Balkan u srcu Londona: Ljubav prema fudbalu nema cenu

Inspirativna priča o tome kako su Vladimir Petković i Ljubomir Radanović od livade u parku izgradili respektabilnu školu fudbala.

Dvojicu bivših fudbalera život je vodio raznim putevima, prohodnim i manje prohodnim, ali uspeli su da obiđu pun krug i da se vrate svojoj prvoj ljubavi – fudbalu. A ima li prikladnijeg mesta za tako nešto od Londona, prestonice države koja je kolevka fudbala i u kojoj se zeleni pravougaonik smatra svetinjom?

Kada se nađu u inostranstvu, ljudi sa ovih prostora drže se zajedno, a sport je uvek bio možda i najbolji način za međusobno povezivanje i druženje. Iz takvog jednog druženja rodila se i ideja koja polako i sigurno prerasta u nešto ozbiljno, u respektabilnu školu fudbala.

“Počeli smo sa radom pre osam godina, a ideja je nastala spontano tokom fudbalskog termina koji igram sa prijateljima. Kolega Ljubomir Radanović koji je uz mene od početka, kao i saigrači iz tima sa kojima se rekreativno sastajem svake nedelje, često su me pitali: ’Zašto ne počneš da treniraš našu decu za početak?’ Tako da smo Buba, kako Ljubomira popularno zovu, i ja krenuli sa dvoje dece iz obližnjeg parka u Londonu.“

Zalet je uhvaćen vrlo brzo – danas u idealnim uslovima “Goals Soccer“ centra u Ilingu (deo Londona), škola fudbala Gunnersbury Eagles FC broji više od 50 članova većinom dece poreklom sa prostora republika bivše Jugoslavije.

Dodatna lepa vest jeste što su se vremenom pridružila i deca čiji su se roditelji naselili u London iz Grčke, kao i talentovani fudbaleri poreklom iz Engleske.

Vladimir Petkovic Ljubomir Radanovic London

Igrači brzo usvajaju savete trenera | Foto: Dušan Mihajlović, Sportifico

„Kod nas na trening deca dolaze po preporuci i u sve tri takmičarske selekcije (U8, U10, U12) imamo igrače svih nivoa – neki su tu zbog takmičenja, dok neki dolaze da bi se družili i kako vreme ne bi provodili pored kompjutera. Mi smo volonteri, novac od članarina ide isključivo za potrebe kluba.“

Prilikom osnivanja kluba koji radi sa uzrastom do 13 godina, koji u okviru UEFA sistema spada pod program bazičnog fudbala (UEFA Grassroots), od Fudbalske asocijacije Engleske dobija se 3.000 funti. Treneri dobijaju mogućnost da edukacijom steknu licence za rad sa decom, a sve tri takmičarske selekcije priliku da se nadmeću u regionalnoj ligi u svom uzrastu.

Posvećenost razvoju igrača

„Ne osećam potrebu da radim sa starijim selekcijama ili da vodim neki seniorski tim. Ispunjava me rad sa decom jer se u tom uzrastu primećuje najveći napredak. Najveće zadovoljstvo u radu mi je kada vidim da dete koje je došlo bez ikakvog fudbalskog znanja posle određenog vremena počinje da razume situacije i momente u igri“, objašnjava Vladimir.

Filip Matić – u tatinim kopačkama

„Jedan od najmlađih članova škole je petogodišnji Filip, sin Nemanje Matića. Mašta o tome da bude kao tata, a Nemanja ga podržava na tom putu, ali uz jednu obavezu – škola je prioritet i ocene moraju da budu odlične. Ukoliko popusti, Nemanja kaže „nema fudbala“ dok se situacija ne popravi.“

Vlada, Filipov trener, u vreme nastupa za Kolubaru iz Lazarevca igrao je sa njegovim dedom, ocem Nemanje Matića, kada je ovaj bio na zalasku karijere, a sada u Lonodnu ima priliku da ponovo bude deo karijere člana porodice Matić.

Od Obrenovca do Londona

„Kao klinac sam počeo da treniram u rodnom Obrenovcu, u Fudbalskom klubu Radnički. Posle samo godinu i po dana, pokojni Gojko Zec uključio me je u prvi tim za koji je trebalo da uradim specijalni lekarski pregled kako bih mogao da nastupam. Posle toga sam prešao u Zvezdu, gde sam proveo naredne četiri godine.“

Usledilo je kaljenje u Kolubari iz Lazarevca, da bi potom prešao da igra za FK Radnički iz Pirota.

„Tada smo iz treće lige ušli u drugu, bili nadomak I lige, ali smo završili na drugom mestu iza Prištine i nismo ušli u viši rang te godine. To je bila ekipa u kojoj su igrali Kežman, Gvozdenović, Drobnjak, Sale Gruber…“

Posle Pirota, dobija poziv OFK Beograda gde provodi naredne tri godine, da bi potom otišao za Brazil 2001. godine.

Vladmir Petković Ljubomir Radanovic skola fudbala London

Ljubomir Radanović i Vladimir Petković | Foto: Dušan Mihajlović, Sportifico

„Posle Brazila sam se vratio u Rad, da bih ponovo odigrao sezonu za svoj matični klub, Radnički iz Obrenovca. Usledila je selidba na Kipar, gde sam upoznao svoju sadašnju suprugu.“

Vlada, koji je karijeru proveo na poziciji zadnjeg veznog i važio za grubog igrača sa oštrim startovima, danas je posvećen trener i otac troje dece.

Buba – protiv Partizana i povređen

„Karijeru sam počeo u rodnom Osijeku, ali sam se zbog rata sa porodicom preselio u Apatin, gde sam nastupao za Mladost – baš kao i Vlada, veoma mlad zaigrao sam za I tim. Ozbiljna povreda sprečila je moj dalji napredak, ali sam ipak smogao snage da 1993. odigram prijateljsku utakmicu protiv Partizana, svog omiljenog kluba“, priseća se svoje karijere Ljubomir.

Dve godine kasnije studije Više poslovne škole su ga odvele u Novi Sad, gde je nastavio da igra fudbal, da bi 1999. godine odlučio da se preseli u Englesku kada se oženio i dobio sina Stefana.

„Ovde je život krenuo nekim drugim tokom, raznim poslovima i periodom prilagođavanja, dok Vlada i ja nismo otvorili školu i vratili se fudbalu bez kojeg ne možemo“.

Bane i Nemanja velika podrška

„Pred kraj druge godine rada sa školom fudbala, došli smo na ideju da organizujemo revijalnu utakmicu za igrače i roditelje. Tada smo još bili u parku, ali su se i Bane i Nemanja pridružili igrajući u farmerkama zajedno sa roditeljima i tako smo napravili lepo druženje naših članova“, objašnjava Buba.

I Stefan, sin Branislava Ivanovića, prve fudbalske korake napravio je u školi fudbala koju vode Ljubomir i Vlada.

U Engleskoj, brojni treneri koji rade sa mlađim kategorijama imaju veliku podršku roditelja koji služe kao volonteri i ispomoć u klubu.

„Moja trenerska karijera krenula je tako što sam pomogao treneru kluba u kojem je moj sin Stefan počeo, a vremenom sam stekao veće poverenje roditelja tih igrača nego što ga je imao sâm trener. To me je navelo da počnem da razmišljam u tom pravcu.“

Za razliku od Vladimira, Ljubomir se možda upusti u avanturu rada i sa starijim selekcijama, ali zbog obaveza oko poslova koje radi privatno za sada je fokusiran samo na školu fudbala.

U Srbiji se radi kvalitetnije u mlađim kategorijama

„Ljudi nisu svesni koliko su naši treneri kvalitetni! Da u Srbiji imaju uslove koje treneri imaju u Engleskoj, sa znanjem i balkanskim temperamentom postizali bi izuzetne rezultate“, ističe Buba.

Ljubomir i njegov kolega najveći rezultat postigli su time što su decu poreklom sa ex-Ju prostora okupili na jedno mesto.

Vladmir Petković Ljubomir Radanovic London

Deo škole fudbala Gunnersbury Eagles FC | Foto: Dušan Mihajlović. Sportifico

Izuzetno je prijatan osećaj kada se u okviru sportskog centra koji broji više od deset terena čuju treneri koji trening vode na našem jeziku.

Trenerski tandem tridesetoro dece vodio je na utakmicu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo, koju je Srbija igrala sa Velsom u Kardifu. Bio je to poseban događaj za mališane koji maštaju da jednog dana igraju za reprezentaciju Srbije, iako su rođeni i odrastaju na teritoriji Engleske.

U vreme kada se fudbalske škole širom Evrope organizuju radi profita, sportska priča iz Londona pravi je primer ostalima kako zajedničkim trudom trenera, igrača i roditelja izgraditi zdravu sredinu pogodnu za razvoj mladih sportista, ali i mladih ličnosti.

Ljubomiru i Vladi važno je da deca uživaju u igri i da nauče osnove fudbala, ali pre svega da postanu i ostanu dobri, lepo vaspitani ljudi ukoliko dosanjaju svoje fudbalske snove.