Predrag Rajković: U unutrašnjosti golmanske prakse

Osnovno svojstvo kvalitetnog golmana jeste staloženost u igri, to je imperativ, mora da bude koncentrisan tokom svih 90 minuta.

Takođe, refleksi su oduvek bili od izuzetne važnosti za golmana, a sada je to još izraženije zbog toga što se fudbaler osetno ubrzao i šutevi su mnogo jači.

Trening – šta i kako?

Trening počinjem razgibavanjem i zagrevanjem, a onda na red dolazi pâs igra, prenošenje lopte s jedne na drugu stranu i sve ono što se u tom smislu zahteva tokom utakmice.

Zatim vežbamo šuteve različitom dinamikom – jedna niska, jedna poluvisoka, u istoj strani, pa menjamo strane… Veoma česte su i tzv. reakcione vežbe – trener šutira sa desetak metara, na pet metara od gola postave se prepreka kako bi se lopta nepredvidljivo odbila.

 

To je značajno za reflekse, to su vežbe koje su meni mnogo pomogle u karijeri, kao i uporan rad na odbrani od centaršuteva – jedan pomoćnik centrira, a trener golmana te ometa kako bi se stvorila realna situacija iz utakmice. Centaršutevi su u modernom fudbalu vrlo važni i mislim da je to segment igre u kojem sam lično najviše napredovao jer mu posvećujem mnogo pažnje još od perioda u Jagodini.

Jednom do dvaput nedeljno vežbamo ispucavanja i nogom i rukom ili svaki dan pomalo, zavisno od toga koliko je to važno u taktici ekipe. Obično se vežba tako što primim loptu iskosa i treba da je pošaljem precizno na suprotnu stranu, na mesto na kojem stoji jedan od trenera. Ili krećemo sa peterca, a treneri su pozicionirani kao bekovi i treba da im pošaljem tačnu loptu, i levom i desnom nogom.

Kod nas golmana nema mnogo trčanja, radimo na kondiciji najviše u predsezoni, ali ne toliko kao ostali igrači. Kod nas je zato akcenat na jačanju celokupnog tela – potrebno je da smo fizički jaki kako bismo izlazili na kraj sa snažnim udarcima, ali pogotovo zato da bismo bili nadmoćni u duelima prilikom centaršuteva.

Trener, odbrana, pritisak…

Prava komunikacija ključna je za odnos sa trenerom, neophodno je da možemo da razgovaramo o svemu – da detaljno analiziramo ono što se dešavalo na utakmicama i da to ispravljamo.

Mi golmani imamo malo veći pritisak od igrača jer nas nema ko da spase ako pogrešimo. Ipak, svi smo ljudi, i veliki golmani prave propuste, ali to ne sme da poremeti koncentraciju i samopouzdanje za ubuduće.

Tu je psiha veoma važna, a i generalno je ona za golmana dodatno važna. Meni je mnogo pomogao Srđan Maksimović iz Zvezde – i dok nisam branio, mnogo sam razgovarao s njime, motivisao me je i davao mi snagu. Stavljao je akcenat na mirnoću, na to da se ne izgori u želji i da se drži visok standard.

Komunikacija sa odbranom takođe je važan deo posla čuvara mreže. Golman ne treba da priča praznu priču, već da se isključivo koncentriše na upustva i upozorenja u vezi s onim što se dešava na terenu.

“Pazi, leđa“, “prva“, “izbaci“, dakle one osnovne instrukcije, na to se svodi – moje najčešće sugestije tiču se pozicioniranja odbrambenih igrača u odnosu na protivnički napad u datom trenutku ili kada ih neko napada, da mi vrate loptu ili ispucaju.

Prekidi i instinkt

Kod penala pratim gde koji igrač voli da šutira, ali mislim da se to najviše svodi na instinkt – čekam do poslednjeg trenutka i onda se na osnovu osećaja bacam u levu ili desnu stranu. To je lutrija, 50-50, uprkos silnom proučavanju, nikada nije sigurno da će igrač šutirati tamo gde inače najviše voli.

Kod postavljanja živog zida prilikom slobodnih udaraca najvažnija je komunikacija s prvim igračem u zidu – ne sme da bude okretanja jer onda lopta može da prođe, a to može da se desi i kada se razdvoje, pa i na to treba skrenuti pažnju.

 

Postavljanje golmana zavisi od osećaja, ali taj osećaj nije nasumičan, već se stiče na osnovu znanja o tome šta se događa u petercu i o tome u kakvoj je tvoj tim defanzivnoj postavci.

Znaš prekide, znaš linije tima i onda to dolazi automatski, a kod kornera postavljanje je posebno važno. U neku ruku zavisi od toga kojom nogom se izvodi, ali moj generalni stav jeste da se stoji pola metra ispred gol-linije po sredini jer se tako ostavuje ono najvažnije – da golman vidi i loptu i ono što se događa u šesnaestercu.

Često se ljudi pitaju kako golmani skidaju zicere ‘jedan na jedan‘, a tu je presudna mirnoća koju sam spomenuo na početku – ne smeš da padneš dok igrač ne šutne jer tako povećavaš šansu da odbraniš.

Moderan golman, napredak, klupa

Kod mene u Makabiju žele da stojim visoko, bukvalno da se ponašam kao libero, imao sam ove sezone mnogo istrčavanja van kaznenog prostora. Takve situacije ne mogu veštački da se stvore i teško ih je trenirati, zato je praksa od velike važnosti.

U Zvezdi sam se suočavao sa različitom vrstom izazova jer su tada skoro svi rivali igrali bunker. U takvim situacijama kao golman možda imaš jednu ili dve intervencije, ali one mogu da budu odlučujuće za ishod meča.

Jeste teško ostati sve vreme fokusiran, zato je najbolje ostati u priči, pomerati defanzivce i tako čuvati budnost – desilo mi se jednom-dvaput da koncentracija odluta, ali to ne sme da se dešava.

Zajedno sa trenerima, pogledao sam skoro svaku svoju utakmicu i to je najbolji način da se napreduje – gledaš sopstvene propuste u pozicioniranju i donošenju odluka, pa na sledećem meču ne ponavljaš te propuste. Nekada pomaže i samo posmatranje onih najboljih golmana i proučavanje njihovih navika.

Ipak, koliko god se trudio, u svačijoj karijeri desiće se period kada neće biti u prvom planu i kada će biti na klupi. Tada postoji samo jedan recept – motivacija radom i treningom, tako golman sebe najefektnije “podiže“ i dokazuje treneru da treba da ga vrati na gol.

Za kraj, poručio bih svim mladim golmanima da veruju u sebe i snove koje žele da ostvare – samo to može da ih pokrene da na apsolutno svakom treningu ulažu celog sebe, a taj put jedini je koji vodi ka uspehu.

Tekst uredio: Saša Ozmo