ŽFK Mašinac – stub ženskog fudbala u Srbiji ne sme da propadne

Nezvanično, prva utakmica ženskog fudbala u Srbiji odigrala se još davne 1929. godine u Nišu.

Čitav jedan vek bio je potreban da dame u kopačkama postanu uobičajena slika sa fudbalskih terena širom Srbije, a koliko je put do toga bio težak znaju oni koji se s pravom smatraju ovdašnjim pionirima ženskog fudbala.

Od 1970. godine, kada je osnovan Ženski fudbalski klub “Mašinac“, Niš je postao (i ostao) centar ženskog fudbala, a sve to zahvaljujući velikom entuzijasti i jednako velikom stručnjaku – profesoru Perici Krstiću, legendarnom treneru i selektoru reprezentacije sa najdužim stažom (više od 30 godina).

Sportifico tim nedavno je bio u poseti jednom od najvećih niških sportskih brendova, gde smo se upoznali sa bogatom klupskom istorijom i osetili kako ljubav prema fudbalu i Mašincu tamo nema granice.

Profesor nas je dočekao rečima da Mašinac nije samo fudbalski klub, već škola života. U njemu devojke stasavaju u kvalitetne ljude, akademske građane, fudbalske trenere, a požrtvovanost je tolika da uprkos ogromnim finansijskim problemima svi i dalje dolaze sa jednakom strašću, redovno treniraju i ne planiraju da odustanu od jedne od najvećih srpskih sportskih institucija.

Greške van terena zbog kojih teren nije moguć

„Klub trenutno nema dozvolu za rad zbog administrativnih propusta organa koji papirološki nisu na pravi način dokumentovali spajanje dva kluba. Postalo nam je veliko opterećenje da vodimo dva kluba u ženskom fudbalu, iako su Bubamare dugo služile za razvoj igračica i stasavanje za I tim Mašinca“, počinje priču sekretarka kluba Emilija Arsić, i sama nekada golman Mašinca i reprezentacije Jugoslavije, a godinama važan funkcioner u klubu.

Međutim, uprkos zabrani rada, nemogućnosti da se čak i struja plati jer novac ni od grada ni od sponzora ne može da stigne u klub, svi zaposleni redovno dolaze na posao, jedini druge motivišu na samo njima znani način, ali ono što upravi kluba u ovim najtežim danima daje snagu jesu same igračice.

Sa zidova prostorija kluba diše istorija, tradicija i cilj da ženski fudbal u Srbiji dobije mesto koje mu pripada. ŽFK Mašinac je jedini ženski fudbalski klub u Srbiji koji ima svoj stadion, dok je arhiva koju poseduje zlata vredna.

Od predrasuda do krova Evrope

„Svi se oduvek pitaju zašto se u osnivačkim papirima kluba nalaze samo članovi porodice Krstić, ali u to vreme niko nije hteo da učestvuje u osnivanju ženskog fudbalskog kluba. Jedini koji su želeli da podrže Peričinu ideju bile su njegova majka, supruga i sestra – jednostavno, nisu imale izbora“, kroz smeh nam otkriva Emilija.

Veliki je uspeh tada bio okupiti devojke da se bave fudbalom zbog odnosa sredine prema njima.

„Zamislite koliko je teško bilo motivisati devojke da se bave fudbalom kada im roditelji to brane, momci ne žele da se viđaju sa njima ili bivaju tema za podsmeh u školi, na poslu“, priseća se Perica Krstić, prvi trener kluba.

Najbolji način da se sredini i predrasudama odgovori bili su dobri rezultati, što je Mašincu godinama polazilo od ruke. Do titule državnog prvaka dolazio je čak 24 puta, a 15 i do naslova pobednika nacionalnog kupa.

Sav trud, rad i borba da se omogući nemoguće kulminaciju je doživeo nepune dve decenije posle osnivanja – te 1989. godine Mašinac je u francuskom gradu Montonu postao nezvanični šampion Evrope pobedom nad ekipom Sant-Maur 3:0.

Taj rezultat ucrtao je Srbiju, tada Jugoslaviju, na evropsku mapu ženskog fudbala, posle čega je postalo neuporedivo lakše baviti se ženskim fudbalom. Podrška jeste stizala sa svih strana, ali su ipak na promociji najviše radile devojke i klub. Razne manifestacije u Nišu su se organizovale u njihovu čast, sportska hala „Čair“ je neretko bila puna samo da bi Nišlije pozdravile svoje heroine – igračice ŽFK Mašinac.

Evidencija, analiza, plan rada – na kucaćoj mašini

Ono što danas mnogi treneri preko jednog „klika“ na kompjuteru mogu da urade u pripiremi utakmice ili vodeći računa o evidenciji dolazaka svojih igračica, Perica i njegov stručni štab radili su ručno ili kucajući na mašini, bez ijedne slovne greške!

„O svakoj igračici je trener pisao izveštaj, vođena je njihova evidencija, praćeni su rezultati, i to u doba kada to nije bilo lako raditi“, objašnjava Emilija dok nam pokazuje knjige iz arhive.

„Svaki trener ima obavezu od prvog dana da piše rasporede, plan treninga, da vodi dnevnik rada. Istorijski gledano, iz ovog kluba potekao je najveći broj igračica koje su napravile međunarodnu i reprezentativnu karijeru, najviše zbog profesionalizma i odnosa kluba prema njima. Ovde su se sticale radne navike koje su preduslov za uspešnog sportistu“, nadovezuje se Perica.

Sedamdesetih i osamdesetih godina devojke su na pripremama imale najosnovnije uslove za treninge, a sve oko treninga stvarale su same ili uz pomoć sportskih entuzijasta. Tako je bilo žena koje su išle na pripreme sa devojakama da bi im kuvale, a devojke bi međusobno podelile zadatke koji se tiču održavanja higijene i brige oko opreme. I za to su bile ocenjivane.

Igračice koje su bile deo naše posete potvrđuju da je odnos u klubu i danas takav – način rada se ne menja i disciplina ne popušta uprkos teškim okolnostima.

Zato UEFA podržava ŽFK Mašinac od osnivanja do danas. Nišlije su bile domaćini i gosti velikih međunarodnih događaja i utakmica, a reprezentacija sadašnji status ima jer je i o nacionalnom timu na isti način vođeno računa kao i u klubu.

„Kada je ženski fudbal tek dobio svoje mesto u FS Jugoslavije, pred svaku utakmicu reprezentacije pravili smo program, pisali o igračicama i rezultatima. Bilo nam je bitno da nivo organizacije ne zaostaje za rezultatima i da ostane trag o svim aktivnostima nacionalne selekcije“.

To najbolje ilustruje činjenica da se u prostorijama Mašinca nalazi sačuvan svaki isečak iz novina o ženskom fudbalu i reprezentaciji tokom ovih skoro 50 godina.

Veliki gubitak za sport u Srbiji bio bi kada bi se klub ugasio, to se jednostavno ne sme dogoditi – bez jakog Mašinca nema ni pravog ženskog fudbala u Srbiji.