Autoritet, trening, odnos sa igračima: Trener kao kompletan paket

Trener kao ličnost mora da ima svoje ’ja’, da poseduje viziju, integritet i stav, to je kamen temeljac na kojem se posle gradi celokupan rad – od organizacije treninga i vođenja utakmice do odnosa sa igračima i prepoznavanja talenta.

Autoritet trenera

Autoritet je interesantna reč koja se često vezuje za dobre trenere, ali npr. ja dozvoljavam i da igrač ima svoj autoritet. Takođe, treba definisati i koja je to vrsta autoriteta – autoritet znanja i autoritet ličnosti treba da donesu treneru rezultat.

Da bih ilustrovao koliko je autoritet bitan za trenera, navešću primer jednog mog kolege, odbojkaškog trenera. Kada ide na razgovor sa predsednikom u vezi s angažmanom, jedini njegov uslov prema predsedniku jeste da nikada ne pita igrače kakav je trener. Mnogo mudrosti ima u tome – čim pitaš, odmah otvaraš vrata za to da se treneru ne veruje dovoljno.

Odnos s igračem ne treba da bude grub, ali na jednoj pristojnoj distanci – treba poštovati ličnost igrača, saslušati njegove probleme i naći mu se, ali sa druge strane mora da se zna kakav je hijerarhijski odnos unutar tima.
Teško je to balansirati, ali moguće je. U Gani sam radio sa Muntarijem i Esijenom, u reprezentaciji Srbije i Crne Gore sa Dejanom Stankovićem i Vidićem – to su ozbiljni igrači sa autoritetom, velike zvezde koje traže svoje mesto. Iskusan trener mora da ima ideju kako to sve usmeriti, a da ne bude nauštrb ekipe.

Kako se to radi? Tako što trener uvek stavlja tim ispred pojedinca i jasno od starta definiše zahteve, pa time ostvaruje čist, profesionalni odnos koji tek posle može da preraste u nešto bliskije.

Organizacija treninga

Princip je važniji od konkretnih vežbi – kada kažem “princip“, mislim na to da igrači prepoznaju način razmišljanja trenera i da tačno znaju kako on vidi igru svoje ekipe. Kako bi se to usadilo igračima, neophodno je i da tvoja vizija kao trenera bude jasna kako bi najefektnije moguće uspeo da objasni ono što želi.

Trener mora da zna kakvim igračima raspolaže i da njima prilagodi sistem igre – nisam pobornik toga da trener dođe u ekipu i odmah izjavi: “Igraćemo u formaciji 4-4-2“. Trener mora da vidi i oseti ekipu, da skenira karakteristike igrača i tek onda da donese odluku. Sa druge strane, istovremeno kao trener moraš da se držiš svoje osnovne vizije – da li si napadački orijentisan, da li defanzivno, da li hoćeš posed lopte i onda da gradiš na tome ili hoćeš brži napad…

Lično se zalažem za tzv. situacione treninge, a to znači da se u svakoj vežbi implementira nešto od onoga što se događa na utakmici. Već u zagrevanju može da se ubaci taktički plan, a i običan pâs kada se vežba, on može da se postavi u sistemu igre – svako je na svojoj poziciji i na osnovu kretanja lopte i kretanja saigrača bez lopte može da vidi šta ga sutra čeka na utakmici.

Takva vrsta treninga ne samo da je korisna, nego je i nužna u modernom fudbalu – mi danas nemamo vremena za stare kondicione treninge, vežbe izdržljivosti i brzine moraju da se prilagode taktičkim zadacima. Npr, radi se brzina sa završnicom ili uz saradnju dvojice-trojice igrača, mora da bude uključena lopta koliko je moguće – u moje igračko vreme bilo je mnogo suvog trčanja bez lopte, to i sada mora da se obavi na početku priprema, ali trudim se da 90% vežbi bude sa loptom.

Dakle, fizička, tehnička i taktička priprema – ne vidim gde počinje jedna, a završava se druga, volim vežbe kojima se usavršava sve i koje zahtevaju punu koncentraciju. Iz toga sledi da igraču sve vreme mora da bude uključen mozak jer to tražim i na utakmici – fudbaler na meču maksimum dva-dva i po minuta drži loptu u nogama, a šta ćemo s ostalim vremenom? Ako igrač nije koncentrisan i ako mozak nije “tu“, on ne zna šta će.

Kako bi se to postiglo, trener mora da bude kreativan i da se potrudi da vežbe ne budu stereotipne, da kretanje bude onakvo kako se može očekivati na utakmici i da se time automatizuju pojedini pokreti.

Različite su vrste vežbi. Recimo, kada igramo “pet na pet“, tu uvodim i kondicionog trenera i u u zavisnosti od intenziteta treninga, on određuje prostor, tj. teren, i vreme. Ako radimo na izdržljivosti, onda je teren veći i više je igrača. Ukoliko radimo na brzini, onda je manje igrača i manji teren.

O talentu i njegovom negovanju

Do skoro je bilo mnogo trenera koji nisu imali igračkog iskustva i fudbal je postao prilično strog, mnogo toga počelo je da se ne dozvoljava i došlo je do stravične negacije individualnosti. Platili smo cenu padom kvaliteta fudbala, što se videlo i na prošlogodišnjem Evropskom prvenstvu – nestaje desetka, nestaju dribleri, nestaju majstori, sada su na ceni jedino igrači zadatka, a to nije dovoljno.

Potrebno je malo više slobode i strpljenja za te igrače – samim tim što su toliko talentovani i što su blizu genijalnosti, oni traže malo drugačiji tretman. Pa i svi najveći umetnici bili su “ludaci“. Fudbal ne trpi kalupe i ne sme biti lišen emocija i strasti – to nas pretvara u robote, a njih ne vole ni treneri ni igrači. Svi mi zavisimo od kreativnih igrača i ne smemo da tražimo da budu mašine.

Sada je mnogo taktike, koja jeste izuzetno važna, ali najbolji igrači oni su koji u krajnjoj instanci prave razliku u korist tvog tima.

Postavlja se pitanje kako trener da prepozna talenat. Tako što vidi maštu, kreativnost i razumevanje igre na nivou višem od drugih. Mislim da to nije toliki problem, ali jeste vođenje tog talenta – s jedne strane ga ne treba sputavati, kao što sam rekao, ali sa druge mu ipak treba nametnuti neki autoritet. To ne znači strogoću, nego ga jednostavno usmeriti na način da raste u svim segmentima, i kao ličnost i kao fudbaler.

U Srbiji maltene svakog talenta prati reputacija u kojoj se kaže: “Glava mu nije u redu“. A to znači da su se treneri bavili samo nogama, a ne i tom glavom koja je jednako važna.

Naravno, nije samo njihova krivica, dublji je to problem od samog fudbala jer su kod nas u Srbiji odnosi u društvu poremećeni, zakazale su i druge institucije poput škole i porodice.

Takođe, roditelji su ambiciozniji nego što bi trebalo da budu. Deci je oduzet osmeh, radost igre i zabava – već u devetoj ili desetoj godini roditelji žele da dete uspe po svaku cenu, a to teško može da donese rezultat.

Vođenje utakmice

Najpre je nužno preduprediti sve moguće greške, što podrazumeva savršenu analizu pre utakmice – detaljno poznavanje protivnika, ali još bolje poznavanje sopstvene ekipe, trener mora da zna šta su njegovi igrači sposobni da izvedu, a šta nisu.

Za to ne postoji ispit, ali vođenje utakmice najveći je kvalitet jednog fudbalskog trenera, pogotovo zato što je uticaj ograničen – ti sa igračima “komuniciraš“ jedino izmenama i na poluvremenu.

Najčešće dileme jesu kada zameniti špica i da li pojačati vezni red, ali kod izmena važnu ulogu ima instinkt trenera. Navešću primer 137. večitog derbija, kada sam sa Partizanom dobio Zvezdu 2:1 na Marakani.

Na početku drugog poluvremena ostali smo se desetoricom – rešio sam da izbacim Dijaru, a da ostavim Klea. Dijara je brži i 99% trenera ostavilo bi njega u igri zbog kontranapada – intuicija mi je govorila da postupim drugačije, mada su me u tom trenutku svi navijači psovali.

Posle sam objasnio logiku: Imao sam sporu veznu liniju i Dijara bi bio usamljen, ne bi izdržao, iako bi možda i imao poneki sprint. Na kraju bismo se uvukli u šesnaesterac i verovatno bismo primili gol. Rezonovao sam da je Kleo krupniji igrač koji može da sačuva loptu i da sačeka moj vezni red, pa da se pojavimo u završnici s više igrača. Kleo na kraju jeste dao gol, ali smo tada u završnici imali još dvojicu igrača – Ljajića i Moreiru.

Veoma je važno učiti i na sopstvenim greškama, mene je npr. iskustvo naučilo i to je savet koji mogu da ponudim mlađim trenerima: Ne pravite izmene na poluvremenu. Treba videti kako je krenulo drugo poluvreme, pa tek onda seći jer ekipa može potpuno drugačije da krene drugo poluvreme u odnosu na ono kako je završila prvo.

Naravno, u tom smislu je suštinski važno ono što se dešava na poluvremenu u svlačionici. Tu do izražaja dolazi možda i najveći trenerski kvalitet – donošenje najracionalnijih odluka u najkraćem vremenskom roku.

Trener ima mišljenje o onome što se zbilo u prvom poluvremenu i predstavu o tome kako dalje, ali treba da sasluša i igrače. Dešavalo se da mi fudbaleri pomognu svojim informacijama jer oni ipak na terenu najbolje osete gde curi i gde je problem. Onda na osnovu tog “inputa“ moraš brzo da reaguješ.

Odnos sa igračima

Često kažem pola u šali, a pola u zbilji: “Najvažnije za trener jeste da uzme dobrog pomoćnika“. U današnje vreme trener trpi razne pritiske – od uprave, navijača, igrača itd, dok je asistent bez pritiska i zato najbolje može da sagleda širu sliku.

Svaki dan igrači dolaze sa svojim problemima, ovi koji igraju su zadovoljni, oni koji ne igraju nisu i tu je potrebno napraviti pravu ravnotežu. Kao što sam spomenuo, kada imaš autoritet znanja i ličnosti, onda igrači lakše prihvataju tvoje odluke, a za one nezadovoljne istina je jedini lek.

Takođe, trener mora da bude siguran u sebe i svoje odluke jer neki put u životu nije važno ni šta si tačno uradio, nego kakav si utisak ostavio.

 

U današnjem sportu, ako uzmemo da je depresija prisutna kod sportista na nivou kliničkog slučaja, jasno je koliko je važna uloga trenera. Trener treba da bude strpljiv, a za izgradnju međusobnog poverenja nema ništa efektnije od komunikacije. Brojni treneri beže od toga, ali razgovor “jedan na jedan“ ništa ne može da zameni, igrač se uvek digne posle toga.

Dalje, za trenera je bitno da poseduje trajnu orijentaciju i da se ne koleba – ako igrači i ljudi u klubu osete da nisi siguran u ono što radiš, to će kad-tad imati posledice po atmosferu. Kolebanje je možda i najgora karateristika trenera, a ja uprkos nekad lošim rezultatima verujem da dobar rad mora da donese i rezultat.

Uz to, uloga iskusnih igrača u timu može da bude ključna. Imati iskusnog fudbalera sa jakim karakterom čini pola tima, tj. pola svlačionice. Oni su treneri na terenu i bitni su za klub i mogu da donesu mnogo.

Na taj način su meni u Partizanu pomagali Moca Vukotić, Nenad Stojković i ostali. Sećam se prvog svog derbija, dovoljno je da te neko od njih zagrli i kaže: ’Mali, ti si najbolji, budi ono što jesi. Nemoj da se bojiš’. Dovoljan je u stvari samo zagrljaj i da te potapše po ramenu, da osetiš da je tim uz tebe.

Tekst uredio: Saša Ozmo