Možda nije bio tako atraktivan kao Dragan Stojković, Dejan Savićević, Robert Prosinečki i ostali fudbaleri sa kojima je predstavljao Jugoslaviju u njenom poslednjem plesu velike države na Svetskom prvenstvu 1990. godine u Italiji. Ali, imao je srce, beskompromisan stav i duh pravog borca koji je znao da ceni svaki navijač Željezničara, Crvene zvezde, atinskog AEK-a i Olimpijakosa.
Još kao tinejdžer, koji je sa 18 godina došao iz podgoričke Budućnosti u Sarajevo, Refik Šabandžović je ušao pod kožu Ivice Osima, verovatno najuticajnijeg fudbalskog stručnjaka u regionu koji je u tom trenutku predvodio Željo do polufinala tadašnjeg Uefa Kupa.
“Osim je bio najvažniji čovek u mojoj karijeri. Sve zasluge idu njemu – verovao je u mene, a ja sam to vraćao dobrim igrama”, kratko se Šabandžović osvrnuo na legendarnog Švabu.
Pored trijumfalnog pohoda sa “crveno-belima” kroz Bari, nekoliko titula u Grčkoj, nezaboravnih partija u Željezničaru, teške povrede (zadobijenog udarca u glavu zbog kojeg je tri dana proveo u komi), važna epizoda u karijeri Šabandžovića je pomenuti Mundijal u Italiji. Nekadašnji defanzivni vezista kroz kiseli osmeh priča u šampionatu sveta iz 1990. godine, ne samo zbog nesrećne eliminacije Jugoslavije od Argentine, već drugog žutog kartona zbog čega je nakon pola sata igre (ne)zasluženo morao na tuširanje…
Šabandžović je bio standardni prvotimac šampionske generacije Zvezde iz Barija | Foto: Wikipedia
“Ne bih da govorim, ali verujte da je i na tim velikim takmičenjima bilo svega…Stojimo u živom zidu, nas sedam-osam igrača i sudija baš meni daje žuti karton – zašto baš meni!? Znao je da čuvam Maradonu, najboljeg igrača na svetu.”
Posle “dopijete” Piksija zahvaljujući kojoj je Jugoslavija preskočila Špance (2:1), selektor Osim nije imao dileme ko će u četvrtfinalnu motriti na lidera “gaučosa” – bez obzira što je bio najmlađi u startnoj postavi, Šabanadžović je dobio (ne)moguću misiju zvanu Maradona.
“U to vreme je bio pojam. Sa druge strane, ja dolazim kao mlad igrač i momci oko mene mi konstantno pune glavu o tome. Čuvaš fudbalera koji baš te godine igra u Italiji (Napoli), praktično je tu bog – hteo ili ne, morao sam da mislim o Maradoni. Znali smo da naspram sebe imamo izuzetne fudbalere. Kada su Argentinci izašli na zagrevanje, svi su bili u jednoj grupi osim Maradone, on je radio sam, zapravo, žonglirao je loptu. Imao je neke svoje rituale pre utakmice”
Posle tog prvog žutog kartona, nedugo je usledio i drugi nakon jednog diskutabilnog faula posle kojeg je Jugoslavija ostala sa deset igrača u polju.
Šabanadžović smatra da je nezasluženo isključen u meču sa Argentinom | Foto: Sportifico
“Dugo nisam hteo da gledam snimak te utakmice. Svima je bilo u interesu da prođe Maradona i Argentina, a ne Jugoslavija koja je politički bila na klimavim nogama. Zato kažem i da nisam zaslužio crveni karton, ali eto…I pored toga, Maradona se nije naigrao, a mi smo imali šansu na penalima i nismo imali sreće. Jugoslavija je u Italiji imala strašan tim i do tog meča sa Argentinom smo možda i bili prvi favoriti za titulu. Još žalim zbog crvenog kartona, jer da smo ostali 11 na 11 siguran sam da bi pobedili”
Mundijal u Rusiji se bliži, a ono što javnost često stavlja u drugi plan jeste činjenica da fudbaleri iz najboljih reprezentacija dolaze nakon iznimno teških sezona u kojima su upisali oko 40-ak nastupa za svoj klub. Šta je najjače oružje na ovakvim turnirima?
“Jasno je – dobra atmosfera i širok roster kvalitetnih igrača. Imaš tri utakmice, malo prostora za grešku, a do eventualnog finala treba da odigraš šest-sedam izuzetno teških mečeva. Bitno je da se ekipa na neki način osveži, da fudbaleri povrate snagu nakon nacionalnog prvenstva i evropskih takmičenja. Sećam se, nama je u Italiji bilo baš teško, plus su temperature bile veoma visoke, valjda će u Rusiji biti nešto svežije – makar to neće biti problem igračima.”
Za svog favorita u Rusiji, Refik Šabandžović je izabrao osvajača titule iz Brazila – šampionski tim Nemačke.
“Sviđa mi se kako igraju. Imaju pobednički mentalitet, disciplinu, profesionalanost i odličan sistem čije se odlike vide u Bundesligi. Nikako ne smem da izostavim Brazil i Argentinu, te dve reprezentacije su nekako uvek tu, bez obzira kakve imaju igrače u datom trenutku. Na kraju, uvek se pojavi i neko iznenađenje, u kvalifikacijama je to bio Island, a na završnom turniru je tako nešto teško prognozirati.”