Čolizam i savremeni fudbal

Za Latinsku Ameriku se može reći da ima mnogo lica. Ako jedno predstavljaju majstori sambe i tanga i majstori koji izvode bravure sa loptom, drugo lice predstavljaju harizmatični lideri koji čvrstom rukom predvode male grupe boraca ili mase sledbenika. Njihovi ključni principi su disciplina i strast. Disciplinovati strast i strasnom učiniti disciplinu; u njihovoj filozofiji mnogo toga se vrti oko ovog dvojstva. A strategiju razvoja i borbe oni obično baziraju na jednoj ključnoj komponenti: iskoristiti najvažnije resurse koji se poseduju i to činiti do granica mogućeg. Šta ako se doživi neuspeh? Ništa. Nema rezervnog plana. Vidaju se rane i nastavlja se dalje. Predaje nikad nema. Ni malodušnosti. Emocije i suze su dozvoljene, ali samo ako za njima slede rad, krv i znoj. Opisanom portretu latinoameričkog borca i harizmatičnog lidera sasvim sigurno odgovara i Dijego Čolo Simeone koji, prema opštem mišljenju, igru Atletiko Madrida bazira na jednom resursu: fanatičnoj, posvećenoj i disciplinovanoj odbrani svog gola.

Diego Simeone rođen je 28. Aprila 1970. godine u Buenos Ajresu. U bogatoj igračkoj karijeri nastupao je za sedam klubova: Velez Sarsfild, Pizu, Sevilju, Inter, Lacio, Rasing klub i Atletiko Madrid u dva navrata. Za reprezentaciju Argentine odigrao je 106 utakmica. Trenersku karijeru započeo je 2006. godine u Argentini, gde je sa klupe vodio Rasing, Estudijantes, River Platu i San Lorenco. Nakon toga imao je epizodu u italijanskoj Kataniji. Konačno, 2011. godine postaje trener Atletiko Madrida koga predvodi i danas. Sa Atletikom je osvojio kup Španije u sezoni 2012/2013 i prvenstvo u sezoni 2013/2014. Ligu Evrope i UEFA superkup osvojio je 2012. godine. Finale Lige šampiona sa ovim timom igrao je u sezoni 2013/2014. i 2015/2016.

Defanzivni lanac

U toku svog dosadašnjeg mandata na klupi Atletika, Simeone je pobornik ravnog 4-4-2 sistema igre, iako, zbog uloge Grizmana koji sa pozicije napadača prilazi fudbalerima sredine terena da bi učestvovao u organizaciji napada, i koji se,  u ofanzivi i u defanzivi, kreće u zonama ispred vezne četvorke, ovaj sistem često poprima odlike sistema 4-4-1-1. Defanzivna organizacija igre njegovog tima u srednjoj defanzivnoj zoni, u kojoj se njegovi fudbaleri ne zadržavaju mnogo, i prvenstveno u niskoj defanzivnoj zoni, zasniva se na nekoliko principa.

Arigo Saki, koji je takođe bio pobornik sistema 4-4-2, držao se pravila koje je podrazumevalo da razmak između odbrambenih igrača i napadača ne sme da bude veći od 25 metara. Simeone se očigledno drži sopstvene varijante pravila od 25 metara koja podrazumeva da praktično svi igrači tima deluju unutar zonskog odbrambenog bloka, posebno u niskoj zoni, i da moraju biti koncentrisani na malom prostoru obima 25 metara, nekad čak i samo 10-15 metara. Prostor tako postaje „prenatrpan i zagušen“ fudbalerima, pa je samim tim i prostor za igru protivnika maksimalno sužen. Kada stoje u srednjoj, a posebno u niskoj zoni, fudbaleri Atletika stoje blizu jedan drugom, kreću se sinhronizovano, kompaktni su i agresivni. Njihov blok povremeno dobija obrise „cik-cak“ postavljanja, u smislu da su igrači iz vezne četvorke postavljeni tako da jedan izlazi ispred, dok mu drugi pokriva leđa, što praktično znači da jedan centralni vezni i jedan krilni vezni fudbaler stoje u istoj liniji, dok drugi centralni vezni i drugi krilni vezni fudbaler takođe stoje u istoj liniji ali ispred prvog para. Uopšte, svaki izlazak fudbalera iz linije u zoni sinhronizovano je praćen čuvanjem leđa fudbaleru koji je izašao iz linije. Kada stoje u niskoj zoni oni formiraju svojevrsni defanzivni lanac, koji je teško preseći, bilo individualnim akcijama, bilo ulaženjem između linija, jer je prostor veoma sužen, s obzirom na to da se linije tima prepliću. Na revanš utakmici polufinala Lige Evrope sa Arsenalom fudbaleri Atletika su u niskoj zoni često stajali u formaciji 6-2-2. To je značilo da su formirali gust defanzivni blok u kojem je u liniji šesnaesterca u lancu stajalo šest fudbalera. Lanac u defanzivnom bloku se formirao tako što su bočni bekovi ulazili unutra, bliže štoperima, dok su se krilni vezni fudbaleri spuštali nisko, na pozicije bočnih bekova. Uglavnom, to što stoje jedni blizu drugih kod fudbalera Atletika očigledno razvija duh zajedništva. U tom zajedništvu leži njihova velika snaga. Nadalje, njihova defanzivna zona nije statična nego je veoma dinamična zato što iz nje izlaze i vrše pritisak u odnosu na liniju kretanja lopte, i po potrebi započinju presing i u određenim zonama formiraju presing zamke. Iako se brani u formaciji 4-4-2, Atletiko pod Simeoneovim vodstvom uspeva da stvara brojčanu prednost na pojedinim delovima terena i protiv timova koji igraju sa 5 veznih igrača.

Presing zavisi od protivnika

Uopšte uzev, Simeoneov Atletiko možda ne koristi presing kao primarno sredstvo odbrane, ali ga ipak relativno često koristi. Svaki loš prvi dodir sa loptom ili svako loše postavljanje protivničkog fudbalera, posebno iz odbrambene linije, okidač je za agresivan presing fudbalera Atletika. Oni vole da usmeravaju protivnika na upućivanje lopti ka bokovima gde prave presing trouglove kao zamke u kojima učestvuju bočni bek, krilni vezni igrač i jedan od centralnih veznjaka ili jedan od napadača. Pri tome se trude da se postave tako da preseku sve potencijalne linije dodavanja protivnika. I na ovom planu oni pokazuju vertikalnu kompaktnost koja onemogućava protivničke fudbalere da ulaze između njihovih defanzivnih linija, odnosno u prostor između igrača koji vrše presing. Nisu retke ni situacije, posebno na mečevima sa slabijim protivnicima, u kojima fudbaleri Atletika pribegavaju visokom presingu. U tim situacijama oni često prelaze na odbrambeno pokrivanje čovek na čoveka. Svaki pogrešan potez protivnika koriste kao povod za agresivni presing ka fudbaleru kod koga se nalazi lopta, prilazeći mu i okružujući ga sa svih strana, dakle, sa nekoliko fudbalera. Jedan od najvažnijih principa i obeležja defanzivne igre Atletika jeste brza tranzicija iz visokog presinga u srednji ili niski blok, odnosno brza transformacija iz napada u odbranu. Defanzivna tranzicija Atletika je verovatno najbrža u savremenom fudbalu. Atletiko Madrid pod vodstvom Simeonea koristi sve vrste defanzivnih sredstava i mogućnosti i to čini na vrhunski način.

Iako je na ofanzivnom planu prvenstvena orjentacija Atletika vezana za brzu tranziciju iz odbrane u napad i što je moguće veći broj organizovanih kontranapada, koje su fudbaleri ovog tima doveli do perfekcije, Simeone pažnju pridaje i organizaciji kontinuiranih pozicionih napada. U tom pogledu on posebno preferira brzo upućivanje lopti iz zadnje linije u prostorne zone na polovini protivnika na kojima fudbaleri Atletika nastoje da razviju pas igru i kroz istu stvaraju prilike za realizaciju. To znači da se manje insistira na organizovanju napada koji započinju iz poslednje linije tima, čime se protivniku ostavlja manje mogućnosti da presingom oduzme loptu fudbalerima Atletika i tako im naruši defanzivnu stabilnost. Iako nominalno njegov tim igra u ravnom 4-4-2 sistemu, Simeone insistira na tome da krilni vezni fudbaleri ulaze u deo terena koji se naziva poluprostor ali i dalje ka zonama u samoj sredini terena. Time oni nastoje da zajedno sa Grizmanom, koji se spušta sa napadačke pozicije u sredinu, popune prostore u središnjim zonama terena, da u tim delovima ostvare brojčanu prednost nad protivničkim veznim redom i ujedno otvore slobodan prostor za dolaske i visoku igru bočnih bekova. Ovakav način igre Simeoneu omogućavaju kvaliteti Kokea i Saula Nigeza koji su tehnički i taktički veoma potkovani i mogu da igraju i na pozicijama centralnih i krilnih veznih igrača.

Završnica Lige šampiona i Lige Evrope donela je mnogo uzbuđenja. Pored brojnih grešaka fudbalera i arbitara, videli smo mnogo golova, velikih preokreta, lepih akcija i poteza, ofanzivnu igru. Prisustovali smo renesansi napadački orjentisanog fudbala sa mnogo rizika. Ipak, na prvi pogled se čini  da u toku ove renesanse možda postoji jedan izuzetak. Ime tog izuzetka vezan je upravo za Simeonea. Plasman Atletika u finale Lige Evrope, u trenutku u kojem je na delu napadački fudbal, sam po sebi nas suočava s jednim zanimljivim pitanjem, koje glasi: Da li je u jeku prevlasti ofanzivno orjentisanog fudbala, Simeone poslednji Mohikanac defanzivnog pristupa? 

Atletiko Madrid ima dva lica

Odgovor ne može biti jednoznačan i rezolutan. Zašto je tako, mogli smo da uočimo na revanš meču polufinala Lige Evrope koji je na stadionu Vanda Metropolitano Atletiko odigrao protiv Arsenala. Videli smo nekoliko lica Atletika. Na prvom mestu, odlično organizovan defanzivni blok u niskoj zoni. Na drugom, u pojedinim fazama igre videli smo izuzetno dobar srednji ili visoki presing, pa čak i kontrapresing. Na trećem mestu, videli smo brzu tranziciju iz odbrane u napad, uz mnogo pasova upućenih unapred, u dubinu prostora ili u prazan prostor, što su odlike direktnog fudbala, i priličan broj opasnih kontranapada čiji glavni protagonisti su bili Grizman i Diego Kosta. Najzad, u većem delu drugog poluvremena videli smo suvereno i kontinuirano držanje lopte u posedu fudbalera Atletika, koje je ličilo na “Juego de posición” igru, mada se povremeno čak pretvaralo u tzv. tika-taka stil koji je dekadentna verzija pozicione igre s prvenstvenim ciljem da se lopta čuva u posedu. To samo znači da je Atletiko u većem delu drugog poluvremena držanje lopte koristio kao sredstvo odbrane, jer je na taj način oduzeo potrebno vreme Arsenalu da organizuje napade. U trenucima kada su svi očekivali kontinuirane i furiozne napade Arsenala, fudbaleri Atletika su suvereno držali loptu.

Kada se sve sabere, Ateltiko je pokazao da uz disciplinovanu defanzivu, može da se orjentiše i na presing u odbrani i direktnu i brzu igu u napadu, ali i na izgradnju napada kroz posed lopte. U tome možda treba tražiti komparativnu prednost Simeoneovog pristupa. Za Gvardiolu i Klopa, odbrana u niskoj zoni je nužno zlo koje na svaki način treba izbeći. Tako Klopovi timovi često ne uspevaju organizovano da se brane kada se vrate u srednju ili nisku zonu, što je bilo evidentno na revanšu polufinala Lige šampiona protiv Rome. Gvardiolini timovi, uprkos Pepovom brijantnom taktičkom umu i sposobnosti za pronalaženje čitavog spektra različitih taktičkih rešenja u toku same igre, takođe često znaju da to ne čine baš toliko dobro, kao što često nemaju plan B, kao što je to pokazao dvomeč četvrtfinala Lige Evrope u kojem su se susreli upravo sa Liverpulom. Prednost Simeoneovog Atletika u odnosu na Klopove i Gvardioline timove jeste u tome što, ukoliko presing ne uspe, mogu brzo da se vrate u nisku defanzivnu zonu, ili u tome što mogu da probaju i neki drugi način igre u odnosu na onaj koji predstavlja bazu njihovog modela. Za Murinja, pak držanje lopte u posedu predstavlja potencijalnu defanzivnu nestabilnost. Na utakmicama sa timovima podjednake snage ili kvalitetnijim timovima, njega posed lopte gotovo da uopšte i ne interesuje. Simeone je od samog početka svoje trenerske karijere u niskoj defanzivnoj zoni video veliku snagu svog tima. Izgleda da je Simeone međutim shvatio da defanziva ne treba da predstavlja i jedinu njegovu snagu, pa utoliko i na utakmicama s timovima podjednakog kvaliteta njegovi fudbaleri sve više imaju loptu u posedu.

Ispostavlja se da Atletiko može da menja način igre u toku meča. Fudbaleri njegovog tima mogu da se brane i igraju brzu tranziciju iz odbrane u napad i organizuju brojne kontranapade, ali i da kontinuirano drže loptu u posedu – taj kvalitet danas ima malo timova u svetu. U tom kvalitetu leži snaga Čolovog Atletika. Ako se složimo da u savremenom fudbalu, uz sve modifikacije, i dalje vlada paradigma totalnog fudbala u kojoj svaki fudbaler mora biti sposoban da igra na bilo kojem delu terena, pa čak i na bilo kojoj igračkoj poziciji, Simeoneov Atletiko nastupom na utakmici sa Arsenalom ukazao je i na dve potencijalno nove stvari. Kao prvo, pokazao je da sam Simeone možda sve više napušta rigidnost u ime raznovrsnosti. Kao drugo, ukazao je na mogućnost razvoja modela pluralnog i višedimenzionalnog fudbala koji bi podrazumevao to da igra jednog tima u sebi podjednako treba da sadrži sve aspekte iz repertoara savremenih načina igre i samim tim mogućnost primene različitih načina igre u toku jedne utakmice. Možda će timovi koji u narednom periodu to na najbolji način budu činili postati vladari fudbala budućnosti. Ako se to dogodi, Simeoneov Atletiko bi mogao biti smatran avangardom novog modela fudbalske igre. Možda bi taj model fudbala mogao da dobije ime “čolizam”.

Rudi Garsija na ispitu karijere

Budućnost je uvek otvorena knjiga. U sadašnjosti, u finalu Lige Evrope Simeonea i njegov Atletiko čeka meč sa Olimpikom iz Marseja koga sa klupe predvodi Rudi Garsija. Ukoliko Olimpik trijumfuje u ovom susretu, Garsija će konačno ući među pripadnike trenerske elite, kojoj po svom talentu sasvim sigurno pripada. To što su Lil za vreme njegovog mandata u Francukoj nazivali „Barsom sa Severa“, dovoljno govori o trenerskoj filozofiji Rudija Garsije. On ističe da pokušava da gaji stil igre koji počiva na posedu lopte, ali uz težnju da se time ne naruši defanzivni balans u igri tima. Garsija voli da uspostavlja odnos poverenja između sebe i fudbalera i da svoje fudbalere uči kako da nametnu sopstveni stil igre u svakom meču bez obzira na način igre protivnika. Sa Simeoneom mu je zajedničko to što i on insistira na posvećenoj borbi fudbalera na svakom delu terena. U pogledu sistema igre, Garsija preferira 4-3-3, koji je dolaskom Dimitrija Pajea u Marsej preorjentisao na 4-2-3-1.

Garsija uglavnom važi za trenera koji tvrdoglavo insistira na jednom sistemu igre. Upravo promena sistema igre Olimpika za koju se Garsija odlučio donekle demantuje njegove kritičare. Finale Lige Evrope protiv Atletika doneće nam odgovor na pitanje da li će se ovaj trener striktno držati opredeljenja da njegov tim kroz posed lopte traži priliku za postizanje pogotka, što će mu Simeoneov Atletiko u određenim delovima meča svakako dozvoliti, ili će pokušati da nekom promenom iznenadi ne samo njegove kritičare nego i samog Simeonea. To će biti izuzetno teško. Ostaje nam da vidimo da li je ipak moguće.

Na kraju se vraćamo na početak. Povezivanje Simeonea sa jednim od lica Latinske Amerike nije bio slučajan. Jer upravo latinoamerička srčana borbenost prenosi se na njegove fudbalere, pojačava kompaktnost tima i kao takva predstavlja izvestan višak koji Atletiko poseduje u odnosu na druge timove koji se organizovano brane. U situacijama kada se sastaju timovi podjednakog kvaliteta, upravo takva vrsta viška može da predstavlja tas na vagi koji preteže na stranu jednog od timova. Simeoneovi uspesi, a njegov najveći uspeh je kontinuirano održavanje Atletika u samom vrhu evropskog fudbala (pet finala evropskih klupskih takmičenja), ne bi bili zamislivi bez ulaganja ove energije borbenosti  u posao kojim se bavi. Najzad, posebno zanimljivo će biti posmatranje daljeg toka razvoja trenerske karijere Diega Simeonea. On još može da izabere da li će ostati upamćen kao ponosni, borbeni i harizmatični moralni pobednik, a rezultatski gubitnik nekoliko finala Lige šampiona, ili će možda biti upamćen kao revolucionar koji je uspeo da spoji praktično nespojivo: granitnu odbranu sa kreativnim napadom, duh težine sa plesom, kao što je već spojio strast sa disciplinom.