Sport je način života i zahteva maksimalnu posvećenost, ne samo na treninzima i na mečevima, već u svim aspektima svakodnevice.
Izboriti se sa pritiskom na pravi način, brinuti o sopstvenom telu, kao i o mentalnom i emotivnom zdravlju, zadržati pozitivan duh u teškim trenucima, ali i odabrati prave uzore, to su samo neki od kvaliteta koje uspešni sportista treba da poseduje.
Igra i vredan rad: Borba sa pritiskom od ranog doba
Zamislite dete na igralištu koje šutira loptu ili pokušava da je probaci kroz obruč – to je potpuno čista slika ljubavi prema igri, ljubavi prema sportu, izraz prirodne ljudske potrebe za razonodom.
Međutim, današnji sport pre svega je veliki biznis, što za posledicu ima činjenicu da se deca od najranijeg uzrasta susreću sa takmičarski nastrojenim okruženjem i brojnim pritiscima trenera i roditelja. U takvim okolnostima brzo se zaboravlja strast koja je dete prvobitno i privukla sportu.
David Babunski je bio učenik čuvene Barselonine akademije fudbala, a danas igra za Crvenu Zvezdu
“Mladim fudbalerima usađuje se ideja da moraju da postanu zvezde, a to može da ostavi psihološke i emocionalne posledice. Sportista mora sve vreme da gleda na stvari pozitivno i da nauči da funkcioniše pod pritiskom“, objašnjava David Babunski, vezni fudbaler Crvene Zvezde koji je ponikao u Masiji, čuvenoj akademiji Barselone.
Obaveza je trenera i klubova da pomognu tim mladim ljudima, ali kada se podvuče crta, borba sa pritiskom uglavnom počiva na ramenima samog sportiste.
“Meni je koristilo to što sam dubinski analizirao ono što mi se dešava u životu – razmišljao sam o svojim iskustvima, pokušao da ih istinski postanem svestan i nastojao da se uskladim sa sobom kako bih na adekvatan način razumeo šta mi se događa u srcu i u glavi“, dodaje Babunski.
Brojni su primeri mladih igrača koji nisu uspeli da se izbore sa često nerealnim ambicijama roditelja. Miloš Ninković, fudbaler koji je branio boje Srbije na Mundijalu 2010. godine, bio je svedok takvih pojava u ranoj fazi svoje karijere dok je igrao za Čukarički.
Miloš Ninković igra za Sydney FC u Australiji. Zabeležio je i 28 nastupa za fudbalsku nacionalnu selekciju Srbije.
“U Čukaričkom je bilo većih talenata od mene, ali imali su roditelje koji su mislili da su njihova deca najbolja i oni bi napravili skandal ako njihovo dete slučajno ne bi igralo. Bio sam te sreće da je moj otac samo dolazio i gledao utakmice, ništa nije komentarisao“.
Ukoliko iz sporta nestane zabave, malo je toga u čemu dete može da uživa. Čak i kada sportista odraste i karijera se razvije, inicijalna ljubav prema sportu, ta ’vatra’ mora da nastavi da gori. Miloš nam je to objasnio primerom:
“U dresu Dinamo Kijev pružila mi se prilika da igram sa Barselonom. Inijesta, Ćavi, Mesi, oni igraju bez grimase, s osmehom, fudbal je za njih i dalje igra, a to je najplodniji stav“.
Biće teških trenutaka, ali upravo tada sportista treba da stavi stvari u perspektivu i da ne dozvoli da ga poremeti nešto što se događa van terena. Naravno, sve navedeno ne znači da ljubav prema sportu postoji nauštrb ambicije – igrač od ranih dana mora da bude posvećen, motivisan i uporan.
“Da bi igrao na visokom nivou, vrlo rano moraš ozbiljno da pristupiš sportu kojim se baviš. Poenta je da najjače treniraš i napreduješ kada si mlad, kad imaš snage i kad si spreman na sve. Kada postaneš profesionalac, više nema toliko treninga – kada si u ekipi kao ja u Zvezdi sada, tu su putovanja, utakmice, nema toliko prostora za individualni napredak. Moraš dobro da iskoristiš vreme kada si klinac, i leto naravno. Ja sam se već u 16. maksimalno podredio sportu i znao sam da želim da postanem profesionalac“, podvlači košarkaš Marko Simonović, reprezentativac Srbije na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru.
Profesionalizam: Van terena
Utakmica je samo finalni deo mozaika pod nazivom “karijera“. Kako bi taj poslednji deo doneo željene plodove, sportista mora da obraća pažnju na svoje ponašanje i postupke van terena. Tu se pre svega misli na kvalitetnu ishranu, adekvatan odmor, istezanje, kao i na pozitivno okruženje.
”Zapravo je sasvim jednostavno – telo je oruđe rada i o njemu mora da se vodi računa na odgovarajući način. Ja uživam u tome da budem profesionalac u svakom smislu reči, na terenu i van njega. To podrazumeva uredan, zdrav život – bez ostajanja do kasno, naravno bez alkohola i cigareta, a i redovni obroci veoma su važni“, kaže Simonović.
Najbolji sportista sveta Novak Đoković napisao je knjigu “Serviraj za pobedu“ u kojoj se naglašava važnost pravilne ishrane za ono što sportista pruža na terenu.
“Za mene je ishrana jedan od osnovnih aspekata moje profesije jer verujem da funkcionisanje našeg tela u velikoj meri zavisi od toga šta jedemo. Kao sportista imam obavezu prema sebi da se raspitujem i da saznajem šta je dobro za moje telo – koja vrsta ishrane mi odgovara, a koja ne“, obrazlaže Babunski.
Baš kao što je Đoković i napisao u knjizi, metabolizam svake osobe funkcioniše na drugačiji način, tako da sportista mora da pronađe način ishrane koji mu najviše odgovara.
“Recimo, kukuruz je dobro prirodno varivo, ali lično mi ne leži. Trudim se da u toku nedelje jedem belo meso, crveno meso najdalje dva-tri dana pred utakmicu. Jedem dosta paste i rižota zbog ugljenih hidrata, tako nadoknađujem potrošenu energiju. Unosim dosta i voća, ali nikako pred trening“, daje nam Simonović uvid u svoj režim ishrane.
Miloš Ninković suočavao se sa brojnim nevoljama u ranoj fazi karijere – sa 20 godina prešao je iz Čukaričkog u veliki Dinamo Kijev, ali u prve tri sezone najčešće je bio povređen. Noćni život i posledični nedostatak sna, kao i nekvalitetna ishrana, uzrokovali su fizičke probleme.
“U početku me nije bilo briga za to, jeo sam u pekarama, jeo sam pljeskavice, a to je katastrofa za sportistu. Od tada sam se odrekao brze hrane, a ne jedem ni meso pre treninga ili utakmice. Iz mog iskustva, četiri sata nije dovoljno da se ono svari“, kaže Ninković.
Njegovim rečima, Miloš je prve tri godine u Dinamu “bacio kroz prozor“, ali je u međuvremenu upoznao Seada Krdžalića, kondicionog trenera koji mu je iz korena promenio pogled na profesionalizam.
“I u Zvezdi i u Dinamo Kijevu sretao sam mnogo mladih igrača koji jedva čekaju da završe trening, da se istuširaju i da idu. Uvek žure, u tim godinama misliš da ti je kratak dan od 24 sata i da će ti sve pobeći – ideš odmah da sediš u kafiću ili ideš u diskoteku… Kad si mlad, sve te nešto vuče – drugari, video igre, sve neke nebitne stvari i gubljenje vremena“, kaže Ninković i dodaje:
“Bio sam i ja takav, ali da mogu da se vratim u prošlost, rekao bih sebi: ’Bićeš maksimalni profesionalac u klubu – igraćeš fudbal 10-15 godina, a posle toga možeš da radiš šta hoćeš, da izlaziš itd’. Jesu to velika odricanja, ali ako se opredeliš za to, onda treba i da daješ 100% sebe“.
Naravoučenije glasi da je izgradnja ispravnih radnih navika od presudne važnosti. Osim ishrane, sportisti ističu nužnost redovnog sna, vremena za odmor, kao i rada na detaljima koji se u krajnjem zbiru mogu pokazati izuzetno značajnim.
“Pre treninga uglavnom odem u teretanu i odradim ’svoje vežbe’, to je mini zagrevanje – bicikl deset minuta, vežbe za trbuh i leđa i neki čučanj za kvadriceps, mada to ne svaki dan. Menjaju se vežbe, ali sve u koordinaciji sa Seadom Krdžalićem, sa kojim već godinama sarađujem. Moraš da ulažeš u sebe da bi trajao“, naglašava Ninković.
Takođe, istezanje je neophodno kako bi sportista spreman dočekao naredni trening i kako bi se sprečile povrede.
“Osim istezanja, nekada posle treninga odem u bure sa ledom – to je dobro za regeneraciju mišića posle treninga i za sitne povrede“.
Priča o Nikoli Jokiću
Potrebu za zdravim, strukturisanim i ponekad strogim načinom života mora da oseti sâm sportista. Trener je tu ga ohrabri i da mu skrene pažnju na koristi koje takav pristup donosi, kao i da mu pomogne da ostane na pravom putu. Trener Mega Leksa Dejan Milojević navodi primer Nikole Jokića, koji sada sa uspehom igra u Denver Nagetsima. “Mi smo sa Jokićem imali problem – šta god da radimo u Megi, on to anulira burekom i sa dve litre koka kole dnevno. Otišao je sad u SAD gde bureka nema i odmah je smršao“, kaže Milojević uz smeh, “Shvatio je zašto je zdrava ishrana važna za njega i cela priča ima efekat – promenio je navike i sada izgleda odlično“.
Sediš na klupi za rezerve ili ti se ne trenira? Ostani čvrst
Svaki posao povremeno donosi frustriranost i sportisti moraju da se suoče sa nezgodnim okolnostima, ne samo na terenu, a tada je mentalna stabilnost na velikom ispitu.
Primera radi, jedna od najkomplikovanijih situacija u kojima se igrač može naći jeste da sedi na klupi za rezervne igrače uprkos uloženom trudu. To se ne dešava retko, ali David Babunski na jedinstven način bori se s tim izazovom.
“Logično je da svi žele da igraju, ali moraš na to da gledaš sa pozitivne strane – probaj da u sebi nađeš način da sagledaš situaciju tako da ne postaneš besan i negativan jer ti to sigurno neće koristiti“, kaže Babunski i zatim pojašnjava:
“Stvar je u tome da dođeš u dodir sa svojom mentalnom i emocionalnom aktivnošću – mi posedujemo sposobnost da odlučujemo o načinu na koji ćemo gledati na stvari. Lično verujem da se sve dešava s razlogom kako bismo naučili nešto o tome kako nam um funkcioniše. Najvažnije jeste nikada ne izgubiti samopouzdanje, igrač ne sme da dozvoli da mu veru poremete spoljne okolnosti“.
Za razliku od Babunskog, Miloš Ninković prvobitno se setio šale koju mu je saigrač rekao dok su zajedno sedeli na klupi za rezerve.
“Govorio mi je: ’Što se nerviraš, što manje igraš, duže će ti trajati karijera?’ Imao sam 23-24 godine tada“, smeje se Ninković.
Baš kao i sa ostalim životnim problemima, šala može da bude korisna i da donese olakšanje, ali ona ne predstavlja dugoročno rešenje. Zato i Ninković nastavlja ozbiljnijim tonom:
“Doći će naravno i loši trenuci, ali pošten rad i posvećenost uvek se vrate. Najgore je da ti stav bude: ’Ja treniram, radim na sebi, a ne igram’. Tada treba da proradi inat, da radiš još jače, da se dokažeš i da ubediš trenera da zaslužuješ mesto u timu“.
“Imali smo loš dan“, često čujemo sportiste kako izgovaraju tu rečenicu posle poraza. To je normalno, takvi dani dešavaju se svakome od nas.
Nekada se čovek jednostavno probudi i ne ide mu se na trening, a Ninković je to plastično objasnio: “Ima dana kada bih dao pola ugovora samo da propustim trening“.
Miloš ga naravno ne propusti i ističe da upravo tokom takvih dana sportista mora da bude dodatno pažljiv.
“Baš u takvim stanjima najčešće dolazi do povreda – sav si nikakav, ne trenira ti se, ušao si u trening samo da odradiš i da odeš kući… Zato baš tada moraš da budeš maksimalno koncentrisan i da u glavi imaš jasan cilj i da te on gura napred: ’Treniraću da bih došao do cilja’. Kažeš sebi: ’Moraš sad da budeš najbolji na treningu“.
Marko Simonović vratio nas je na sâm početak priče rečima da upravo u takvim trenucima igrač treba sebe da podseća koliko voli sport.
Marko Simonović je košarkaš Crvene Zvezde is osvajač srebrne medalje na nedavno održanom olimpijskom turniru i Riju.
“Moraš da nađeš motiv i da shvatiš da je to tvoj posao i tvoj život, da uvek pronađeš novi izvor inspiracije. Naravno, nismo roboti, desi se dan kada slabije odradiš trening, ali gledaš da to nadoknadiš odmah na sledećem. Ako se držiš svoje želje i ambicije, izaći ćeš na pravi put“, dodaje Simonović.
U razgovoru o životu sportiste reč “glava“ nameće se u prvi plan kao nešto što igrači i treneri najčešće spominju. Poruka je jasna – neophodno je da um sportiste ostane jak u svakom trenutku.
Moć podsvesti
Mir i fokus na ono što je pozitivno sastavni su delovi mentalne čvrstine jednog sportiste, a to nije lako postići u često prebrzom životu koji vodimo i s obzirom na to da smo izloženi ogromnoj količini informacija svakoga dana. “Gledao sam film ’Tajna’ i preporučio bih ga svakome, ne samo sportistima.
Takođe, Sead mi je dao knjigu ’Moć podsvesti’ – video sam šta su ljudi pomoću pozitivnih misli ostvarili – naučio sam da verujem u svoj talenat, kao i da ništa nije nemoguće. Težiš svom cilju i razmišljaš konstantno o njemu. Mnogo puta pred utakmicu vizualizujem scene s utakmice – kako dajem gol, kako se radujem… Prepustim se tome i često mi se na mečevima dešavalo ne baš sve isto, ali vrlo slično“, kaže Miloš.
Odabir pravog modela: Slučaj Andreja Ševčenka
Čovek mora da ostane dosledan sebi i da ne posveti svoj život pokušajima da postane neko drugi.
Sa druge strane, krucijalno je odabrati pravi uzor, pogotovo u vremenima kada mladi igrači lako gube konce u zbrci koja ih okružuje, a pogotovo se to odnosi na internet i društvene mreže.
“Što je veći igrač, veći je i profesionalac – to mogu da garantujem na osnovu svog iskustva“, kaže nam Goran Stevanović, fudbalski trener koji je radio sa zvezdama poput Nemanje Vidića, Majkla Esijena i Dejana Stankovića.
Potvrdu te rečenice nalazimo u karijeri Andreja Ševčenka – osvajača Zlatne lopte (2004), pobednika Lige šampiona s Milanom (2003) i najboljeg strelca u istoriji ukrajinskog fudbala sa 374 pogotka.
U poznim danima karijere legendarnog Ukrajinca, Miloš Ninković proveo je sa njime tri godine u kijevskom Dinamu. Prema Miloševim rečima, Ševčenko je savršen model u svakom smislu.
“Uh, toliko sam naučio od njega. Za ručak pre treninga uvek jede testeninu ili ribu, a govorio mi je da su u Milanu uzimali meso samo posle treninga, i to malo parče. Jeo je dosta salate, poneki put popije čašu crnog vina, ali uglavnom je vodu i ceđene sokove pio“, otkriva nam Ninković navike svog nekadašnjeg saigrača.
Ipak, Andrejevo ponašanje na treningu jeste ono po čemu se najviše izdvajao, pogotovo uzevši u obzir da je tada već imao 33 godine i izuzetno bogatu karijeru iza sebe u dresu Milana i Čelsija.
“Nikada neću zaboraviti kada je došao na prvi trening tada – igrali smo ’ševu’, on uklizava, razgovara sa sobom i bodri se kada ne postigne gol: ’Andrej, moraš odatle da daš gol’ i slično. Bio je motivisan, i dalje je terao maksimalno, iako su u Dinamu u njega gledali kao u Boga“.
Umesto da uče od fudbalske ikone, mladi igrači u Dinamu nisu ga razumeli na ispravan način, a to je Ninkovića najviše pogađalo.
“Mnogim mladim igračima govorio sam da se ugledaju na njega, ali neki su mislili da on nije normalan: ’Toliko je novca zaradio u karijeri, zašto sad nije opušten i zašto ga nije baš briga da li je dao gol ili nije?’ Ali on ne bi bio to što jeste da se tako nije ponašao – kod takvih karaktera nema opuštanja. Mnogo su se ogrešili o njega“.
Kobi Brajant i Novak Đoković podigli su lestvicu profesionalizma u košarci i tenisu – još važnije od toga, učinili su da vredan rad i briga o svakoj sitnici bude ’kul’ i poželjna, pa mnogi sportisti pokušavaju da ih slede. Ali ne samo to:
“Šta čovek može da kaže kada vidi osobu kao što je Novak? Najbolji je sportista sveta, a istovremeno je pametan i rečit – ne možemo svi da budemo kao on, ali moramo da stremimo tome da postanemo najbolji što možemo“, zaključuje Marko Simonović.
Naravno, uzor ne mora da bude svetski poznati sportista – to može da bude saigrač, kolega iz druge ekipe… Ključ je u tome da se individualni razvoj nastavi i da um bude otvoren za novitete koji mogu da budu korisni u karijeri.