Engleska: Sautgejtova revolucija i 52 “godine patnje“

Engleska je jedna od onih zemalja u kojoj je fudbal stvar opšte kulture. Uprkos tome i uprkos konstantnim nadanjima, Albion već dugo nije favorit za najveća dostignuća.

Zbog toga očekivanja nacije nisu naročito velika pred odlazak na Svetsko prvenstvo u Rusiju, ali znajući ljubav Engleza prema fudbalu, jedna dobra igra biće dovoljna da se nade i očekivanja ponovo razbuktaju.

Lajt Jusif, sportski novinar koji je prošle sezone pratio uživo čak 109 utakmica u Engleskoj i Evropi, za Sportifico analizira snage i slabosti Engleske, govori o tradiciji neuspeha, dobrim stvarima koje je pokrenuo selektor Garet Sautgejt, o njegovom spisku, taktici, suparnicima u grupi…

Glavni igrači

Selektor Garet Sautgejt u poslednjih 18 meseci vodi tihu revoluciju i Engleska u Rusiju putuje sa svojim najmlađim sastavom u istoriji na svetskim prvenstvima. Očekivanja su niska posle katastrofalnog Eura 2016. godine čija je kulminacija bio poraz od Islanda koji nikada neće biti zaboravljen. Taj duel najlakše se može sažeti u užasne kornere koje je izvodio visoko kotirani napadač Hari Kejn – to je bio znak koliko je taj Hodžsonov tim bio očajan, kada je napadač bio primoran da ide na krilo i da izvodi loše prekide u prazan šesnaesterac.

Sada je Kejn u naletu i za klub i za reprezentaciju, dao je 13 golova na prethodna 24 meča, pa se sada od njega mnogo više očekuje. Dele Ali je ove sezone doživeo period u kojem je bio u padu forme, ali je i dalje dobar igrač uprkos tome što je njegov temperament sumnjiv. Njegov ispad sa prostitutkom, uz fotografije koje su se širile društvenim mrežama, nisu baš pomogle njegovoj reputaciji, ali kada je u formi, to je igrač sa vizijom i odličnom tehnikom.

Rahim Sterling iz Mančester Sitija takođe je jedan od igrača koji bi mogao da zablista u Rusiji – 23-godišnjaka mediji često kritikuju, ali lično mislim da je mnogo toga nezasluženo. Recimo, kritikuju ga kada kupuje u jeftinijim radnjama, a onda ga opet kritikuju kada mami kupi kuću. Došao je iz siromašnog kraja nedaleko od Vemblija, preko Jamajke, i trebalo bi mu aplaudirati na mentalnoj snazi potrebnoj da dođe tu gde je sada. Pep Gvardiola ga je ohrabrio da više razmišlja i da se više posveti svojoj igri, što se i videlo prošle sezone. Opasan je po krilu, može i da uđe unutra, kao i da igra više centralno između linija. Šteta je što mu je realizacija tako loša, u suprotnom bi bio istinski svetski talenat. Probaće to da popravi, do sada je dao samo dva gola na 39 utakmica…

Taktika i ko treba da je sprovede u delo?

Postojala je šala da selektori Engleske vole stil igre Tic-Tacs (po bomboni), da je to njihova “taktika”. Ipak, Sautgejt je progresivan i promenio je mišljenje javnosti nakon što je preuzeo klupu od nepopularnog Sema Olerdajsa koji je bio prinuđen da podnese ostavku posle samo jednog meča zbog afere u kojoj je jedan agent sa Srednjeg Istoka trebalo da ga podmiti sa 400.000 funti.

Sa sigurnošću možemo da kažemo da će Sautgejt igrati sa trojicom pozadi – iako je to popularno u inostranstvu, prilično je revolucionarno za Englesku uzevši u obzir niz konzervativnih selektora koji su beležili loše rezultate.

Odlučio se za Džordana Pikforda na golu, koji će sa 24 godine biti najmlađi prvi čuvar mreže na Mundijalima u istoriji Engleske. U srcu odbrane biće Sitijev Džon Stons, koji je dobar dodavač, a Čelsijev Gari Kejhil levo od njega – on je dao gol u prijateljskoj utakmici sa Nigerijom, ali pre toga uglavnom nije bio u sastavu. Dobrom partijom zadao je Sautgejtu glavobolju koji je pre toga više koristio impresivnog Harija Meguajera iz Lestera, koji voli da pritiska napred. Desno će biti Kajl Voker, koji voli da napada i koji se neizmerno popravio igrajući pod čarobnjakom Gvardiolom.

Sa njegove desne strane nalazi se Kjeran Tripije u formaciji 3-4-2-1, ali ta formacija vrlo lako može da se transformiše u 4-3-3 ukoliko je potrebno, čak i u 3-5-2 ako nam se čini da nam je sredina terena “pretrčana”. Gledao sam meč sa Nigerijom na Vembliju i bio sam impresioniran Tripijeom, njegova uloga jedna je od ključnih u timu – čvrst je defanzivno, a pritom ima i sjajnu tehniku i zadužen je za prekide po desnom boku. Umalo nije dao gol iz slobodnog udarca, a potom je ubacio loptu iz kornera i asistirao Kejhilu za gol. Ako Tripije bude igrao dobro ofanzivno, igraće i Engleska.

U zavisnosti od protivnika, Sautgejt će koristiti dvojicu igrača od četiri u sredini kao defanzivne štitove, “pivoti” kako ih on zove, a tu ulogu ispunjavaju Erik Dajer iz Spursa i Džordan Henderson iz Liverpula. Na levoj strani, suprotno od Tripijea, igra Dani Rouz. Sautgejt voli da igra sa trojicom napred, mada su Sterling i Dele Ali blago povučeni i igraju između linija tima. Njihov posao jeste da snabdevaju Kejna municijom.

Ipak, uzevši u obzir užasne nastupe Engleske na svetskim prvenstvima još od titule 1966. godine, ostaje da se vidi hoće li Tic-Tacs šala biti aktuelna i ovog leta…

Selektor Garet Sautgejt

Neukusni Sem “Debeli Sem” Olerdajs, dostojanstveni, ali sa lošim rezultatima Roj Hodžson. Fabio Kapelo, koji jednostavno nije razumeo Englesku i Engleze a bio je najplaćeniji selektor u svetskom fudbalu, pa Stiv Meklaren koji je jednom dao intervju holandskom novinaru na engleskom sa “holandskim” akcentom kako bi ga pridobio, što niko nije zaboravio… Među svima njima, Sautgejt dođe kao dah svežeg vazduha.

Postojala je bojazan da će na njega uticati ljudi iz Fudbalske asocijacije jer je vodio U21 tim pre A selekcije (više zbog toga što su svi ostali engleski kandidati užasni), ali na impresivan način dokazao je da je svoj čovek. Lepo artikuliše svoje misli, poseduje znanje, bistar je i otvoren za nove ideje i, što nije uvek slučaj, poštuju ga svi njegovi igrači.

Pokazao je takođe i da ume se ljudima kada je “ugasio požar” pošto je hiroviti Sterling tetovirao mašinsku pušku duž desnog lista – Sautgejt je medijsku oluju izdržao iskreno i govoreći zdravorazumski, a pritom je podržao svog igrača. To je bila dobrodošla promena posle recimo Glena Hodla, koji je pred Mundijal 1998. godine naterao Tedija Šeringama da pročita unapred pripremljeno saopštenje u kojem se izvinjava jer je otišao u noćni klub i spavao s jednom devojkon u večeri u kojoj je trebalo da bude u timskom hotelu, nedelju dana pre prve utakmice sa Portugalom.

Da budem potpuno iskren, niko u Engleskoj ne očekuje dobar rezultat. Daleko su dani kada se nacija nadala da, kako je govorio lord Nelson “svaki čovek obavi svoju dužnost”. Dobar početak bio bi da izbegnemo poniženje. Kao što je Džon Kliz, poznati komičar iz Monti Pajtona, rekao u filmu Clockwise: “Nije stvar u očaju, očaj mogu da podnesem, nada je ta koja te ubija…”

Prošlo je 52 godine otkad je Engleska bila prvak sveta. Zaboravite dosadnu tiki-taku u Španiji, monopol u Nemačkoj, produženu dominaciju Juventusa u Seriji A, činjenica je da je Premijer liga najuzbudljivija na svetu, najgledanija, posledično i bogatija. Nijedna druga nije ni blizu, ceo svet gleda engleski fudbal – bio sam u majanskim ruševinama u Meksiku, na vrhu Ajers Roka u Australiji, na jednom vulkanu u Indoneziji, kao i na drugim mestima, a svi prvo žele da govore o Premijer ligi kada saznaju da sam Englez. I zašto je onda reprezentacija Engleske toliko prokleto očajna u pokušaju da osvoji takmičenje? To je pitanje od 64 miliona dolara.

Da li je posredi dominacija Premijer lige nad reprezentativnim fudbalom, legenda Liverpula i osvajač Lige šampiona 2005. Džejmi Karager jednom je rekao da mrzi da igra za Englesku. Da li je to nedostatak pauze u prvenstvu zbog koje su engleski igrači iscrpljeni u junu nakon što su deset meseci ratnici tri puta nedeljno u ligi u kojoj je svaka utakmica važna? Da li je razlog nedostatak dobrih, čak samo kompetentnih trenera na mlađim nivoima, što posledično stvara limitirane profesionalce (to se menja, ali biće potrebno i vreme i mnogo novca iz kase Premijer lige). Da li je to do toga što mladi milioneri jednostavno nisu dovoljno motivisani da daju sve od sebe za Englesku? Da li je do toga što mladići manje igraju fudbal nego ranije, pa im manje i znači? Novinar sam koji prati sve nivoe fudbala – od bazičnog i konferencija do Premijer lige, Lige šampiona i reprezentativnog fudbala i, kada gledam treninge mlađih kategorija, nijedno dete ne nosi dres Engleske, svi nose dresove premijerligaških timova i eventualno svog lokalnog. Nivo fudbala viši je u Ligi šampiona i ljudi su obeshrabreni posle 52 “godine patnje”, da parafraziram čuvenu himnu Eura 96 “Football’s Coming Home” – ona je, usput budi rečeno, bila ironično predavanje sebe bolnom porazu, a ne patriotsko ushićenje kako je tada tumačena.

Kvalifikacije, prijateljske utakmice i tradicija neuspeha Engleske

Pokrivao sam uspešne kvalifikacije Engleske. I dok je uvek dobar osećaj biti bolji od Škotske – oni nas mrze u temelju dok mi samo sležemo ramenima na naše severne rođake i gledamo prema Nemačkoj i Argentini kao svojim glavnim suparnicima (bar politički ako nismo već na istom igračkom nivou) – činjenica jeste da je grupa bila slaba. Putovao sam u Japan na Mundijal 2002. godine i fudbaleri su bili razoreni posle poraza od Brazila u četvrtfinalu, a sada ćemo praviti žurku na Trafalgar skveru u slučaju da uđemo među osam.

Pratio sam uživo prijateljske mečeve sa Nemačkom i Brazilom u novembru i, dok je bilo ohrabrujućih znakova, Engleska je protiv superiornih rivala delovala ograničeno. Ponovo… Jeste, pobedili smo Holandiju u Amsterdamu, ali koliko god meni bilo tužno kao fudbalskom romantiku da vidim takve Holanđane, trenutno su izuzetno loši.

Nekoliko dana kasnije uzeo sam slobodan dan i gledao sam utakmicu sa Italijom sa starim prijateljem u pabu. Bilo je puno zastava Engleske i fudbal se davao na velikim ekranima, ali nivo interesovanja bio je takav da su se ljudi posle desetak minuta već okrenuli i počeli da pričaju o starim danima. Ipak, kada turnir počne, cele zemlja biće pijana i uz roštilj će gledati utakmice, niko neće ništa raditi kad Engleska igra… Iako sam ja davno odustao od Tri Lava i od toga da mogu zaista da urade nešto.

Pa nije ni čudo što i dalje volimo Gazu i što se divimo voljenom timu sera Bobija Robsona iz 1990, kao i onom Venejblsovom iz 1996. koji je igrao polufinale na Euru. Moji prijatelji i ja smo pričali tokom tog meča sa Italijom i upitali se kako bi to zapravo izgledalo kada bi Engleska jednog dana ponovo postala prvak sveta – svi smo se šalili da bi nestalo piva u zemlji, ali niko zapravo ne veruje da bi se to moglo dogoditi. Igrači bi “živeli večno“ ukoliko bi to postigli, ali nažalost, Sautgejtova generacija ne čini se besmrtnom…

Nema Harta, nema Lalane… Sautgejtov spisak i ko može da zablista iz drugog plana?

Džo Hart nekada je bio odličan golman, ali onda se desilo nešto sa njegovim stavom prema igri i to ga je učinilo manje gladnim uspeha. On ima veliko ime, ali više nije veliki golman. Ako je Pep Gvardiola odustao od njega jer Hart nije želeo da radi na svojoj igri sa loptom kako bi postao “golman-libero“, zašto bi trebalo očekivati da Dejvid Mojs ili bilo ko drugi izvuče nešto više od njega.

Uz to, Hartu u potpunosti nedostaje šarma i šmeka – tokom Eura 2016. godine odbio je da govori o tome kako su u timu igrali pikado kao način da se opuste slobodnim danima, a izgovor je bio da je to “tajna“. Sa takvim stavom neće mnogo nedostajati na terenu, a ni u miks-zoni.

Možda nije prikladno reći da Livepulov tinejdžer koji je igrao finale Lige šampiona važi za nepoznanicu, ali Trent-Aleksander Arnold mogao bi da postane zvezda ako se prilika ukaže i ako bude igrao na istom nivou kao kod Klopa. Tehinički je odličan i čvrstog je temperamenta, mogao bi da igra desno u odbrani, čak i desno u sredini.

Ako se Sautgejt bude kockao i davao mladima šansu, iz drugog plana mogao bi da zablista vezni fudbaler Čelsija Ruben Loftus-Čik – on je istinski talenat, ali je sirov.

Snage i slabosti Albiona

Snaga je u kolektivnom jedinstvu – nema igrača sa velikim egom i nema klika unutar tima, dok bi ranije igrači Mančester Junajteda i igrači Liverpula sedeli odvojeno, što nije baš od pomoći. Sven Jeran Erikson nije shvatio da je skandinavski model neprimenjiv na Engleze, tj. da tretiraš igrače kao odrasle i da jednostavno očekuješ da će raditi prave stvari, to ne funkcioniše u mentalnom sklopu Engleza… Fabio Kapelo otišao je u drugu krajnost i svojim striktnim režimom tretirao je igrače kao decu.

U poređenju sa njima, Sautgejt neguje karakter ekipe na pravi način i zato bi trebalo da budu u idealnom stanju kada budu zajedno morali u bitku. Kao što je Arsen Venger rekao na jednoj francuskoj televiziji posle isključenja Dejvida Bekama u sudaru sa Argentinom 1998. godine: “Sada ćete videti tim koji se bori tradicionalnim engleskim duhom“. Takav duh značiće nam i u Rusiji.

Osnovna slabost i dalje je nedostatak kreativnosti u sredini terena – Sautgejt nije pozvao Džeka Vilšera, iako pošteno govoreći ni on nije baš genije, ali to ostavlja vidljiv nedostatak talenta u veznom redu. Nije to toliko Sautgejtova krivica koliko je do toga što se kreativni igrači ne proizvode u engleskom fudbalu. Mogli biste da pitate “pa jesu li ikada i pravljeni takvi igrači“, ali ovom timu bi baš dobro došao Skols ili Gaskojn ili Brajan Robson… Ovako, nema nade ako želimo da se oslanjamo na kreativnost kada treba “otključati“ čvrste odbrane.

Protivnici u grupi – Belgija, Tunis, Panama

Belgija je naravno najveća pretnja – razbili su Egipat sa 3:0 nedelju dana pre turnira i teško je zamisliti da Engleske može da bude prva u konkurenciji tako dobrog tima. Od Kurtoe, Alderveirelda i Vertongena, do De Brujnea, dragulja u kruni Edena Azara i napadača Mančester Junajteda Romelua Lukakua, jednostavno im nije moguće naći slabu tačku. Sreća u nesreći jeste što s njima igramo poslednji meč u grupi i nadam se da će obe ekipe do tada proći.

Ključni meč za Englesku jeste onaj sa Tunisom. Protiv momaka sa severa Afrike uzeli smo tri boda na startu Mundijala 1998, ako to ponovimo u Volgogradu protiv ekipe Nabila Malula, biće to savršena podloga sa sudar sa ekipom koja je “sitna riba“ poput Paname. Ipak, Malul je iskusni vuk – bio je najmlađi igrač Tunisa na Olimpijskim igrama 1998, napravio je respektabilnu karijeru igrajući za Hanover, potom je bio asistent Lemeru kada je Tunis poslednji put bio na SP 2006, a posle Kupa afričkih nacija prošle godine zamenio je Kasperčaka.

Igrač Sanderlenda Vahibi Kazri postigao je 12 golova na 35 mečeva za reprezentaciju, a napadač Lila Naim Sliti mogao bi da bude pretnja uprkos tome što je sezonu završio na pozajmici u Dižonu. Saif-Edin Khaui je nepoznanici iako je potpisao za Olimpik Marsej dok je bio na pozajmici u Troa. Ipak, mislim da je najveći plus za Tunis to što oni nemaju nikakav pritisak da savladaju Englesku, a svi znamo kako ekipe mogu da odigraju kada ne osećaju pritisak.

Panama je i dalje nepoznanica u nekoj meri, iako su nedavno remizirali sa Severnom Irskom. Tim Darija Gomesa koristio je formacije 4-4-2 i 5-4-1, a siguran sam da će u potonjoj igrati protiv Engleske. Imaju iskusnu kičmu tima u Toresu, Baloju, Gomesu, Kuperu, Peresu i Tehadi, ali to iskustvo moglo bi da se tumači i kao starost jer je većina po godinama sa pogrešne strane broja 30. Stajaće pozadi i vrebaće šansu iz kontre, ali uz dužno poštovanje prema njima, ako Engleska nije u stanju da savlada Panamu, možda je trebalo u Rusiju da pošaljemo naš kriket tim. Sa druge strane, Engleska u Brazilu nije uspela da savlada Kostariku i ima istoriju padanja protiv autsajdera, tako da ništa nije sigurno.

Startnih 11 i prognoza

U sudaru sa Tunisom na startu Mundijala startovao bih u formaciji 3-4-2-1: Pikford – Meguajer, Stons, Kejhil – Rouz Dajer, Henderson, Tripije – Sterling, Ali – Kejn.

Sve ispod četvrtfinala za Englesku bi bio neuspeh, sve preko toga je teritorija iz snova za nas.

18. jun (20.00) – Volgograd (Volgograd arena)
TUNIS – ENGLESKA
24. jun (14.00) – Nižnji Novgorod (N. Novgorod stadion)
ENGLESKA – PANAMA
28. jun (20.00) – Kalinjingrad (Arena Baltika)
ENGLESKA – BELGIJA