Psihičke i fizičke pripreme za velika sportska takmičenja

Više od decenije rada i truda, mnogo utrošenog vremena, mnogo date ljubavi, rešenih problema i savladanih prepreka koje su možda delovale nepremostivo.

To je biografija svakog sportiste koji je dogurao do vrha, do prilike da se za svoju zemlju bori na najvećim takmičenjima – evropskim i svetskim prvenstvima, a pogotovo olimpijskim igrama, koje su u većini sportova kruna karijere.

Ali pitanje glasi – kada taj trenutak dođe, kako ga dočekati spremno? Odgovore tražimo u razgovoru sa profesorom Milivojem Karalejićem, čovekom koji je u vrhunskoj košarci skoro četiri decenije, zatim sa Andrijom Gerićem, olimpijskim pobednikom iz Sidneja i diplomiranim psihologom, kao i sa Aleksandrom Šapićem, jednim od najboljih vaterpolista svih vremena.

Fizička priprema i odnos prema treningu

Fizička pripremljenost nužan je preduslov vrhunskih rezultata, pogotovo u modernom sportu. Naročito se to odnosi na takmičenja turnirskog tipa, u kojima se od ekipa zahteva da u kratkom vremenskom periodu odigraju mnogo mečeva u najvišem mogućem intenzitetu.

Profesor Milovan Karalejić, DIF

Milivoje Karalejić je redovan profesor na DIF-u iz oblasti teorije i tehnologije sporta | Foto: Kasta kamp

Upravo zbog toga neophodno je postaviti pravu osnovu – na početku priprema utvrđuje se inicijalno stanje svih igrača i prvi deo priprema posvećen je homogenizaciji tima, tj. dovođenju svih igrača na sličan fizički nivo kako bi mogli da ’isprate’ sve kasnije tehničke i taktičke zahteve, tzv. situacione treninge. Ili, kako je profesor Karalejić to sažeo – obnova temelja i regeneracija.

“U tom periodu dominantan je rad na fizičkoj spremi – bazična izdržljivost, snaga, koordinacija i ostale motoričke sposobnosti. U sezoni nemaju takvih treninga jer su svi situacioni i to je idealna prilika da se obnove temelji – maksimalna jakost, dugotrajna izdržljivost, aerobni aspekt dakle. Uz to, taj tip treninga i regeneriše igrače – cele sezone intenzivno treniraju i to ih slomi, a u bazičnom delu treninzi su veći po obimu, ali manji po intenzitetu“.

Profesor Karalejić bio je nezamenjiv deo reprezentacije Jugoslavije kada je ona postigla neke od svojih najvećih uspeha u istoriji. Godine 2001. osvojeno je Evropsko prvenstvo u Turskoj na kojem je naša reprezentacija dobila sve mečeve, a samo jedan sa ispod deset poena razlike (u finalu s Turskom 78:69), a 2002. u Indijanapolisu savladan je ’drim tim’ SAD i posle u duelu s Argentinom osvojeno zlato.

“Kada smo se spremali za Istanbul i Indijanapolis, bili smo u rudarskom mestu Rotenburg u Nemačkoj. Poenta je da smo izolovani, ali da su izvanredni uslovi za rad – korisno je da su igrači upućeni jedni na druge (pričaju, druže se, igraju karte), ali i da je šablon precizno definisan – zna se kad je ustajanje, kad je trening, kad je ručak, kad je odmor itd“, kaže profesor Karalejić i dodaje:

“U toj fazi priprema mora mnogo posla da se uradi i igrači moraju da budu pod jakom kontrolom.  Ako bazični deo radimo npr. u Beogradu, pitanje je gde su igrači između treninga – neko je odgovoran, pa se odmara, ali mnogo je izazova. Treba da budemo smešteni tamo gde nema izazova“.

Ipak, svaki sportista je sâm sebi najveći trener i motivator – vežba može da se odradi maksimalno ili ne, a Andrija Gerić tvrdi da vrhunske rezultate postižu oni koji poseduju razvijenog unutrašnjeg trenera.

Andrija Gerić, bivši kapiten odbojkaške reprezentacije Srbije, je danas uspešan sportski psiholog | Foto: George M. Groutas, Flickr

Andrija Gerić, bivši kapiten odbojkaške reprezentacije Srbije, danas je sportski psiholog | Foto: George M. Groutas, Flickr

“Slušati tog unutrašnjeg trenera nije uvek lako jer čovek ima tendenciju da ide linijom manjeg otpora, ali marljiv rad donosi rezultat u krajnjoj instanci.

Često čujete izjavu: ’Sve je ovo jer smo trčali po planini onda’. Kada tek dođeš na pripreme i kažu ti da trčiš uz Kopaonik, pitaš se kakve to veze ima sa olimpijskim igrama, ali to se posle valorizuje ako veruješ u rad i veruješ u trenažni proces.

Ako ne veruješ, onda imaš problem – tu je važna komunikacija između trenera i igrača, da postoji povratna informacija i da sportista zna zašto nešto radi. Kada to znaš, onda si i sigurniji u rad“, kaže Gerić, bivši reprezentativac Jugoslavije u odbojci, a sada sportski psiholog koji je radio sa više od sto klijenata iz fudbala, košarke, odbojke, tenisa, vaterpola, atletike…

Oporavak

S obzirom na to koliko se sportisti danas troše i koliko mečeva imaju u sezoni, jedan od najvažnijih aspekata uspeha jeste odgovarajući oporavak – i na pripremama, ali i tokom samog takmičenja.

Kako objašnjava profesor Karalejić, u dvoranskim sportovima potrošnja je ogromna zbog deficita kiseonika, pogotovo u zimskim periodima, pa igrači najčešće završavaju sezonu s nedostatkom hemoglobina. Zbog toga je potrebna regeneracija.

“Velnes-centri – bazeni, saune, đakuzi… Voda je najbolji resurs za regeneraciju – ona ubrzava cirkulaciju, što automatski dovodi do dezintegracije mlečne kiseline i svih toksina koji nastaju kao posledica trošenja energije tokom treninga i utakmica. Uz to, bazične, kiseoničke komore takođe se koriste, pogotovo ako su intenzivna takmičenja.

Nekada se smatralo da je to doping, ali tu je u pitanju čist kiseonik – jednostavno, deficit koji se stvara utakmicama u seriji nadoknađuje se kiseonikom, pravi se brža regeneracija“, kaže Karalejić i dodaje:

“Dalje, adekvatan oporavak podrazumeva dobar san – pravilo je za seniorske igrače između osam i deset sati, toliko je potrebno za oporavak i nove napore. Takođe, ishrana koja je bogata ugljenim hidratima jer se oni najviše troše, zatim proteinima i vitaminima, najčešće aminokiselinama“.

Pošto se postavi osnova, počinju da se igraju utakmice, ali turnirskog tipa, u istom ritmu koji će biti na budućem takmičenju. Diže se intenzitet treninga – oni postaju kraći, ali višeg intenziteta, sve u cilju da igrači duže traju u najvišem ritmu i da igraju u petoj i šestoj brzini.

“Baš tako – na snazi i izdržljivosti najviše treba da se radi na početku, potom se akcenat prebacuje na brzinu i taktiku, da bi usledio odmor neposredno pred takmičenje“, kaže Aleksandar Šapić, koji je sa reprezentacijom osvojio 12 medalja na evropskim, svetskim šampionatima i olimpijskim igrama.

Fizička i psihička komponenta mogu se samo teorijski odvojiti, ali one su u praksi neraskidivo povezane.

“Igrači koji su slabo fizički pripremljeni znatno kraće budu mentalno čvrsti – počnu da se nerviraju, uplivaju emocije, pad koncentracije dođe kao posledica umora. Mlečna kiselina akumulira se i u korteksu isto kao u mišićima“, podvlači profesor Karalejić i tu dolazimo do…

Borba sa pritiskom

Da parafraziramo Karla Marksa, postoji fizička i tehnička baza, a onda i psihička nadgradnja.

Posle slabih rezultata srpskih strelaca na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru, sportski direktor Streljačkog saveza Srećko Pejović konstatovao je da je problem bio “na mentalnom planu“.

“Nekada je u fudbalu važilo da Nemci imaju snage za svih 90 minuta, a sada svi imaju snage za po dve utakmice – fizička sprema sada bi trebalo da se podrazumeva. Na najvišem nivou presudan jeste psihološki faktor – naravno, u odnosu na kvalitet, ali na najvećim takmičenjima i jeste najjača konkurencija, barem su dve-tri ekipe izjednačene, i onda tu psihički faktor dolazi do izražaja“, kaže Šapić.

U prvom delu Igara u Riju naši sportisti nikako nisu mogli do medalje, javnost je bila nezadovoljna, a pritisak je rastao i upravo se to navodilo kao jedan od ključnih razloga nekih od neuspeha.

“U psihologiji postoji nešto što se zove Jerks-Dotsov zakon: ’Što si više pod pritiskom, to kvalitet performansa opada’. Najteži oblik manifestacije pritiska jeste da sportista potpuno zablokira – imao sam nekoliko klijenata kojima se to desilo, pet sekundi su stajali i nisu znali šta da rade, kao da se nikada nisu bavili tim sportom, a deset godina treniraju“, naglašava Gerić.

I najveći sportisti svih vremena osećali su pritisak – Džon Mekinro jednom prilikom rekao je da se ’stegne’ po hiljadu puta u toku meča, ali da to nije bitno, već je bitno kakva će biti reakcija na to. Baš tako – tajna je u tome da se nervoza kanališe u pravom smeru.

“Nikad mi se nije desilo da se potpuno oduzmem, ali stegnutost je uvek prisutna, nikada nisam počeo nijedan važan meč opušten – kad čujem da kažu: ’Ušao sam da se igram i da uživam u igri’… Ja to nisam mogao, uvek sam sa te strane bio stegnut, ali to nije strah, nego trema koja me je terala da budem maksimalno koncentrisan“, kaže Šapić, a Gerić objašnjava svoje metode borbe sa pritiskom:

“Lično sam pokušavao da ne mislim o tome koji je turnir u pitanju – ne, preda mnom je jedna utakmica koju treba kvalitetno da odigram. Preusmeriš fokus na ono što ti tehnički i taktički treba da uradiš, posmatraš utakmice per se, izdvojenu iz takmičenja“, ističe osvajač dve olimpijske medalje i dodaje:

“Takođe, treba da prekineš da čitaš vesti – ako pročitaš nešto o sebi, a na interentu svako ima pravo da ti kaže šta misli, onda nešto negativno može da ima poguban uticaj“.

Postoji mnogo načina da se sportista izbori sa pritiskom, a Gerić izdvaja jedan koji često koristi u radu sa klijentima.

“Od presudnog je značaja da budeš u momentu. U psihologiji postoji koncept koji se zove ’flou’ – kada si potpuno uronjen u aktivnost i ne primećuješ ništa drugo, gubi se i pojam vremena.

Za taj koncept važno je da u korelaciji bude odnos između tvog znanja, kvaliteta i onoga što treba da radiš. Ako je suviše zahtevno ili je prelako ili ti nisi na potrebnom nivou, onda je nemoguće ući u flou“, obrazlaže Gerić.

Košarkaška reprezentacija Srbije u polufinalu OI u Riju odigrala je jedan ’flou’ meč, pogotovo u prvom poluvremenu – ekipa Aleksandra Đorđevića delovala je poput mašine, koncentrisano do krajnjih ljudskih granica.

“Taj koncept postoji u raznim aktivnostima – kada npr. kuvaš, u jednom momentu si u tom stanju. Ključno pitanje jeste kako privući flou u momentu kada ti treba, a ne kada on dođe. Postoje razni načini za to – sportista treba da otkrije kako to izgleda kod njega i onda se radi na tome da se to stanje prizove“, dodaje Gerić.

Sujeverje kao plus

“Rituali su korisna stvar u pripremi meča jer ti daju sigurnost. To se u psihologiji zove ’magijska uverenja’ – bez obzira na to, ako oni za tebe funkcionišu, onda su pozitivni. Ako misliš da ćeš igrati dobro ako popiješ dve čaše vode, popij dve čaše vode. Svaki sportista ima svoje rituale – gde se zagreva, kako oblači opremu, šta radi pred meč…“, kaže Andrija Gerić.

I psihička priprema je “maraton“

Često se dešava da iskusni sportisti razviju sopstvene sisteme borbe s očekivanjima, pa im je skoro pa svejedno da li igraju na olimpijskim igrama ili na lokalnom takmičenju. Andrija Gerić prvi put na OI našao se sa 19 godina u Atlanti, igrao je sa velikanima poput Brđovića, Vujevića, Meštera, braće Grbić i ostalih i mnogo je naučio od njih.

Navedeni odbojkaši bili su krem svog sporta, oni koji imaju posebne psihološke karakteristike, a nešto slično utvrdio je i profesor Karalejić u svom doktorskom radu pod nazivom “Konativne dimenzije ličnosti kvalitetnih košarkaša“.

“Sportisti imaju izražen ego i sujetu, to je takav mentalni sklop. Ispitanici su mi bili Kićanović, Slavnić, Dalipagić, Delbišić, Ćosić i ostali, najbolji košarkaši toga vremena, i ustanovio sam da njih karakteriše neverovatna emocionalna stabilnost.

Oni mogu da izdrže ono što ne može 99% ljudi – igrači izgube živce, bace peškir, svađaju se sa sudijom… To je slaba kontrola emocija, a one vrhunske ne možeš da izbaciš iz ležišta. Razlog – oni su stalno na meti – fizički, udaranje, provokacije – i vremenom su izgradili spomenutu emocionalnu stabilnost“, kaže profesor i navodi skorije primere:

“Dugo sam radio sa Predragom Stojakovićem – ma zaleđen, niti se smeje nit’ išta. To je neviđen mentalni sklop, i on i Dejan Bodiroga – orilo, gorilo, oni ne zarezuju“.

Međutim, ta stabilnost nije samo urođena. Na fizičkim sposobnostima i sportskim veštinama radi se tokom cele karijere, ali isti takav tretman zaslužuje i psihička priprema – najbolji treneri toga su svesni i njihovi igrači prolaze kroz svojevrstan ’dril’ koji im jača glavu.

“Višegodišnjim procesom treninga igrač se uči da navikne i na pravdu i na nepravdu. Utakmice nisu uobičajene životne okolnosti, to je bitka. Samo treninzi koji se provode u bolu, fizičkom ili mentalnom, daju dobre rezultate. Kada nešto novo učimo, onda je mentalni bol – glava ’ovolika’, potrebna je izuzetna koncentracija“, kaže profesor Karalejić i dodaje:

“Dakle, samo trening koji je u bolu pomera sposobnosti igrača. Kada se oni adaptiraju na stanje, onda stagniraju jer trening prelazi u rutinu. Samo trening koji je na granici konflikta između trenera i igrača jeste trening koji uzdiže mentalni aspekt – to znači ’samo što se ne potučemo’, nema gledanja kroz prste“.

Aleksandar Šapić, svojevremeno najbolji vaterpolista sveta, govori o psihološkom i fizičkom faktoru u sportu | Foto: GO Novi Beograd

Aleksandar Šapić, svojevremeno najbolji vaterpolista sveta, govori o psihološkom i fizičkom faktoru u sportu | Foto: GO Novi Beograd

Na istoj liniji razmišljanja jeste i Aleksandar Šapić, koji takođe veruje da je mukotrpan put do jake glave na najvećim takmičenjima.

“Da li jedna nacionalna selekcija može da radi na psihološkoj pripremi za mesec dana? Rekao bih da je odgovor ’ne’ i tu se vraćamo na savez, klubove, celokupan sistem u kojem odrasta jedan sportista.

Momci moraju da budu selektirani na određeni način, da su odrasli u tom sistemu mlađih selekcija i kada se tamo spoje, da se zna da su na isti način pripremani, vaspitavani, da na isti način doživljavaju takmičenje… Laž je ako neko kaže da je doveo neviđenog psihologa i da ih je spremio za 20 dana, to nije dovoljno vremena, igrač mora da bude dugoročno spreman za najviše domete“, smatra Šapić.

Štefaneka je psiholog naučio da “može“

Andrija Gerić objašnjava da je psihologija samo šlag na torti – “ako nisi fizički, tehnički i taktički dobro pripremljen, džaba psihologija“. Slavni odbojkaš dodaje da treba prvo isključiti te faktore, pa tek onda govoriti o glavi. To je put koji je prevalio Davor Štefanek, rvač koji je bio svetski prvak 2014. godine, a onda je i osvojio zlatnu medalju u Riju.

„Nikad ne možeš da budeš uveren u zlatnu medalju, ali sam imao veliku želju za uspehom, znao sam da mogu, to me je naučio moj psiholog. Ništa se ne mora, već je bitno šta hoćeš, a meni se poklopio i žreb da dođem do zlata“, izjavio je Štefanek po povratku u Srbiju.

Olimpijske igre – haos i kako s njime izaći na kraj?

Aleksandar Šapić i Andrija Gerić učestvovali su na po četiri olimpijska turnira – i kao tinejdžeri i kao veterani, a obojica su naglasili specifičnost OI u odnosu na sva druga velika takmičenja.

“Olimpijske igre su posebne jer je gro takmičara navikao da ima neke svoje idealne uslove, mir i ritam. U olimpijskom selu to teško možeš da postigneš jer su svi na gomili, neprestano je haos. Uslovi života tamo… U Atlanti smo bili u studentskom domu, soba takva da ne možeš da se okreneš.

Prevoz i organizacija vrlo su komplikovani, zahteva mnogo prilagođavanja i to je u stvari najveći izazov – održati sopstveni ritam uprkos buci i frci. Kada neko osvoji medalju, on u restoranu slavi, viče se, a tebi presudni meč za sat vremena, tako da nije lako“, kaže Gerić, a Šapićev odgovor vrlo je sličan:

“Kada su evropska i svetska prvenstva, onda je sve podređeno tome – ranije se ide, bira se poseban hotel, zna se tačno kad su doručak i ručak, ekipa se izoluje i može potpuno da se fokusira na samo takmičenje.

Na OI smeštaj nije na nivou uobičajenom za velike turnire – onda dobijate raspored, da li je borilište blizu ili daleko? Ishrana je drugačija, euforija svuda okolo vlada, svugde su sportisti, stalno je gužva, 10.000 jede na jednom mestu. Rečju, okolnosti su takve da na njih ne možete da pripremite ekipu jer svako na njih različito reaguje“.

Iskustvo je izuzetno značajno – Šapić kaže da je sa 18 godina, na svojim prvim Igrama, “samo išao i gledao okolo“, a da je na drugima već bio fokusiraniji. Gerić ističe da su i treneri koristili različite metode kako bi održali koncentraciju na potrebnom nivou.

“Insistirali su da se neki rituali održe – npr, zajednički odlazak na ručak da se održi timski duh uprkos ’ludilu’ oko nas. Dalje, to da se svi u ekipi oblače isto – kao igrača me nerviralo, ali posle sam razumeo zašto je bilo potrebno“.

Za uspeh na Igrama neophodno je na pripremama obezbediti i slične uslove onima koji će biti na takmičenju, a moraju se uzeti u obzir i promena nadmorske visine i vremenska razlika, kao što je to bio slučaj sa Igrama u Riju. Takođe, od krucijalnog  je značaja ne menjati tempo na koji je organizam igrača navikao tokom priprema – nešto što profesor Karalejić naziva “više mentalnim nego fizičkim treninzima“.

“Igramo večeras utakmicu, ali zakažemo trening ujutru. Zašto? Zato što su igrači svakodnevno u tom bioritmu. Ako nemaju trening, onda malo produže druženje uveče, misle: ’Nemam trening, naspavaću se’. To dovodi do atipičnog ritma, utakmica se završi, a oni još spavaju. Zato im kažemo da dođu u deset ujutru  – daju se naravno poslednje taktičke informacije o protivniku, ali to je u suštini trening tonizacije tela i pre svega tonizacije mentalnog sklopa“.

Individualni vs timski sport

Aleksandar Šapić: Nebo i zemlja, individualni sport je mnogo teži – prepušten si sebi, moraš sebe da bodriš i spuštaš… Drugo, u individualnom sportu ti ne možeš da se sakriješ, a u ekipnom možeš – na minut, dva ili na pet.

Andrija Gerić: U pojedinačnim sportovima postoji veća povezanost sa trenerom, u smislu da on sportistu obično vrlo dobro poznaje i kao čoveka. Kada neki sportisti odu na takmičenje bez trenera, mnogo im je teže, komplikovano je biti sâm.

Za kraj, Andrija Gerić poručuje da svaki sportista treba da pronađe sopstvenu formulu kako će se izboriti sa svime što olimpijske igre nose.

“Osnovno je da izgradiš razmišljanje tako da gledaš samo sebe i ono što ti treba da uradiš. Treba da daješ sebi pozitivne poruke, da na tebe ne utiče okruženje i sl. Naše misli, telo i emocije su povezani – psihologijom deluješ na sve tri stvari, menjaš i misli i emocije i telesne procese. Kod svakog sportiste to je individualno – iz nekih maksimum izvlači kada su nervozni pred meč, a drugi su na vrhuncu kada su potpuno mirni, ’zen’ pred utakmicu“, zaključuje Gerić.

Igre u Riju bile su najuspešnije u istoriji Srbije i jasno je da su naši sportisti brojne od gorenavedenih lekcija i te kako savladali. Čekamo Tokio 2020. godine i nove uspehe i radosti.

Košarkaši Srbije slave pobedu na Australijom, Olimpijada, Rio 2016

Porazi košarkaške reprezentacije Srbije na početku Olimpijskog turnira u Riju 2016. možda su i najbolji primer toga kako velika očekivanja i breme favorita mogu da poljuljaju formu tima. Isto tako, sposobnost stručnog štaba ogleda se u kapacitetu da u takvoj situaciji podigne tim i psihički i fizički, u čemu je selektor Aleksandar Đorđević sa svojim timom uspeo i na kraju doveo Srbiju do finala i meča sa neprikosnovenim SAD.

Sašu Ozma možete kontakirati na Tviteru: @ozmo_sasa