Mentalni trener u fudbalu: Utakmice se dobijaju u glavi

Radnički iz Niša jedno je od najprijatnijih iznenađenja u jesenjem delu Superlige Srbije. Omladinci Brodarca bljesnuli su u Ligi šampiona i obezbedili sebi spektakularan duel sa Mančester junajtedom. Miloš Jojić je i ove sezone najbolji fudbaler Kelna, a Danilo Pantić podseća na dalekog rođaka onog nestašnog momka koji se više isticao gafovima nego igrama tokom prvog boravka u Partizanu.

Verovatno se pitate šta je zajedničko za sve te podvige na fudbalskom terenu. Odgovor je jednostavan – Radovan Jovanović.

Svojevremeno omladinac Crvene zvezde i član svih reprezentativnih selekcija stare Jugoslavije, na prelasku iz juniorskog u seniorski fudbal doživeo je teške povrede oba kolena i posle višestrukih operacija morao je da prekine igračku karijeru. Prva ljubav zaborava nema i, posle završenih studija na Građevinskom fakultetu, posvetio se poslu koji je u Evropi i svetu već uzeo maha, ali kod nas još vodi borbu sa predrasudama i nedovoljnom svešću o značaju inovacija u fudbalu.

“Sebe smatram pionirom u oblasti mentalne pripreme igrača u srpskom fudbalu” – kaže za Sportifico čovek koji se bavi motivacijom i raspoloženjem igrača, veoma bitnim faktorom za postizanje zapaženih rezultata u kontinuiranom periodu.

Šta je zapravo ‘mental-kouč’?

“Važno je napraviti razliku između psihologa i mental-kouča. Ili ‘lajf-kouča’. Mene su u početku smatrali psihologom, pa sam morao da objašnjavam da moja specijalnost nema veze sa psihologijom. Ja se bavim problematikom igrača i moja prednost upravo je u tome što govorim jezikom fudbalera. Oni me razumeju i na taj način vrlo lako ostvarimo prvi kontakt. Možda će vam zvučati čudno jer dolazim iz jedne potpuno druge profesije. Po struci sam diplomirani građevinski inženjer, ali nisam video sebe u tom poslu i rešio sam da se usavršavam u drugom smeru.
Moj cilj jeste da pomognem našim igračima da izvuku maksimum iz svojih potencijala, a samim tim i našim timovima da ostvare što bolje rezultate. Primetno je da dolazi do velikih problema u trenutku kada igrač iz juniorske konkurencije prelazi u seniorsku. Bilo je mnogo primera u prošlosti da su se gubili i nestajali sa scene klinci koji su odskakali od svojih vršnjaka u mlađim kategorijama. Moj zadatak jeste da im olakšam period prilagođavanja na novu sredinu i zahteve. Veoma je bitno da pratimo svetske trendove i metodologiju rada u velikim klubovima – tu se već duže vreme, pored fudbalskog kvaliteta i talenta, ogromna pažnja poklanja mentalnom sklopu igrača. Tek sa ta tri segmenta, tehničko-taktičkim, fizičkim i mentalnim, imamo kompletnu sliku o jednom timu i možemo da očekujemo vrhunske rezultate.”

Kako zvuči taj jezik fudbalera, na koji način im prilazite i kako se suočavate sa njihovim problemima?

“Ceo život sam u fudbalu i znam sam sve termine, izraze i žargon kojim se fudbaleri služe u svakodnevnom govoru. Zbog sklonosti prema povredama, moja igračka karijera nije trajala dugo. Čak i te povrede dođu kao posledica loše mentalne pripreme. Igrači koji su jaki u glavi, mirno odrađuju svoj posao i lako se nose sa teretom. Suština je da te momke često nema ko da čuje, da sasluša njihove probleme, da ih posavetuje kako da reše neku situaciju van terena. Svi oni nose sa sobom neke predrasude, loše navike, nedovoljnu veru u sebe, nespremnost da se menjaju, odsutnost, slabu koncentraciju i još mnogo toga lošeg što izaziva velike probleme.
Uprkos tome što dobro treniraju i daju sve od sebe, vrte se u krug i ne mogu da napreduju, to je efekat ‘tigra u kavezu’. Oni su kvalitetnim i napornim radom stvorili tigra od sebe, ali ih loše navike i mentalni sklop stavljaju u kavez ne dozvoljavajući im da pokažu kvalitet. Moj zadatak jeste da ih oslobodim tog mentalnog kaveza i da im omogućim da se u potpunosti iskažu kao fudbaleri. Niko od njih ne može ni da zamisli kakvo je olakšanje kada oslobode svoje misli i počnu da igraju fudbal bez opterećenja.”

Srbija i dalje spada u konzervativne fudbalske nacije koje se teško uklapaju u moderne tokove i sa nepoverenjem prihvataju različite tehnološke inovacije. Kod nas ima trenera koji čak ne priznaju rad stručnjaka za kondicionu pripremu, kako onda očekivati od tih istih trenera da shvate značaj prisustva mental-kouča u stručnom štabu?

“Jasno mi je da kod nas postoji animozitet prema svemu što izlazi iz šablona. Iz više razloga – lične sujete, straha da će im neko znanjem osporiti autoritet, nespremnosti trenera da idu u korak sa vremenom, odbojnosti prema savremenim metodama, straha od ulaska u nepoznato… U svetu su te stvari potpuno normalne pojave i sastavni deo svakog ozbiljnog projekta. Pouzdano znam da dva najveća igrača današnjice imaju u svom timu stručnjake za mentalnu pripremu. Zar mislite da bi Kristijano Ronaldo ili Leo Mesi postizali te natčovečanske rezultate u dugom vremenskom periodu da, pored fizičkog i taktičkog dela treninga, ne rade i na svojoj mentalnoj snazi? Oni su svakodnevno suočeni sa ogromnim pritiscima, od njih se uvek traži da igraju na vrhunskom nivou, da svojim potezima rešavaju važne utakmice, da budu lideri na terenu, a ponekad da i povređeni stisnu zube i zaigraju. Zato postoji stručnjak koji služi da tim igračima pripremi glavu kako bi se što lakše izborili sa teretom slave i velikih očekivanja.”

Da li je ideja da zaboravite na posao za koji ste stekli diplomu i da se posvetite temi koja kod nas tek treba da zaživi potekla upravo od ljudi koji rade sa dva najbolja svetska fudbalera?

“Nije. Sticajem okolnosti, upoznao sam neke ljude iz teniske struke koji su me svojim radom zaintrigirali i naveli na pomisao da bi taj isti sistem rada mogao da se prenese i na fudbalski sektor. Odmah mi se dopala ideja i proveo sam izvesno vreme u inostranstvu na dodatnom usavršavanju. Tamo sam sreo mnogo kolega iz te oblasti koje već duže rade u velikim evropskim klubovima. Od njih sam naučio mnogo važnih detalja, bez ozbiljne saradnje fudbalske struke sa specijalistima za mentalnu snagu ne može se stići do vrhunskih rezultata. Nemačka je najbolji primer. Oni vrlo studiozno rade na tom planu i već od najmlađih kategorija praktikuju prisustvo mental-kouča u stručnom štabu reprezentacije. I onda se čudimo kada Nemci deklasiraju Brazil na njihovom terenu 7:1. To je samo logična posledica dugoročnog i kompleksnog rada na svim nivoima i najilustrativniji primer da suvi talenat nema nikakve šanse u borbi sa upornošću i mentalnom snagom.
U Nemačkoj sam saznao osnovne tajne posla. Pre svega, kako da naučim igrače da žive, a ne da glume život. Mnogi fudbaleri koji su shvatili poentu i naučili kako da kontrolišu svoje misli, počnu da se raduju čim šutnu loptu jer znaju unapred da će ona ući u gol. “Šutni da daš gol, a ne tek da bi šutnuo“ (shoot to kill). Učim ih da loptu vode svojim mislima, a ne samo nogom. Moraju da dozvole podsvesti da njihove snove sprovede u delo. Pojedini ljudi su bez lekova, isključivo mentalnom snagom, pobeđivali najteže bolesti. Podsvest uradi sve što joj svest zada. Pitajte igrače sa kojima sarađujem kako su se osećali kada je naša metoda počela da daje rezultate. Energija pravi krug u prirodi uvek se multiplikovano uvećana vraća na izvor. Zato energija koju mi stvaramo treba da bude isključivo pozitivna ako želimo uspeh u životu. U suprotnom, negativna energija će nas sistematski razarati i uvek ćemo imati osećaj da nam nedostaje sreće.”

Šta je bio najveći problem u glavama Zvezdinih igrača kada ste zajedno sa Boškom Đurovskim preuzeli tim posle smene Miodraga Božovića?

“U ovom poslu čovek mora da sačuva profesionalnu diskreciju, ako želi da mu igrači veruju. Mislim da ne bi bilo u redu da sada otkrivam detalje tih razgovora, ali svi znamo da u srpskom fudbalu, generalno, postoji problem neredovnih plata i moja misija bila je da im pomognem da pronađu nove motive u teškoj finansijskoj situaciji. Naravno, dozvoljen je i metod kažnjavanja kako bi se igrač mentalno stabilizovao i maksimalno posvetio isključivo dešavanjima na terenu. Prvi čovek sa kojim sam obavio razgovor u Zvezdi bio je kapiten Lune Luković, koji mi je svesrdno izašao u susret i seo sa mnom da me sasluša. Tu je izašlo na površnu mnogo problema koji nisu bili toliko kompleksni, ali su uticali negativno na igru i na atmosferu u svlačionici. Uspeli smo za relativno kratko vreme, za te tri nedelje koliko smo bili u klubu, da iz glava igrača izbacimo sve nagativne misli koje su ih sputavale i da im vratimo osmehe na lice. Bez imalo lažne skromnosti i uz dužno poštovanje ljudima koji su sada u stručnom štabu, tvrdim da smo svojim radom udarili temelje evropskom uspehu Crvene zvezde.”

Da li je teže prići strancu ili domaćem igraču i koliko je bilo komplikovano ‘očistiti’ glavu fudbaleru specifičnog temperamenta kao što je Gelor Kanga?

“Kanga je izuzetno korektan momak, neko ko te pažljivo sluša kada sedne sa tobom da razgovara i hoće da primeni u praksi ono što mu predložiš. Tačno je da ima buran temperament, ali njega samo treba kanalisati u pravom smeru. Uspeli smo da ga vratimo i on je prethodne jeseni bio jedan od nosilaca Zvezdine igre. Da budem iskren, očekivao sam da su on, Donald, Le Talek, Frimpong i Boaći već imali iskustva u radu sa mental-koučom u klubovima za koje su igrali pre dolaska na Maraknu, ali to nije bio slučaj. Zato sam odmah posle seanse sa Lukovićem svoju pažnju usmerio ka strancima jer sam baš tu locirao problem. U tom periodu bilo je mnogo nezadovoljstva sa njihove strane, ali uspeli smo sve da rešimo i stvorili smo podlogu za dobar ambijent koji je bio uvertira za tri uzastopne pobede u šampionatu. Publika je bila oduševljena igrom i zalaganjem igrača. Ušli smo u finalni meč Kupa Srbije silno motivisani, a i pored minimalnog poraza od Partizana, nismo zaista imali šta da zamerimo momcima kada je reč o njihovom odnosu prema zahtevima u igri. Bila je to potpuno druga ekipa u odnosu na onu koja je posle Grofovog odlaska klonula duhom zbog gubitka snage i energije.”

Mlađi treneri lakše prihvataju ‘uljeze’ u stručnom štabu i brže shvataju značaj njihovog delovanja. U trijumfalnom pohodu omladinske reprezentacije na titulu svetskog šampiona na Novom Zelandu, ključnu ulogu u ekipi Veljka Paunovića odigrao je poznati beogradski psiholog Vlada Borković. Nije tajna da su mnogi igrači tokom prvog sastanka sa podsmehom ispratili neke opservacije novog ‘motivatora’…

“Kada sam na poziv Boška Đurovskog prihvatio izazov u Crvenoj zvezdi, naišao sam na veoma lep prijem rukovodstva kluba. Ljudi su mi u svakom smislu omogućili da radim svoj posao. Veoma je važno da igračima već na prvom koraku priđeš na pravi način. Ti podsmesi su sastavni deo našeg posla. Na nama je da što brže i što efikasnije promenimo svest skeptika. Često i psiholozi dožive krah upravo zato što igrači neozbiljno shvate njihovu nameru i odmah je izvrnu ruglu. Zato je pored stručnog, potrebno i životno iskustvo da bi taj početni pristup bio adekvatan. Kada igrači prepoznaju smisao, apsolutno su otvoreni za saradnju. Retko kada sam naišao na one koji odbijaju moju pomoć. Kada se to desi, kada ne uspem da pronađem istu frekvenciju sa fudbalerom, istog trenutka odustajem. Ovaj posao ima smisla samo ukoliko su svi na istim talasnim dužinama.”

Osim igrača Crvene zvezde, koliko je još fudbalera prepoznalo značaj vašeg posla i pokazalo interesovanje za nadogradnju potencijala?

“Veliko mi je zadovoljstvo što su Lazar Arsić, Milan Pavkov i Nikola Stanković bili protagonisti jesenjeg buma Radničkog iz Niša u Superligi Srbije. To su momci sa kojima sarađujem već duži period i naš zajednički rad sada daje rezultate. Arsić je bio glavni adut trenera Đuričića na sredini terena, Pavkov se bori sa Pešićem i Boaćijem za epitet prvog strelca prvenstva, Stanković je jedan od najboljih bočnih igrača u zemlji. Ako pogledate njihovu statistiku, shvatićete koliko su doprineli činjenici da Nišlije budu najprijatnije iznenađenje prvog dela sezone. Radio sam sa Marašem koji je otišao u Portugal, sa Andrijom Lukovićem koji se preporodio prelaskom iz Zvezde u Voždovac, sa Milošem Džugurdićem… Ponosan sam i na saradnju sa braćom Srnić. Dragoljub je prebrodio krizu i napravio transfer u Poljsku, Slavoljub je takođe imao padove u igri, pa se probudio i bio jedan od najzaslužnijih za Zvezdin plasman u nokaut-fazu Lige Evrope.

Da li je lakše raditi sa igračima koji su u inostranstvu i kako se oni bore sa osećajem nostalgije?

“Dugo već sarađujem sa Milošem Jojićem, od skoro sam počeo i sa njegovom devojkom koja se bavi jednim drugim sportom (tenisom, prim. aut). Zeka je pretprošle sezone bio ključni igrač Kelna u pohodu na Ligu Evrope koja se u tom klubu čekala 25 godina. Sad su platili ceh nekim problemima sa igračkim kadrom, ali videli ste u oba duela sa Zvezdom da je Jojić i dalje oslonac tima. On se brzo prilagodio životu u Nemačkoj i zahtevima Bundeslige, nije imao nikakav problem sa nostalgijom. Sve zavisi od mentaliteta igrača. Recimo, Danilo Pantić je totalno drugi tip ličnosti. Vezan je za porodicu i za svoju zemlju i mnogo smo vremena provodili govoreći o tim stvarima dok je bio u Egzelsioru.”

Posle koliko vremena razgovori daju rezultate i da li imaju efekta veče uoči utakmice i na dan utakmice?

“Moja saradnja sa igračima je na svakodnevnom nivou. Razgovaramo o širokom spektru problema, a cilj je da se fizički napor dočeka u što opuštenijem raspoloženju. Naravno da je korisno da se čujemo i pred samu utakmicu, čisto da se podestimo nekih bitnih detalja. Činjenica da je u vrhunskom fudbalu rezultat u prvom planu dovodi do stvaranja ogromne tenzije i imperativa pobede. To utiče negativno na pojedince koji često nemaju mentalnu snage da izađu na teren i pruže maksimum. Zajedničkim radom treba da neutrališem što više spoljnih faktora koji ometaju njihovu koncentraciju. Samo tako njihov kvalitet može da dođe potpuno do izražaja.”

Da li se visok stepen koncentracije kao plod rada na mentalnoj snazi krije iza velikog uspeha omladinaca Brodarca u UEFA Youth League?

“To je podvig na koji sam naročito ponosan. Pre svega, želim da se zahvalim direktoru kluba Draganu Iliću, mom prijatelju i nekadašnjem saigraču (pre 40 godina) koji je prepoznao važnost teme o kojoj govorimo, pozvao me i pružio mi mogućnost da radim sa tim klincima. Naravno, nadovezala se fenomenalna saradnja sa trenerima Milanom Kuljićem, Željkom Kalajdžićem i Zoranom Šarabom. Igrači su me jednom prilikom pitali kako je moguće da uvek pogodim šta će se desiti. Odgovor je jednostavan. Ja se nikada ne nadam nečemu, ja uvek verujem u to nešto. Čim se čovek nada, znači da postoji doza sumnje. Ja verujem i trudim se da tu veru prenesem i na igrače. Kada smo izlazili na teren u Izraelu i Gruziji, pucali smo od pozitivne energije i samopouzdanja.”

Srbija je konačno dobila selektora, ostaje samo da Mladen Krstajić kompletira i osveži stručni štab – ima li tu mesta za mental-kouča?

“Da, uloga specijaliste za mentalnu pripremu naročito dolazi do izražaja na takmičenjima turnirskog tipa. Tu je neophodno da napravite kontinuitet dobrih igara kako biste dogurali što dalje. Nama se u prošlosti dešavalo da ne možemo da povežemo dve ili tri utakmice na vrhunskom nivou i zato smo završavali učešće već u grupnoj fazi. Bilo je i u ovim kvalifikacijama pozitivnih stvari, ali je kvalitet igre morao da bude bolji. Upravo taj kontinuitet pravi problem protivniku.
Danas, u eri moderne tehnologije, Kostarika, Švajcarska i Brazil lako mogu da se informišu o manama i vrlinama našeg tima, ali samo u taktičkom smislu. Oni ne mogu unapred da se pripreme i da nađu rešenje za igrača koji je u stanju 90 minuta da igra na istom nivou. A da bi došao do tog nivoa, igrač mora da dovede do savršenstva sva tri segmenta: fizički, taktički i mentalni. Tek tada dobijate gladijatora koji će tokom cele utakmice koristiti svoje skrivene resurse i biti kadar da “poentira“ u 94. minutu. Obratite pažnju koliko se mečeva na vrhunskom nivou rešava golovima u poslednjoj sekundi.”

Srž reprezentacije Srbije čine igrači koji nastupaju za velike evropske klubove. Bilo je onih koji nisu umeli da se nose sa slavom i bogatstvom i koji su odlaskom iz Srbije drastično promenili ponašanje i stav prema ljudima koji ih okružuju. Ima li za takve leka i mogu li se kroz razgovore vratiti na pravi kolosek?

“To je jedno od ključnih pitanja i hvala vam što ste mi ga postavili. Svi oni su napravili transfere jer je neko ko se razume u fudbal prepoznao u njima kvalitet. Samim tim što igraju bitne uloge u svojim klubovima, znači da zaslužuju ukazano poverenje. Problem nastupa kada dođu ovde i vrate se starim navikama. Naš mentalitet se veoma razlikuje od onog u inostranstvu. Često se kroz razgovore dotaknem i te teme. Kažem im da nije dovoljno to što on svojim kvalitetom podiže svoj nivo igre, već da mora da se stavi u službu kolektiva i da doprinese napretku cele ekipe. Matić je pravi primer jer igra u jednom od najslavnijih klubova na svetu i od njega očekujem da i dalje svojim pristupom podiže nivo reprezentacije. On mora da utiče na ostale da svoje resurse iskoriste do kraja.”

Zaključak je lako izvesti. Ako su danas taktika i tehnika prioriteti u trenažnom procesu, vrlo brzo će i mentalna priprema postati izuzetno bitan segment za postizanje vrhunskih rezultata. Već sada je nezamislivo igrati fudbal na visokom nivou ukoliko “glava“ nije idealno spremna.

Pogledajte poslednju listu 30 kandidata za Zlatnu loptu i budite uvereni da svako od tih asova ima ličnog mental-kouča.