvo u Tursku. Žao mi je što tamo nismo napravili neki bolji rezultat jer smo u grupi pružili izuzetno dobre igre. Luka je na mala vrata ušao u reprezentaicju, ali je sve tri utakmice odigrao na veoma visokom nivou. Trpeo sam užasne pritiske iz Beograda, kako to da u timu bude neki anonimus iz Kragujevca, a da recimo nema nijednog igrača Zvezde. Iz Partizana je bio samo Ljaja. Izdržao sam sve i pokazalo se da sam bio u pravu. Naravno da mi imponuje kada vidim da je Milivojević izrastao u ozbiljnog igrača i da je posle svega šest meseci dobio i kapitensku traku u Kristal Palasu. To znači da je sazreo i kao fudbaler i kao čovek”.

Đurđević je svoju misiju na kormilu kadetske reprezentacije uspešno obavio, ali njegov izveštaj i sugestije za dalji razvoj momaka iz te generacije i dan danas kupe prašinu u jednoj od fioka na Terazijama 35.

Ovu poslednju misiju nije ni mogao da izgura do kraja jer je od samog starta nosila prefiks ‘nemoguće’. Uzbekistan ne ide u Rusiju, iako nikada u svojoj istoriji nije bio bliži najvećoj smotri svetskog fudbala.

“Bili smo u igri do poslednjeg kola i taj podatak sam po sebi predstavlja prvorazrednu senzaciju. Odigrali smo sve utakmice iznad svojih mogućnosti i našli se na korak od plasmana u plej-of. Nažalost, umešala se i viša sila jer kako drugačije objasniti totalni pad koncentracije kod igrača Irana u nadoknadi vremena utakmice protiv Sirije. Imali smo čvrsto obećanje od njihovog selektora Keiroša da će odigrati pošteno, ali očigledno da ni on nije mogao da utiče na neke stvari koje nemaju nikakve veze sa sportom. Svejedno, moram da budem ponosan na posao koji sam obavio kao direktor reprezentacije i pamtiću taj period u Taškentu kao jedan od najuspešnijih u svojoj karijeri”.

Ne postoji bolji sagovornik za analizu azijskih učesnika Svetskog prvenstva od čoveka koji je bio zadužen da skenira rivale Uzbekistana tokom kvalifikacija za Svetsko prvenstvo. U finalnoj grupi ‘A’ azijske zone, Uzbekistan je zauzeo četvrto mesto, sa istim brojem bodova ali slabijom gol-razlikom od Sirije, dok su Iran i Južna Koreja sa prve dve pozicije otišle direktno u Rusiju:

“Izgubili smo obe utakmice od Irana i to nam je bio jedini poraz na domaćem terenu. Platili smo ceh lošim rezultatima na strani, jer smo samo Katar uspeli da pobedimo u Dohi. Da je sve bilo pošteno u poslednjem kolu, mislim da bismo pružili snažan otpor Australiji u plej-ofu i da u tom slučaju ni interkontinentalni baraž ne bi bio daleko. Šteta jer smo tokom kvalifikacija pokazali da smo kvalitetnija ekipa od Sirije”. 

Iranu se ne piše dobro na Svetskom prvenstvu u grupi sa Portugalom i Španijom. Sasvim je izvesno da će u duelu protiv Maroka juriti bodove utehe za poziciju broj 3 i častan oproštaj od Rusije.

“Za njih je izuzetno povoljna okolnost što prvu utakmicu igraju protiv Maroka. Kvalitetnija su ekipa i ukoliko na startu osvoje tri boda, svašta je moguće. Veoma su opasni kada osete da je cilj na dohvat ruke i nošeni tom euforijom dobiju neku čudesnu snagu. Ne bih se tako lako kladio na Portugal ili Španiju, ako Iran te duele dočeka sa realnim šansama za plasman u nokaut fazu. Sa druge strane, ako se desi da ih Maroko iznenadi, onda već posle te utakmice mogu slobodno da pakuju kofere za povratak kući”.

Plasman na Svetsko prvenstvo Iran je overio baš u duelu sa Švabinim Uzbekistanom. Pobedi od 2:0 najviše je doprineo Mehdi Taremi:

“Centralni napadač, ali se podjednako dobro snalazi i kada ga Keiroš pomeri na krilo. Igra u Kataru za Al-Garafu iz Dohe. Imao je mnogo dobrih ponuda iz Evrope, ali nijednu nije prihvatio. To je karakteristično za sve iranske fudbalere, kao da se plaše procesa prilagođavanja na Stari kontinent. Prva zvezda tima je Sardar Azmun. Smatraju ga naslednikom legendarnog Alija Deija i od kako je debitovao na Kupu Azije 2015. godine, karijera mu je u stalnom usponu. On je 2013. stigao u Rubin, pretprošle sezone je poslat na pozajmicu u Rostov, da bi se letos opet vratio u Kazanj. Arsenal je za njega nudio 17 miliona evra, ali drži ga neki Rus, on mu je i otac i majka i ne da mu da ide iz Rusije. Dežagah iz Notingema je među najiskusnijima i predstavlja mozak tima, dok je Alireza Jahanbakš bio prvi strelac holandske lige ove sezone u dresu AZ Alkmara. Keiroš zaista ima veliki izbor igrača, a na ruku mu ide i činjenica da je iranska liga veoma jaka”. 

Nakon što je sa omladincima svoje zemlje dva puta trijumfovao na Mundijalitu, portugalski stručnjak posvetio se seniorskom fudbalu i ovo mu je treće Svetsko prvenstvo. U Južnoj Africi se našao na putu šampionima iz Španije, a u Brazilu je svu krivicu za eliminaciju Irana svalio na Milorada Mažića:

“Sećam se duela Irana i Uzbekistana 2011. godine. Imao sam veliku želju da uživo pogledam utakmicu jer me strašno zanimalo kako će jedna azijska ekipa igrati sa evropskim trenerom na klupi. Blago rečeno, bio sam iznenađen. Tokom svih 90 minuta, Iran je bio u podređenom položaju, Uzbekistan je dominirao i trebalo je da pobedi sa 5:0. Dolazimo do četvrtog minuta nadoknade vremena, Iran postiže gol iz neke gužve i slavi sa 1:0. Neverovatno. Kvalitet trenera ne ogleda se samo u tome da napravi igru, nego i da prepozna mentalitet ekipe koju vodi i da svoje ideje prilagodi igračima koje ima na raspolaganju. Keiroš se savršeno uklopio u iranski način poimanja fudbala. Oni su ‘ratnici’, mnogo temperamentan narod, sve hvataju na buku i galamu i ako se ne spustiš na taj nivo brzo će te vratiti odakle si došao. Zato Portugalac i traje toliko dugo i najveća prednost Irana je upravo kontinuitet u radu sa jednim istim selektorom”.

Mrežu Irana čuvaće Alireza Bejranvand koji nastupa za najpoznatiji domaći klub Persepolis. Zadnja linija: Rezajan, Montazeri, Puraliganji, Mohamadi. Sredina terena: Češmi, Ezatolahi, Jahanbakš, Hađi Safi, Dežagah. U špicu Azmun.

“U kvalifikacijama su često menjali sistem i igrali sa trojicom pozadi. Golman je izuzetan, fenomenalnog refleksa, a sa skoro dva metra visine deluje impozantno kada stane na gol. Hađi Safi nastupa u Grčkoj za Olimpijakos i glavni je organizator igre. Od njegovog završnog pasa zavisi koliko će puta Azmun ući u šansu tokom utakmice. Posed ih ne interesuje. Uglavnom štoper povuče napad, odmah ide duga na Azmuna, ovaj skoči, otrese čuvara, dobije loptu u prostor i eto ga ispred golmana. Niska zona, čvrst blok i kontre samo pucaju. Ne pamtim kada su poslednji put razvalili nekog protivnika. Makar igrali protiv totalnog autsajdera. Samo agresivno, dok se ne ukaže trenutak da se zada završni udarac. U kvalifikacijama su jedina dva gola primili u toj ‘spornoj’ utakmici protiv Sirije. Ne očekujte da će menjati nešto u zavisnosti od kvaliteta protivnika. Igraće svoju igru protiv Maroka isto kao protiv Portugala i Španije”.

Tribine koje se tresu pod nogama 100.000 ljudi. Navijanje preko granice fanatizma. Faktor na koji Iranci ne mogu da računaju tokom turnira u Rusiji:

“To može da bude veliki problem jer oni samo u takvoj atmosferi deluju moćno i superiorno. Ipak, ima tu i drugih aduta. Svi u ekipi su fizički dominantni. U životu nisam video da jedna reprezentacija tako vešto koristi aspekt energije u svrhu rezultata. Ginu za svaku loptu, stavljaju glavu tamo gde neko ne bi nogu. Oni su šiiti i cela njihova religija bazira se na žrtvi. Zato su tako neustrašivi i ne predaju se ni kada je ishod već evidentan. Imaju trenera koji vlada situacijom i pleni autoritetom. Nikome od igrača ne sme ni na pamet da padne da se pobuni zbog zoga što nije u timu. Evo sada je Azmun u padu forme i verovatno će Taremi početi u špicu. Mislite li da će Azmun da se ljuti zbog toga. Taman posla, sešće na klupu i čekaće šansu”.    

Australija se namučila sa Sirijom u azijskom plej-ofu (2:1, 1:1), ali je potom lako izašla na kraj sa Hondurasom (3:1, 0:0) i izborila peto učešće na Svetskom prvenstvu.

“Podatak da su četiri reprezentacije smenile selektora koji se kvalifikovao na Mundijal najbolje svedoči o pobedi biznisa nad načelima Pjera de Kubertena. Niko više ne želi samo da učestvuje na velikom turniru. Svako ide sa ciljem da dogura što dalje i u toj nameri ne biraju sredstva. Za mene su to nesvakidašnje stvari. Australija se rastala sa čovekom koji je uneo neke novine i imao nameru da afirmiše veliki broj mladih igrača. Sada je došao Bert van Marvajk koji je sličnu sudbinu doživeo u Saudijskoj Arabiji. Vratio je ovu reprezentaciju posle 12 godina na veliku scenu, a nisu mu dali da do kraja završi posao. Pokušavam da shvatim o čemu je reč, ali nikako mi ne polazi za rukom”.

U ‘B’ grupi azijskih kvalifikacija vodila se uzbudljiva borba za prve dve pozicije i do poslednjeg kola nije se znalo ko će direktno na Mundijal:

“Australijanci su treće mesto u konkurenciji Saudijske Arabije i Japana shvatili kao neuspeh i to je ključni razlog što se zaljuljala selektorska stolica Postekoglua. Oni definitivno imaju najbolje organizovanu federaciju na azijskom kontinentu. Kada putuju na gostovanja, svi igrači lete u biznis klasi što recimo nije slučaj sa Uzbekistanom i većinom drugih reprezentacija. Njihova igra je nekako najbliža engleskom stilu fudbala, što je i razumljivo jer im okosnicu tima čine igrači sa ostrva. Sve se vrti oko Arona Moja koga navijači Hadersfilda porede sa Pirlom. Golman Rajan je iz Brajtona, a na sredini dominiraju Luongo iz Kvins Parka i Rogić iz Seltika. Iskustvo jednog Kejhila je od ogromnog značaja, mada mislim da će prednost u špicu imati 12 godina mlađi Tomi Jurić koji brani boje švajcarskog Lucerna. Van Marvajk insistira na agresivnosti i presingu, uostalom ne zaboravite da je on sedeo na klupi Holandije kada je De Jong izvršio ‘masakr’ nad Ćabijem Alonsom“.

Južna Koreja sanja o podvigu iz 2002, ali teško da će u Rusiji i na bilo kom turniru u budućnosti imati takve privilegije od strane sudija kao na šampionatu koji je organizovala zajedno sa Japanom:

“Oni su lideri u azijskom fudbalu. Bez ikakve dileme, preporod je vezan za ime Gusa Hidinika. Njegovim dolaskom na mesto selektora, sve se menja iz korena i Koreja postaje moderna fudbalska nacija. Uveo je evropske standarde, naučio ih organizaciji i značaju poseda lopte i nisu slučajno dogurali do polufinala Svetskog prvenstva. O tome koliki je trag Holanđanin ostavio u ovoj zemlji, dovoljno govori podatak da jedna ulica u Seulu nosi njegovo ime”.  

‘Azijska Nemačka’. Izraz koji se često koristi za Južnu Koreju i zato ne čudi što je fudbalski tim ove zemlje čitave tri godine bio u rukama jednog Nemca:

“Štilike je nastavio stopama Hidinka, forsirajući evropski stil fudbala. Nije išlo i zato su se u ovim kvalifikacijama opredelili za domaćeg stručnjaka Tea-Jong Šina. Mučili su se i jedva sačuvali drugo mesto ispred nas i Sirije. U Taškentu smo ih sabili u njihov šesnaesterac i prosto je neverovatno kako su se izvukli sa 0:0. Son nije pipnuo loptu, da nisam video broj u protokolu ne bih verovao da je to taj igrač koji igra u Totenhemu. Nijednom nisu uspeli da slave na gostujućem terenu i doživeli su da u poslednjem kolu strepe za odlazak na Svetsko prvenstvo. Kada pogledamo sastav reprezentacije, oni su ubedljivo najkvalitetnija ekipa u Aziji. Ima igrača u Engleskoj, Li igra u Italiji (Verona), Ko je u Bundesligi (Augsburg), pa taj mali Hvang iz Salcburga što je bio otkrovenje u Ligi Evrope ove sezone. Izuzetno zanimljiva reprezentacija sa miksom igrača iz Evrope, Azije i najbogatijih kineskih klubova, ali teško da u konkurenciji Nemačke i Meksika mogu da izađu iz grupe”. 

Nijedna grupa na Svetskom prvenstvu ne može da se nazove ‘grupom smrti’, ali zato za jednu može da se kaže da je ‘grupa života’. Japan u konkurenciji Poljske, Senegala i Kolumbije nije ni favorit, ali ni neki naročiti autsajder.

“Odigrali su perfketne kvalifikacije i onda je jedan rezultat u finišu ciklusa mogao sve da upropasti. Imali su meč loptu kod kuće protiv Emirata, oni izgube 2:1 i sebi zakomplikuju život. Podsećaju me na Atletiko Madrid jer gaje jednostavne principe igre. Sada sve pada u vodu posle smene Halilhodžića. Pratio sam pažljivo svaku njihovu utakmicu u kvalifikacijama i ne mogu da lociram ni najmanji razlog za rastanak sa bosanskim trenerom. Samo zbog kvaliteta rivala u grupi smatram da Japan može najviše od svih azijskih ekipa u Rusiji, iako Iran deluje najozbiljnije i jedini su dosledni svom stilu igre”.

Ukoliko prebrodi prvi krug šampionata, Srbija u osmini finala ukršta sa grupom u kojoj je Južna Koreja:

“Imamo izuzetan raspored u grupi. Mi koji smo bili na tim selektorskim funkcijama, znamo koliki značaj ima prva utakmica jer turnirski sistem je nešto drugo i nema nikakve veze sa onim ligaškim. Ekipa koja startuje pobedom, ima 45 odsto šansi da ode dalje. Treba joj samo još jedna nerešena utakmica u daljem toku prvenstva. Tu vidim našu šansu. Da je Brazil umesto Kostarike u prvom kolu, bio bih jako skeptičan”.

Iz generacije koju je Švaba sa Čika Dače odveo na Evropsko prvenstvo u Tursku, ‘preživeli’ su samo Ljajić i Milivojević. Gudelj je prošao kompletne kvalifikacije, ali nije se našao na spisku putnika za Rusiju.

“Dodao bih i Rodića. Žao mi je što Aleksić nije nastavio uzlaznom putanjom. On je proglašen za najboljeg igrača Evropskog prvenstva. Bez preterivanja, bio je na nivou Runija i Inijeste. Sjajno dete, ali očigledno da je socijalni aspekt uzeo danak. U Vojvodini se nije izborio sa pritiskom jer su po povratku iz Turske počeli da ga obasipaju hvalospevima. Izgubio se u tom vrtlogu emocija, a osetljivost na kritiku dovela je i do konflikta sa trenerima. Sećam se kada sam sa OFK Beogradom gostovao u Novom Sadu, vidim u nekim novinama njegovu izjavu u kojoj kritikuje Stepanovića što ga drži na klupi. Ja mu priđem pre utakmice u kažem ‘da li si ti normalan. Kako smeš tako sa trenerom. Evo ti prilika, daš nama danas tri komada pa ćeš da vidiš da li će da te stavi na klupu’. Počne meč, on najgori na terenu. Mladima je danas bitniji marketing od rezultata i učinka. Vidim da se Zvezda interesuje za Danijela i za njega bi bilo najbolje da se poput Krstičića i Rodića vrati u Srbiju. Sada je u najzrelijim godinama, igra u solidnoj ligi i ne može se reći da je skroz nestao sa scene. Ali koliko je mogao i šta je imao, morao je mnogo više. Nikad nije kasno, mada se neke navike teško menjaju”.

Đurđević govori o Aleksiću, iako se u većinu opservacija uklapa i profil Adema Ljajića:

“Kada pogledam šta se sve dešavalo kroz njihovu karijeru, nije njima uopšte loše ovo dokle su dogurali. Da je Ljaja iz Partizana odmah otišao u Torino sve bi bilo u redu. Ali on je prvo potpisao za Mančester junajted i bez obzira što nikada nije zaigrao na Old Trafordu ljudi su u njemu počeli da gledaju igrača top klase. Uopšte nije sporno da on poseduje vanserijski potencijal, ali su ga ta nerealna očekivanja javnosti sputala da ih izrazi na pravi način. Mislim da je sada sazreo kao igrač i ukoliko svoj kvalitet podredi kolektivu mogao bi u Rusiji da bude Krstajićev kec iz rukava”. 

‘Piedi buoni’, kažu Italijani za igrače prefinjene tehnike. Srbija nikada nije oskudevala virtuozima. Ima ih i sada. Milinković-Savić, Tadić, Ljajić… Nije li to previše ‘dobrih nogu’ za kvalitetan balans i neophodnu suštinu na sredini terena:

“To su slatke muke. Kada imate kvalitetne pojedince, lako je smisliti sistem u kome će moći da funkcionišu za dobrobit tima. Pokazalo se čak da Srbija može i bez Sergeja. Ne možemo da kažemo da je Muslin bio neuspešan selektor, zar ne. Jako je važno da dečko odabere pravu sredinu u kojoj će nastaviti karijeru. Prevazišao je Seriju A i mora da nađe klub u kome će imati slobodu da pokaže svoju kreaciju. Sasvim je izvesno da će iz Lacija u kome se sve vrtelo oko njega otići u neki veliki evropski klub, a tamo će on morati da se prilagođava drugome”.