Kao omladinac igrao je sa velikim imenima jugoslovenskog fudbala i branio boje jednog od najvećih klubova – Crvene zvezde. Povreda ga je sprečila da u Čileu postane prvak sveta a onda je njegova karijera doživela preokret. Kopačke je zamenio pištaljkom i sebe pronašao u trenerskom pozivu.
Goran Nikić trener sa UEFA A licencom govorio je za Sportifico o svojoj igračkoj karijeri, trenerskom putu i iskustvima iz Amerike.
Fudbal je prvi put zaigrao sa 11 godina i tada počinje njegova fudbalska priča.
“Počeo sam da treniram u Železniku odakle i potičem, ali se tu nisam dugo zadržao. Tokom tih šest meseci, Zvezdini skauti su me pratili i vrlo brzo ubedili da pređem kod njih. Plašio sam se jer sam bio jako mlad za prelazak u tako veliki klub. To je za mene bilo fantazija, ostvarenje snova jer sam Zvezdaš.”
U Zvezdi je proveo sedam nezaboravnih godina.
Goran je u Zvezdi igrao do svoje 19 godine | Foto: Privatna arhiva
“U početku je bilo teško prilagoditi se, svi smo imali različita interesovanja ali su mi tadašnji saigrači postali prijatelji za ceo život. Dolazili su igrači iz čitave Jugoslavije, svakoga dana imali smo 5-6 igrača na probi, ali se kostur te moje generacije nije menjao. Ja sam se u toj prvoj sezoni pronalazio, a kasnije sam već bio standardan u prvoj postavi.”
Starterska pozicija u Zvezdi vodila je ka drugim uspesima i privilegijama.
“Najpre sam se izborio za mesto u reprezentaciji Beograda, a potom i u nacionalnom timu Jugoslavije kod čuvenog Stevana Vilotića. Pripreme u Lepenskom Viru bile su moja odskočna daska. Eksplodirao sam, bio sam najbolji među 60 dečaka iz svih republika i od tada više nije bilo dileme za selektora.”
Od pionirske pa sve do omladinske selekcije bio je standardni reprezentativac.
“Za omladinsku selekciju nastupao sam zvanično 11 puta, a pored toga sam odigrao i 15 prijateljskih utakmica. Učestvovao sam na Evropskom prvenstvu 1985. godine gde sam bio proglašen za najboljeg igrača tima.”
U takvoj konkurenciji izdvojiti se kao najbolji bila je velika čast za Gorana.
“Bio je to strašan tim. Uz sebe sam imao igrače poput Prosinečkog, Zvonimira Bobana, Jarnija koji je bio moj cimer, Šukera, Drulovića… Ta generacija je kasnije postala prvak sveta u Čileu! Nažalost, ja nisam otputovao sa njima. Imao sam peh, pukao mi je mišić, i tu je moja fudbalska karijera krenula nizbrdo.”
Posle povrede i Zvezde igrao je u Radu, Čukaričkom, Sinđeliću, u italijanskoj C1 ligi i na Malti, a 2000. godine okončao je igračku i započeo trenersku karijeru.
“Na istom mestu gde sam započeo igračku, započeo sam i trenersku karijeru. Preuzeo sam kadetsku selekciju Železnika i iste sezone napravili smo veliki rezultat – igrali smo finale Kupa Srbije protiv Partizana za koji su tada igrali Lola Smiljanić, Simon Vukčević.. Sa tim timom osvojio sam Kadetsku ligu Beograda.”
Nikić se okušao i u seniorskom fudbalu. Bio je trener Kolubare, Sopota, valjevske Budućnosti, Dinama iz Vranja i Jedinstva iz Paraćina, a onda je dobio priliku da se vrati u Zvezdu kao trener u omladinskoj školi.
Sa mlađim kategorijama Zvezde osvojio je mnoge trofeje | Foto: Privatna arhiva
“Neverovatan je osećaj ponovo obući Zvezdinu opremu, srce mi je lupalo od uzbuđenja čitav prvi trening. Tokom rada u omladinskoj školi crveno-belih imao sam priliku da radim sa sjajnim dečacima poput Joveljića, Luke Jovića, Marka Grujića, Vukašina Jovanovića… Velika je odgovornost kada radiš sa igračima tog uzrasta jer se oni tada formiraju kao fudbaleri. ”
Nikić je u Zvezdi proveo četiri godine, ostvario sjajne rezultate a onda je došlo vreme za naredni korak u karijeri.
“Dobio sam poziv da odem u Ameriku, a takva šansa se ne propušta. Postao sam trener fudbalskog kluba New England FC i za nešto više od tri godine osvojio sam veliki broj trofeja, tri puta smo bili prvaci savezne države, a tri moja igrača postali su reprezentativci SAD-a.”
Iako se zbog nostalgije vratio u Srbiju, blizu je toga da posle kraće pauze ponovo ode preko okeana, ovoga puta u Valeo.
Posle uspeha sa NEFC, vreme je za naredni korak – Valeo | Foto: New England FC
“Imam dogovor sa sjajnom akademijom Valea koja važi za najbolju u državi Masačusets i do sada je dala preko 15 reprezentativaca. Prija mi da radim u takvom okruženju, fenomenalni su uslovi za rad i sve je na profesionalnom nivou organizovano.”
Nostalgija je uvek prisutna, ali je Goran našao način da se sa tim nosi.
“Ja sa sobom uvek nosim duh Srbije, pa svi moji igrači znaju po nešto o mojoj državi i gradu. Svima pričam o Crvenoj zvezdi toliko da su počeli da mi traže da im donesem dres, šal i puštam im snimke utakmica.”
Iako je Zvezda njegov san, 50-godišnji trener pronašao je svoju sreću u Americi. Sve ono što je naučio kao igrač, unapredio je kao trener i na najbolji način to prenosi na mlade igrače.
Za kraj razgovora za Sportifico, apostrofirao je koje su to odlike koje treba da kraje jednog trenera.
“Doslednost, stav i autoritet. Kada u masi odraslih, fudbaleri prepoznaju da si baš ti taj koji je glavni trener, znaš da si uspeo!”