Devojčice sa prostora jugoistočne Evrope u eri kada je ženski fudbal svuda u svetu u ekspanziji i dalje prolaze kroz probleme sa kojima su se susretale i pre deceniju, dve. Predrasude, mišljenja da je to privremeni hobi, a ne buduća profesija, kao i nedostatak stručnjaka koji bi se na pravi način posvetili ženskom fudbalu i dalje su prisutni.
Zbog takvog polazišta, mnoge fudbalerke misle da ne mogu da dođu na nivo na kom su igračice koje nastupaju u Nemačkoj, Engleskoj, Švedskoj i da se takmiče u najjačoj evropskoj ligi – Ligi šampiona.
Jovana Damnjanović sa trofejem Lige šampiona | Foto: Privatna arhiva
Sve to više ne izgleda nemoguće od kada je Jovana Damnjanović, sa fudbalskim klubom Volsburg postala prva igračica iz Srbije koja je podigla trofej Lige Šampiona za žene. Put ka ekspanziji igračica iz Srbije u Bundesligu otvorio je Daniel Nister, fudbalski stručnjak poreklom iz Srbije, koji je rođen i odrastao u Nemačkoj.
Radeći kao pomoćni trener u Volsburgu, Daniel je te godine (sezona 2013/2014) došao na ideju da pronađe talentovanu igračicu sa Balkana koja bi u tom trenutku pojačala nemački tim. Preko Darka Stojanovića, jednog od najuspešnijih trenera ženskog fudbala, došao je do Jovane Damjanović, tada igračice ŽFK Crvena zvezda i najboljeg strelca Super lige za žene.
„Pre nego što me je Daniel kontaktirao, 2013, bila sam na probi u Bajernu iz Minhena, međutim tada taj transfer nije mogao da se realizuje“, priseća se Jovana i nastavlja:
Kada sam čula da me Volsburg zove i da se sve odvija preko „našeg čoveka“ bila sam malo skeptična i nisam verovala da će se to desiti jer su se u to vreme javljali mnogi ljudi koji su mi obećavali prolaz na međunarodnu scenu.“
Međutim, nakon što ju je Daniel pozvao na probu, počela je da veruje da se za nju stvarno interesuje nemački šampion.
„U tom trenutku bila sam povređena i mislila sam da od toga nema ništa, međutim klub me je pozvao da budem njihov gost na finalu Kupa i sama ta činjenica je bila velika za mene i tada sam shvatila koliko je cela priča ozbiljna. Daniel me je sačekao na aerodromu i bio mi izuzetan domaćin. Ipak, zbog povrede, plašila sam se da će se sve na tome završiti.“
Zbog velikog trenerskog iskustva i rada u fudbalskoj analizi, Daniel nije odustao od namere da je dovede u klub:
„Te sezone i ja sam bio nov u klubu i nisam imao pravo na grešku, ali kako sam napravio detaljnu individualnu video analizu o Jovani, koju sam potom pokazao glavnom treneru Ralfu Kelermanu videli smo da ima potencijala“, počinje svoju priču Daniel.
Zbog povrede proba tada nije bila moguća i Danielov dolazak u Srbiju posle toga oko finalnih pregovora označio je početak Jovanine karijere u Nemačkoj, o kojoj je od malih nogu sanjala.
„Još u kadetskom uzrastu kada bi me neko pitao gde bih volela da igram, moj odgovor je uvek bio Nemačka. Posle srednje škole imala sam ponuda da nastavim karijeru u Švedskoj, da idem u Ameriku, ali ništa od toga me nije privlačilo. Nemačka je oduvek za mene predstavljala san, a ne priliku. Da li zbog blizine kuće ili kvaliteta fudbala, iskreno, ne znam, ali Bundesliga je oduvek bila moj cilj.“
Daniel Nister kao deo stručnog štaba Volsburga | Foto: Privatna arhiva
Daniel, trener sa UEFA A licencom, pored rada za Fudbalski savez Nemačke i sa mlađim reprezentativnim kategorijama koje su godinama u samom vrhu evropskog i svetskog fudbala, brzo se dokazao u ženskom fudbalu na najvišem klupskom nivou. Ipak, njegov krajnji cilj je da do trofeja Lige Šampiona stigne radeći kao trener u muškom fudbalu.
„Ženski fudbal se u određenim segmentima razlikuje od muškog ali uslovi koje sam imao za rad u Volzburgu, jake utakmice skoro svaki treći dan, Liga Šampiona, zatim veliki stručni štab, se ne razlikuju mnogo od onih koje imaju mnogi muški klubovi u Nemačkoj.“
Ali to nije najbitnije što je kao trener naučio radeći sa ženama.
„Najvažnije što sam naučio radeći u ženskom fudbalu je komunikacija. Komunikacja sa ženama je jako specifična… Primetio sam koliko je važno paziti na reči i kako one mogu da se odraze na same igračice. Ipak, mi smo u toj sezoni osvojili Ligu Šampiona i to je jedan poseban osećaj koji se nadam da ću uspeti da ponovim u muškom fudbalu.“
Period tranzicije za Jovanu nije bio ni malo lak, Srbiju je napustila u tinejdžerskim danima.
„U početku mi je bilo jako teško. Prva dva, tri meseca pitala sam se da li je fudbal ovolika tortura i to mi se uopšte nije dopalo. Stigla sam u Nemačku sa 18 godina, bez mišića i ni malo spremna za sve što me čeka. Prve pripreme u Nemačkoj su mi bile jako teške, dva meseca sam imala upalu mišića. Tada sam živela na drugom spratu i nije mi bilo svejedno da se penjem uz stepenice svaki dan. Ali teški period koji sam na početku prevazišla pomogao mi je da očvrsnem, i igrački i lično.“
Daj Jovani loptu, ona će dati gol
„Najvažnije od svega je bilo to što sam očvrsnula mentalno jer u Srbiji dok sam igrala, dosta taktičkih zamisli u napadu se zasnivalo na tome da se meni da lopta kako bih ja potom dala gol. I zamislite šok za mene kad iz takvog sistema pređete u tim gde niste ni u planu planova? Ipak, jaka konkurencija je izvukla najbolje iz mene i učinila da igrački napredujem.“
Pristup novim devojkama u timu mora biti poseban, pogotovo ako dolaze iz druge zemlje i nisu svesne sredine u kojoj se nalaze. Tu je činjenica da Daniel ima multikulturalno poreklo i da poznaje balkanski mentalitet, odigrala ključnu ulogu.
“Smatram da je prilagođavanje na uslove u novoj zemlji ključno – od uvođenja u novi sistem treninga do učenja samog jezika. Bitno je da se igračice osećaju dobro, da im neko pomogne u tom početnom periodu jer koncentracija mora da ostane na visokom nivou čak i kada imaju taj psihički pad zbog promene sredine“, objašnjava mladi stručnjak.
Razlika između trenera i menadžera u odnosu sa igračicama
Daniel Nister sa trofejima koje je osvojio sa Volsburgom | Foto: Privatna arhiva
„U tom početnom, najtežem periodu za Jovanu, pokušavao sam da pomognem , ali radi se o tome što sam na kraju ja bio jedan od trenera, ne menadžer i moje je da pomognem svakom igraču/igračici koji ima problem bilo koje vrste. Tada sam motivisao igračice koje su u klubu duže ili su prošle kroz isto, da pomognu njoj i ostalima koje su imale slične probleme.“
Podrška saigračica je mnogo bitna i iako im je Jovana bila konkurencija i nametala se kao ozibljan konkurent za prvu postavu, to u njihovom odnosu nije moglo da se oseti.
„Najveći problem mi je bila komunikacija! Dođem na sastanak ili trening i ne razumem polovinu stvari koje je trener rekao. Daniel bi okupio nas nekoliko koje nismo iz Nemačke i prevodio nam na engleski i tako nas povezivao međusobno. Saigračice su stvarno bile od velike pomoći, trudile su se da mi objašnjavaju vežbe na engleskom kako bih se uklopila u trenažni proces.“
Jedan korak nazad – dva napred
Jovana Damnjanović u dresu SC Sand | Foto: Wikimedia_Commons
Posle tri godine u Nemačkoj, Jovana je kao igračica Bajerna iz Minhena blizu toga da ostvari sve ono o čemu je maštala i znala da može. Međutim, put do toga nije ni malo lak.
„Kada sam napuštala Volsburg i odlazila u SC Sand, stizali su komentari sa svih strana kako ja nisam igrač za velike klubove, ali ja sam u to vreme svesno napravila jedan korak nazad da bih se dokazala. Sada, kada igram u Bajernu mogu da kažem da je tada jedan korak nazad zapravo značio dva koraka napred. Mislim da sam konačno došla do onog o čemu sam maštala i čemu sam težila.“
Život bez mame i tate
„Život u inostranstvu i bez roditelja koji su uvek brinuli o meni je posebna priča. Kada bi mi stigla neka koverta u kojoj ne razumem šta piše, ja bih je sklonila sa strane. I tako mi je jednom stigao veliki račun za struju zbog kog su potom došli da mi seku struju. Odmah sam zvala Daniela da mi pomogne oko toga. To je sada smešno, ali tada nije bilo ni malo.“
Atmosfera u Bajernu kao u Crvenoj Zvezdi
Jovana Damnjanović sa dresovima Bajerna i Zvezde | Foto: Privatna arhiva
„Došla sam u klub koji je u potpunosti podređen svakom igraču, od ishrane, preko treninga do oporavka i to na najvišem nivou, a gde je opet atmosfera opuštena i porodična, poput one koju sam imala u Crvenoj zvezdi. U Volsburgu je odnos bio mnogo strožiji i striktniji, ali podjednako profesionalan.“
Daniel je u nekoliko navrata isticao da je atmosfera u Volsburgu bila na izuzetno visokom nivou, ali očigledno je nešto nedostajalo čim se Jovana kao igračica nije osećala opušteno u svom klubu. Kao trener koji dobro poznaje nemački sistem, Daniel objašnjava:
„Generalno, za ceo sistem Bajerna važi atmosfera o kojoj Jovana priča. Oni imaju princip u kom se ponašaju kao da su jedna velika porodica.”
Nismo mogli, a da se ne zapitamo, koji pristup timu je najdelotvorniji?
„Voleo bih da u svakom timu u kom radim sa igračima i unutar kluba imam odnos gde se radi na vrhunskom nivou, uz neku opušteniju atmosferu. Ipak, to ne može uvek i svuda da se sprovede, jer potrebno je imati i takve igrače koji to mogu da prihvate, a da to sa druge strane, ta opuštenost ne utiče na disciplinu.“
„Teško je da trener sam stvori tu atmosferu. To zavisi od velikog broja faktora. Sistem mora da funkcioniše tako da bi trener mogao to da sprovede“, potvrđuje Jovana.
U Bundesligu bez mišića
Na početku karijere u Nemačkoj, Jovana je trenirala dva puta dnevno uz dodatno trčanje u šumi na koje bi Daniel vodio sve igračice koje nisu bile dovoljno spremne za napore koji slede.
„Svaku pauzu u Beogradu koristila sam da treniram individualno sa trenerima koji su specijalizovani za individualni rad sa igračima, Aleksandrom Milenovićem i kondiciono sa Markom Sinđićem. Tako je i dan-danas. Sinđa i Sale su mi mnogo pomogli da budem spremna za napore koje fudbal u Nemačkoj od mene zahteva.“
Nemački fudbal, kako muški, tako i ženski odlikuju brzina i agresivnost, nešto po čemu fudbal na prostorima zemalja bivše Jugoslavije nije poznat, ali to ne znači da igrači koji dolaze sa pomenutih prostora ne mogu da budu ravnopravni.
Daniel Nister sa peharom Lige šampiona | Foto: Privatna arhiva
„Bilo da se radi o muškom fudbalu u kom sam sada, bilo o ženskom, Srbija i čitav region imaju veliki potencijal. Kod Jovane recimo, ključna stvar je bila borbenost. Individualni kvaliteti jesu bitni, ali istrajnost je nešto što izdvaja igrače od konkurencije. Tehnički, naš region ne zaostaje, ali za nemački fudbal potreban je isto i fizički segment, sa akcentom na mentalnu snagu.“
Danas kada je okosnica reprezentacije Srbije, kada se posle silnih povreda i problema vratila vrhu evropskog fudbala Jovana devojčicama koje žele da budu gde je ona sada, poručuje:
„Možda zvuči kao fraza, ali jedini put do uspeha u fudbalu jeste da se ne odustaje. Potrebno je naći to svoje nešto što će te održati i kada je najteže. Mi imamo taj inat koji nas dosta gura i treba ga se držati. Na kraju, uvek budemo baš zato i najbolji – iz inata.“
Put ka fudbalskoj međunarodnoj sceni je otvoren svima koji svakodnevno rade na sebi i ne odustaju od svojih snova. Samo tada, moguće je biti primećen od stručnjaka kao što je Daniel i postići rezultat kakav postiže Jovana.