Te davne 1984. godine bio je u timu Benfike koji je pred gotovo 120.000 ljudi na Marakani izgubio od Crvene Zvezde rezultatom 3:2 u 1/16 finala Kupa evropskih šampiona.
Iste godine nastupao je za reprezentaciju Portugala na Evropskom prvenstvu u Francuskoj, da bi dve godine kasnije dosanjao Svetsko prvenstvo u Meksiku. Od tada je igrao dva finala Kupa šampiona sa Benfikom i ostavio neizbrisiv trag u portuglaskom fudbalu kao levi bek koji je uprkos izuzetnoj brzini i šutu znao da mu je mesto – u odbrani.
Alvaro Mageljaeš sa dresom Benfike | Foto: www.ojogo.pt
Alvaro Mageljaeš danas je uspešni fudbalski trener, a u Beograd je došao kako bi bio gost na utakmici između Crvene Zvezde i Arsenala. Tokom kratkog boravka u prestonici Srbije, ekskluzivno za Sportifico govorio je o svojoj igračkoj i trenerskoj karijeri, o tome kakav je osećaj raditi sa legendarnim Euzebijom…
„Atmosfera na Marakani je neverovatna, ali kada smo igrali protiv Crvene Zvezde pre nešto više od tri decenije, nisu postojale stolice na tribinama, pa je bilo duplo više ljudi nego protiv Arsenala“, priseća se Alvaro utakmice u kojoj je na stadionu koji danas nosi ime „Rajko Mitić“ bio u ulozi aktera.
Velike igrače čini baš ta sposobnost, da ne pokleknu pred punim stadionom i uzavrelom atmosferom, već da ostanu fokusirani na zadatke koji su im dati. Ipak, u velikim utakmicama, posebno onim za trofej, strah ume da uđe u kosti.
„U finalu Kupa šampiona protiv PSV Ajndhovena u sezoni 1987/88, bio sam 7. na spisku za izvođenje penala, ali je u šestoj seriji Veloso promašio penal i mi smo izgubili to finale. Moram da priznam da me je pomalo bilo strah i pitao sam se u sebi kako ću da izvedem taj udarac, ali za to na kraju nije ni bilo prilike“, priseća se osećaja iz finala u Štutgartu i prebacuje se u sadašnji, trenerski ugao:
„Imao sam situaciju da igrač sâm traži da izvodi kazneni udarac i zbog samopouzdanja koje ima, kao trener, dozvolio sam mu i ishod je bio pozitivan. Ali naredna dva puta, taj isti igrač promašio je penal i tada sam kao trener morao da mu stavim do znanja da golmani neće reagovati po osećaju, već će se truditi da zapamte u koji ugao on uglavnom šutira. Na igraču je tada da ne dozvoli da ga čuvari mreže lako čitaju.“
Fudbalom je aktivno prestao da se bavi u 32. godini, a tada ujedno počinje i njegova trenerska karijera. Iskustvo sa terena bilo mu je od velikog značaja, ali rad na sebi i potreba da svakog dana napreduje doveli su do toga da se menja zajedno sa fudbalom.
„Informacije sada jako brzo putuju. Danas kada mladi ne znaju odgovor na neko pitanje, oni ga potraže na internetu. U moje vreme sam mora da razgovaram sa osam do deset ljudi kako bih saznao ono što me zanima. Ipak, menjam se u skladu sa vremenom u kojem živim i u tome mi najviše pomažu saradnici od kojih svakodnevno učim.“
Igrač je taj koji treba da se prilagodi treneru, ne obrnuto
„Moja filozofija je da igrač uvek treba da se prilagodi treneru jer trener je odgovoran za rezultate. Dešava se da nisu svi igrači kapaciteta da brzo razmišljaju. Postoje igrači koji poseduju sposobnost improvizacije na terenu, ali postoje i oni čiji su kvaliteti ograničeni. Zato je bitno da se svi prilagode treneru i da mu prepuste ulogu vođe, što on na kraju krajeva i jeste.“
Nastupi za reprezentaciju na najvećim međunarodnim takmičenjima kao što su svetsko i evropsko prvenstvo i igranje u jednom od najvećih portugalskih klubova kao što je Benfika, u igračima koje trenira stvaraju dozu strahopoštovanja, pa potreba za dodatnim nametanjem autoriteta nije potrebna.
„To iskustvo lako je preneti čak i igračima koji nisu imali prilike da igraju velike utakmice, ali treba biti pažljiv prema igračima koji još nisu osvojili nijedan trofej u karijeri. Želja za pobedom i rezultatom ista je bilo da se radi o Svetskom prvenstvu, bilo da igrate u nekoj nižoj ligi. Kao igrač, to što sam dosanjao svoje snove nije učinilo da prestanem da želim da pobeđujem. Naprotiv, samo me je dodatno motivisalo da nastavim u tom smeru i mislim da tu motivaciju prenosim i na svoje igrače.“
Smatra da su pravi sportisti oni koji posle velikih rezultata ne prestaju da „grizu“, što je i sâm dokazao. Ipak, pobednički mentalitet gradi se van terena mnogo više nego na njemu.
„Sa igračima treba raditi na psihološkom planu. Nije uvek lako treneru da prenese poruku i da se ona na pravi način shvati. Nekada, strog pristup može biti ključan, ali je važno da se ne prelazi granica i da trener ne postane agresivan u komunikaciji.“
Alvaro Mageljaeš i Đovani Trapatoni | Foto: SAPO Despor
Od početka trenerske karijere pa sve do 2003. godine, Alvaro je radio kao glavni trener u klubovima različitog ranga u Portugalu. Tada se vraća u svoj klub Benfiku i postaje pomoćnik legendarnom Špancu Hoseu Antoniju Kamaću, a potom i Italijanu Đovaniju Trapatoniju.
U daljem razvoju pomogli su mu dva potpuna različita stila treniranja i pristupa radu, ali i zaključak koliko je važna uloga pomoćnika koji dolazi iz države iz koje je klub.
„Kamaćo je zahtevao konstantan i dinamičan rad uz izuzetno jak tempo, dok je Trapatoni imao nešto blaži pristup i samim treninzima je pristupao polako, bez velike žurbe i mnogo zamaranja, bilo ih je i znatno manje nego kad je trener bio Kamaćo.“
Hose Antonio Kamaćo | Foto: mg.wikipedia.org
Osmeh kao pokazatelj svežine igrača
„Analiza pojedinačne statistike posle utakmice veoma je bitna za igrače, ali Kamaćo je imao malo drugačiji pristup od uobičajnog. Neretko bi nekoliko dana u nizu davao po dva treninga dnevno, gde bi drugi koristio da izmeri svežinu igrača. Ukoliko dođu na teren, a ne smeju se ili uđu na teren pognute glave, znao je da ih je stigao umor i tada brojke više nisu bile važne.“
Zbog načina kako su funkcionisali kao tandem, u Portugalu je postojala izreka da su Trapatoni i Alvaro “dupla“, što bi u prenesenom značenju bilo dva čoveka, a jedna duša. Uostalom, takav odnos im je i doneo rezultat jer je Benfika osvojila titulu prvaka države posle 11 godina.
Prelaz sa pozicije glavnog trenera na pomoćnog bio je pokušaj kluba da jednom strancu približi ligu, kulturu, sistem u kojem klub funkcioniše i pomogne u adaptaciji.
„Smatram i dalje da barem jedan pomoćni trener treba da bude iz lokalnog kluba ukoliko stranac dolazi da vodi ekipu. On tada postaje veza između kluba i stručnog štaba i dodatno se razvija kao profesionalac.“
Rusijano, jedan od glavnih saradnika kojeg vodi u sve klubove u kojima radi, ekspert je za video analizu i statistički prikaz ekipe posle utakmice. Ipak, Alvaro smatra da su igrači ti koji moraju da vode računa o sebi i tome šta su na terenu uradili.
„Posle svake utakmice sastajemo se i analiziramo postignuto. Mnogo je bitno da igrači shvate da praćenje njihovog učinka nije samo obaveza trenera, već da i oni moraju da vode računa o tome koliko su šuteva uputili, tačnih pasova imali i sve ono što je bitno za njihovu poziciju i zadatak na terenu“, objašnjava analizu utakmice i dodaje:
„Takođe, važna je i transparentnost podataka prilikom koje se igračima pruža dodatni motiv. U svlačionici, na tabli, sastavlja se lista top 3 igrača za svaki segment: broj tačnih pasova, asistencija, pretrčanih kilometara i slično. Dakle, osim što se bore za pobedu, trude se i da zadrže svoju poziciju na internoj tabeli ili da izbiju na vodeće mesto“.
Svi mogu da pogreše, ali Euzebio ne
Euzebio na klupi Benfike | Foto: youtube
Benfiku je 87’ godine preuzeo dotadašnji pomoćni trener Toni, koji je u svom stručnom štabu za pomoćnika imao Euzebija. Privilegija i čast je za igrače bila imati ga za trenera.
„Mnogo sam voleo momente provedene sa njim, posebno kada sedne sa nama igračima za sto da ruča ili nam se pridruži u sauni i prenosi svoja iskustva i viđenja gde grešimo. Čak i kada smo mislili da nije u pravu za nešto, mi nismo smeli to da kažemo, a kasnije bi se svakako ispostavilo da je on bio u pravu. Šalili smo se među sobom da protiv sveta smeš da ideš, ali protiv Euzebija ne. Takav fudbaler, a poseban čovek, neponovljiv je“.
Sve što je želeo kao igrač – ostvario je. Kao trener bitan mu je kontinuitet u radu i da se bavi onime što najviše voli. Trenutno je bez angažmana, ali oseća se kao da mu nešto nedostaje već posle dva meseca odmora nakon isteka ugovor sa klubom Žil Visente iz Barseloša.
Zna on, a znaju i svi oko njega da je to nešto – fudbalski teren. Alvaro Mageljaeš živi fudbal i to je ono što u sportu, i ne samo u njemu, izvanredne odvaja od prosečnih.