Na betonskom terenu ispred zgrade zavoleo je fudbal uz oca i brata. Njegov talenat i osobine prave “desetke“ bile su uočljive još u pionirskim danima. Želeli su ga večiti, a on je odabrao OFK Beograd i sa nepunih 17 godina debitovao je za prvi tim plavo-belih.
Kao kapiten predvodio je omladinsku reprezentaciju Srbije do titule na Evropskom prvenstvu, a zatim se otisnuo u veliki Porto, radio na sebi i strpljivo čekao šansu. Ipak, dalje nije išlo željenim tokom, preko Belgije i Hrvatske pronašao je put do kuće i obukao dres Voždovca.
Novi član Sportifico mreže je Marko Pavlovski (23), a ovo je njegova priča.
Počeci – dečak koji se igrao fudbala
“Fudbal sam najpre zavoleo uz oca i brata. Moj prvi klub je FK Novi Beograd, gde sam odigrao i prve utakmice u Mini-Maxi ligi. Bilo je pravo uživanje tada igrati se fudbala. Tu sam upoznao i mnoge igrače sa kojima sam se kasnije susretao. Luka Stojanović, Ivan Lakićević, Uroš Spajić i mnogi drugi baš tu su započeli svoju priču, a evo gde smo svi sada.”
Posle prvih fudbalskih koraka, prešao je u FK Radnički sa Novog Beograda.
“Tada sam imao oko devet godina. Klub je imao dobru školu fudbala i trenere. Jedan od njih koji mi je bio uzor i imao veliki uticaj na to da postanem igrač sredine terena jeste Đorđe Ukovski. On mi je da slobodu i uz njega sam zavoleo svoju poziciju, a uz to nas je sve naučio nekim osnovnim vrednostima.”
Ni crno ni crveno, već plavo-belo
Radnički je u to vreme u mlađim kategorijama uvek bio u vrhu tabele, uz Zvezdu i Partizan koji su budno motrili konkurenciju.
Marko Pavlovski proslavlja pogodak protiv Partizana | Foto: Arhiva AMG
“Moje dobre igre su primećene i počele su da stižu ponude, između ostalog i od Zvezde i Partizana. Ja sam samo uživao u fudbalu i radio na sebi, a tata je doneo odluku da je za mene najbolje da dođem u OFK Beograd i sada sam mu veoma zahvalan zbog toga. Oni su tada imali odličnu omladinsku školu i bili su posvećeni mladim igračima koji kasnije mogu da se afirmišu u prvom timu.“
Dolaskom u OFK Beograd postao je donekle svestan svog potencijala i mogućnosti – radio je sa vrhunskim stručnjacima, a najveći trag ostavio je Dževad Prekazi.
“Uživao sam od prvog dana u OFK. Mnogo smo radili sa loptom i svi smo obožavali treninge. Trenirao me je Lešnjak, Dukić, Lazarević, Kuljanin i mnogi drugi treneri, ali je Prekazi svojim igračkim iskustvom uspeo da me profiliše i pomogne mi da u skladu sa svojom pozicijom iskoristim sve prednosti i talenat koji posedujem.”
Iako je dve godine mlađi, sa generacijom ’92 Marko je osvojio Omladinsku ligu Srbije. Iza sebe su ostavili Partizan sa šest i Crvenu zvezdu sa deset bodova manje.
“Tu smo već polako ulazili u profesionalizam. Radili smo na tehničkoj i taktičkoj pripremi, a dosta se pažnje posvećivalo i fizičkoj spremi i snazi. Za mene je igranje sa dve godine starijim igračima bilo veliko iskustvo, naročito zato što sam vrlo brzo dobio priliku da zaigram i za prvi tim.”
Sa nepunih sedamnaest godina Pavlovski je debitovao za seniorski tim OFK Beograda. Dejan Đurđević ukazao mu je poverenje i uveo ga u igru na poslednjem ligaškom meču protiv Čukaričkog.
“To je bilo ostvarenje dečačkih snova, izaći na teren i braniti boje kluba čiju si omladinsku školu prošao. Trener i klub su mi tada stavili do znanja koliko veruju u mene, što je bio podstrek i motivacija da nastavim da se usavršavam.”
Na krovu Evrope – kapitenski
Uz dobre partije u klubu, pozivi u mlađim selekcijama reprezentacije nisu izostajali. Evropsko prvenstvo 2013. bila je prilika igračima iz njegove generacije da se dokažu pre nego što zvanično postanu seniori.
Marko Pavlovski na prvenstvu u Litvaniji | Foto: Arhiva AMG
“Igranje za reprezentaciju znači za samopouzdanje. Vidiš da se tvoj talenat, trud i rad prepoznaje, a uz to imaš priliku da se nadmećeš sa vršnjacima iz različitih zemalja. Možeš da proceniš na kom si nivou u odnosu na saigrače, ali i protivnike. U mlađim kategorijama najlepše je drugarstvo jer smo praktično rasli jedni uz druge.”
Uprkos visokim očekivanjima, omladinci Srbije su tek u poslednjem kolu kvalifikacija, i to zahvaljujući gol razlici, uspeli da izbore plasman na šampionat Starog kontinenta.
“Na prvom okupljanju postavili smo jasan cilj – izboriti plasman na Evropsko prvenstvo. Znali smo da nam je to prilika da se dokažemo, važili smo za talentovanu generaciju. Ipak, nismo se poznavali i nismo bili kompletni, pa se to odrazilo na rezultat. To što smo neki već igrali Superligu, a bilo je i onih koji su bili u inostranstvu, stvaralo je dodatni pritisak i obavezu.”
Blede partije iz kvalifikacija rasteretile su “Orliće” i dale im motiv da se na prvenstvu prikažu u drugačijem svetlu.
“Možda je i bolje što smo se tako kvalifikovali jer smo imali još veću želju da pokažemo koliko vredimo, želju da dobrom igrom i rezultatima odgovorimo na kritike. Znali smo da će stvari doći na svoje mesto kada nam to bude bilo najpotrebnije, a selektor je verovao u nas.”
Tokom kvalifikacionih utakmica igrači su u Marku videli vođu ekipe, a selektor ih je poslušao i poverio mu kapitensku traku.
“Biti kapiten tim momcima bila je velika čast pre svega, a posle i obaveza. Posebno jer su me igrači zapravo izabrali. Trudio sam se da opravdam poverenje i verujem da sam u tome uspeo.”
Na startu grupne faze savladali su Turke sa 2:1, potom je pala i Gruzija (1:0), a za kraj su u kombinovanom sastavu odigrali nerešeno sa Francuskom. Marko je na tom meču postigao fantastičan gol iz slobodnog udarca.
“Postepeno smo dizali formu i dobijali na samopouzdanju. Bio je mnogo sastanaka i priča sa selektorom, analiza protivničke i naše igre. Veliki su bili ulozi, očekivanja su rasla i najvažnije je bilo ostati staložen. Selektor Drulović nam je bio velika motivacija, njegovo igračko iskustvo je tu presudilo. Znao je da pogodi pravi trenutak da nas motiviše, kritikuje, analizira…”
U polufinalu ih je čekao veliki izazov, duel sa Portugalcima. I posle produžetaka rezultat je ostao nerešen 2:2, pa je pitanje pobednika rešeno izvođenjem penala. Umor je učinio svoje, ali je Srbija ipak imala trunku snage više i sa 3:2 izborila finale.
“Orlići” proslavljaju trijumf | Foto: www.uefa.com
“Taj meč je bio neverovatan. Bilo je gotovo 35 stepeni, a mi smo proveli 120 minuta na terenu i plus penali. Selektor je znao kakvo je to fizičko i još važnije emotivno pražnjenje za nas. Nije nas pustio da upadnemo u euforiju. Pomogao nam je da ostanemo fokusirani jer smo došli na samo korak od neverovatnog uspeha koji bi bio povod za još veće slavlje.“
Posle remija u grupnoj fazi, u finalu je zakazan novi duel sa Francuzima. Ulozi su bili mnogo veći, a borbenost srpskog tima je presudila. Srbija – Francuska 1:0.
“Ceremonija i taj trenutak kada sam podigao pehar šampiona Evrope ne može se opisati. Mislim da je to najveći uspeh za svakog sportistu, kada svojoj državi doneseš medalju, nikakav uspeh sa klubom ne može da se meri sa tim.”
Porto – uživanje u fudbalu i veliko iskustvo
Zlatna medalja jako sija, svi gledaju u njenom pravcu, a takav je bio slučaj i sa tom generacijom “Orlića“.
“Nismo još bili ni svesni uspeha, a već se bližio kraj prelaznog roka. Morali smo brzo da se vratimo u realnost i da u čitavoj euforiji donosimo velike životne odluke. Sve se izdešavalo u roku od nekoliko sati. Kada pozove veliki Porto, taj poziv se ne odbija. Znao sam kako rade sa mladima i video tu svoju šansu.”
Slušao je priče o portugalskom fudbalu i otišao je tamo sa visokim očekivanjima. Uprkos tome, uspeli su da ga oduševe.
Marko Pavlovski na stadionu Dragao | Foto: Privatna arhiva
“U Portu sam naišao na potpuno drugačiji koncept i pristup fudbalu. Uslovi za rad su fenomenalni. Tamo žive za fudbal i sve je podređeno igračima. Naše je samo da budemo fokusirani na fudbal, a klub se brine o svim ostalim stvarima. Toliko su posvećeni da bukvalno analiziraju svaki naš pokret na treningu i konstantno upućuju savete kako da unapredimo svoju igru.”
Tokom boravka u trofejnom klubu imao je priliku da trenira sa velikim imenima poput Kvarežme, Danila, Mangale..
“Ti momci su krem evropskog i svetskog fudbala, a opet tako skromni. Savetovali su me i mnogo mi je značilo kada mi neko od njih kaže da vredim mnogo i da veruje da ću biti vrhunski.“
Kockice se ipak nisu poklopile i uprkos odličnim parijama u B timu, Marko nije dobio šansu da zaigra za prvi tim portugalskog kluba.
“Porto je bio pravi potez i ne kajem se nimalo. Dobro sam igrao i svi u klubu su bili zadovoljni. Stalno sam razgovarao sa trenerima i igračima iz prvog tima koji su se čudili zašto još ne dobijam šansu. Klub je uvek imao visoke ambicije i kada god sam bio blizu debija za prvi tim, nešto bi iskrslo i poremetilo taj plan.”
U takvim situacijama teško je ostati posvećen i fokusiran, ali je Marko uspevao uz pomoć svojih najbližih, ali i ljudi iz kluba.
Marko Pavlovski u dresu Porta | Foto: Privatna arhiva
“Često sam razgovarao sa sportskim direktorom i psiholozima. Oni su mi naročito pomagali da ne posustanem. Pomogli su mi da shvatim da nije do mene i da će me samo rad i posvećenost dovesti do cilja.”
Ipak, svaki fudbaler najviše želi da igra i na utakmicama pokaže svoje mogućnosti. Zbog toga se Pavlovski odlučio da ode na pozajmicu u belgijski Muskron.
“Smatrao sam da sam dovoljno sazreo i želeo sam da igram. Odlučio sam se za Belgiju gde sam dobio željenu šansu, ali nisam naročito uživao. Tamo se mnogo više pažnje posvećuje fizičkoj snazi nego tehnici. Zahtevnija je liga i rezultat je uvek bio u prvom planu.”
Tada je shvatio koliko mu više odgovara portugalski stil i zato ima želju da jednoga dana ponovo zaigra tamo.
“Lopta je konstantno u mojim nogama, visok je procenat poseda i to je pravo uživanje za igrače mog tipa. To je prava lepota fudbala i publika to zna da prepozna. Uvek se igra za lepe poteze i gol više.”
Povratak – evropski standardi, a srpski tim
Posle Muskrona usledila je pozajmica u OFK Beograd, a potom i odlazak u Split gde je konačno dobio pravu šansu.
“U Hrvatskoj sam imao 30 utakmica i to je bila možda moja najjača seniorska sezona. Kontinuitet igara bio je pravo osveženje, prijalo mi je i uživao sam. Bilo je raznih opcija posle toga, bio sam vrlo blizu da ostvarim svoju želju da zaigram u Španiji ili da se vratim u Portugaliju.”
Ipak, pred sam kraj prelaznog roka potpisao je za Voždovac, što je iznenadilo sportsku javnost.
Promocija u Voždovcu | Foto: FK Voždovac
“Nisam bio optimista kada sam dolazio u Voždovac, ali me je samo jedan razgovor sa trenerom Ilijom Stolicom naterao da promenim mišljenje. Do sada nisam naišao na tako dobar odnos između igrača i trenera. Napravio je dobar balans između drugarskog i profesionalnog odnosa. Mlad je i treninzi su mu savremeni, zaista uživam. Radi se na vrhunskom, evropskom nivou. I dalje prolazim kroz period adaptacije, vredno radim i očekujem da ću biti pravo pojačanje za klub.”
Voždovac je jedan od najboljih klubova u Evropi kada je posed lopte u pitanju. Zauzimaju 20. mesto na listi sa 61,6% poseda lopte i nalaze se ispred ekipa poput Real Madrida, Benfike, Juventusa, Napolija, Rome…
“Prija mi taj stil fubala i jedva čekam da zaigram. Cilj nam je da naredne sezone izborimo plasman u Evropu i verujem da imamo kvalitet da svima budemo ravnopravan protivnik“.
Sada je već iskusan igrač, ali stoji čvrsto na zemlji i teži da ispuni svoje dečačke snove.
“U karijeri je normalno imati uspone i padove, važno je samo kako se nosite sa njima. Još kao dečak, maštao sam da osvojim Ligu šampiona i to mi je i dalje jedan od ciljeva. Voleo bih da se oprobam i u Primeri, a moj izbor bi bila Barselona. Inijesta mi je veliki uzor, a fudbal sam zavoleo zbog Ronaldinja. U Hrvatskoj su me zbog stila i igara poredili sa Lukom Modrićem, što mi je izuzetno prijalo.”
Na kraju razgovora, Marko je napravio profil na Sportifico mreži i postavio svoj prvi status.
“Statistika je vrlo važna za moderan fudbal. Igra mi je na prvom mestu, ali brojke govore u kojem pravcu moram da napredujem i pomažu mi da analiziram svoju igru. Posle svake utakmice obavezno bacim pogled na individualni učinak i zadovoljstvo će mi biti da ga od sada delim na Sportifico mreži”, poručio je prvotimac Voždovca.