Čuveni Eshil, jedan od velikih majstora antičke tragedije, u trilogiji poznatoj pod naslovom Orestija veli da se patnjama pamet stiče. Jer, ko dela mora da pati. Veliki majstor fudbalske igre, aktuelni trener Real Madrida Zinedin Zidan takođe ima običaj da svojim igračima kaže da je prevazilaženje patnje nužno na putu do ostvarenja zacrtanih ciljeva. To je učinio na poluvremenu utakmice prošlogodišnjeg finala Lige šampiona u kome se njegov tim sastao sa torinskim Juventusom, kako to možemo da čujemo na snimku koji je postao dostupan javnosti. O tome da se u susretima sa velikim protivnicima na najvišem nivou neminovno mora proći kroz fazu patnje, Zidan je govorio u izjavama koje je dao posle dvomeča ovosezonskog polufinala Lige šampiona u kojem je njegov tim eliminisao minhenski Bajern i pored ozbiljne krize i patnje u igri koja je posebno bila izražena u revanš meču u Madridu.
Zaista teško može biti sumnje u to da je prethodne sezone Real patio. Prethodna sezona bila je najmukotrpnija sezona Reala u Zidanovoj eri. Delovalo je da je jesen sa sobom donela i fudbalsku jesen Zidanove fudbalske istorije na klupi madridskog giganta. Tokom jeseni Real je gubio mečeve u Primeri i praktično već u ranoj fazi sezone ispao iz trke za naslov prvaka Španije u fudbalu. Uz to je i u Ligi šampiona, kojom kraljevski klub kraljevski suvereno vlada dve godine, Zidanov tim dobio neke ozbiljne packe, da ne kažemo lekcije iz moderne fudbalske igre; podsetimo se na onu koju im je dao Poketinov Totenhem na meču u Londonu i pobedi popularnih londonskih pevaca od 3:1 nad kraljevskim klubom.
Zidan je stigao do treće evropske titule kao trener Reala | Foto: Hadi Abyar
Objašnjenja za probleme u igri Reala mogu se tražiti u krizi motivacije ili krizi taktike. Jer, uprkos vrhunskom kvalitetu, fudbaleri Reala nisu mašine i kod njih je posle velikog broja osvojenih trofeja i suverene vladavine fudbalskom Evropom svakako moralo da dođe do izvesnog zasićenja i umora. Dakako, ni sportske povrede, kao posledica ogromnih napora, tu nisu mogle da izostanu. Nažalost, u doba u kojem se od fudbalera često očekuje da budu besprekorno spremni psihofizički gladijatori, retko ko ima razumevanja za momente zasićenja i umora. Ne treba zaboraviti da su i fudbaleri samo ljudi. S druge strane, postavlja se pitanje da li je nedostatak motivacije dovoljan da objasni prilično veliki broj kikseva Reala protiv timova znatno slabijeg kvaliteta? Tu se samo po sebi postavlja pitanje o krizi taktike u igri kraljevskog kluba. Dakle, da li je u igri Reala u ovoj sezoni bilo taktičkih problema koji su doveli do krize rezultata u jednom delu sezone?
Na opštem planu kriza taktike mogla bi da podrazumeva to da bez makar minimalnih taktičkih varijacija i pomeranja sama igra jednog tima nužno počinje da okoštava. Gvardiola npr. to na pravi način rešava upravo tako što neprestanim taktičkim varijacijama održava vitalitet stila igre koji preferira. U ovom pogledu Real Madrid tokom ove sezone nije imao izrazite probleme. Sasvim suprotno, Zidan je bio sklon da proba nove taktičke varijante ostajući veran svom stilu. Različite taktičke varijante Zidan je isprobavao kako na različitim utakmicama, tako i u toku jedne utakmice. Zidanove taktičke promene su se ogledale u promenama sistema igre i povećanom značaju uticaja na igru određenih fudbalera koji, uslovno govoreći, nisu bili članovi standardne prve postave Reala.
Što se tiče sistema igre, Zidan je tokom sezone menjao osnovni sistem igre 4-3-3, za račun sistema 4-3-1-2, koji je u Realovoj varijanti možda adekvatnije zvati sistemom 4-1-2-1-2, na nekim mečevima i za račun ravnog 4-4-2 sistema, kada je Modrić igrao na poziciji desnog veznog fudbalera, povremeno se vraćajući sistemu 4-3-3. Ali same promene sistema igre su manje bitne i one često ne mogu da objasne mnogo toga što se zbiva na fudbalskom terenu. Mnogo bitnija je bila promena koja je vezana za znatno povećanje uticaja jednog fudbalera na igru Reala. Ona je vezana za Iska Alarkona. Ako u početku Zidanovog mandata Isko Alarkon nije imao zapaženu ulogu, vremenom je njegova uloga u timu postajala sve značajnija, iako sam Isko i dalje nije zadovoljan svojim statusom u timu Reala.
Povrede Gereta Bejla nagnale su Zidana da u prvi tim stavi Iska i zbog njega promeni sistem igre. Isko je zauzeo poziciju iza Benzeme i Ronalda koji je sa levog napadačkog boka pomeren ka središnjici napada, što znači da je u veznom redu Reala formirana struktura dijamanta/romba, koga su uglavnom činili Kazemiro kao zadnji vezni, zatim Kros i Modrić, na pozijama tzv. osmica i Isko kao ofanzivni vezni fudbaler. Pri tome Isko ima gotovo potpunu slobodu u igri i kreće se po svim zonama terena; on odlazi i na bokove, kao što se vraća po loptu na svoju polovinu da pomogne u organizaciji prve faze napada. Sa Iskom u timu igra Reala u veznom redu postala je još fluidnija. Fudbaleri veznog reda Reala, izuzev Kazemira, koji ima najdefanzivniju ulogu, imaju veliku slobodu u igri i neprestano menjaju pozicije. I Modrić i Kros i Isko, kreću se u svim zonama terena. Sa njima trojicom u igri, Real praktično na terenu ima tri plejmejkera. Uz to je njihovo prisustvo na terenu idealno za otvaranje prostora na bokovima za izrazito ofanzivne bočne bekove Reala, Marsela i Karvahala. Stvar je u tome što trojica plejmejkera deluju u tzv. poluprostoru ili centralnim zonama sredine terena, što od protivničkih timova zahteva veliku koncentraciju odnosno skupljanje većeg broja igrača u blizini delovanja plejmejkera Reala, a što automatski otvara veliki prostor na bokovima za bočne bekove Reala, ili Ronalda i Benzemu koji se ponavljaju u izvlačenju na bokove.
Međutim, neprestana zamena pozicija i velika sloboda kretanja fudbalera veznog reda Reala nesumnjivo je izvor velikih prednosti ovog tima i još veći izvor glavobolja za protivnike, ali isto tako može biti i uzročnik izvesnih taktičkih problema. Fudbalski analitičar koji prati igre Los Blankosa iz Madrida, Om Arvind, primetio je da je jedan od osnovnih problema koji su se u igri Reala ispoljavali ove sezone bio problem velike koncentracije fudbalera ovog tima na malom prostoru u fazi organizacije napada na protivničkoj polovini terena, što je dovodilo do narušavanja strukture tima. Isko je svojim kretanjem po svim delovima terena znao da naruši balans u pozicionom rasporedu, odnosno strukturi veznog reda Reala tako što je znao da se nađe u zonama terena gde je u isto vreme dolazio Luka Modrić ili Toni Kros, što je značilo da u tim trenucima u zonama na središnjici terena Realu manjka igrača koji bi poslužili za prebacivanje težište igre na drugu stranu. Kako svako pozicioniranje na terenu u fazi napada utiče na prelazak u fazu organizacije odbrane, što svakako važi i obratno, svaki gubitak lopte predstavljao je opasnost za tim Reala jer je protivnički tim mogao da pasom u zone gde nema fudbalera Reala, recimo u centralne zone, osvoji dosta prostora i brzom tranzicijom iz odbrane u napad, ulaskom fudbalera u slobodan prostor i upućivanjem vertikalnih pasova, brzo prebaci težiše igre pred gol Reala iz Madrida.
Rečju, zbog lošeg pozicioniranja u trenutku kada organizuju napade, često se dešavalo se da razmak između nekoliko fudbalera Reala koji se nalaze jedan blizu drugog, u određenoj prostornoj zoni, s jedne strane, i drugih fudbalera Reala, s druge strane, bude suviše veliki. Protivnički timovi mogli su da iskoriste taj prostor ulaskom fudbalera u njega i upućivanjem pasova u taj prostor. Upravo taj prostor maksimalno su eksploatisali i Totenhem i Juventus i Bajern Minhen, ali i timovi poput Betisa, Eibara ili Đirone. Sa ovim taktičkim problemom povezan je i problem bokova Reala u defanzivnim zonama koje ostaju prazne zbog toga što Karvahal i Marselo igraju dosta visoko, praktično kao krilni napadači; sa njima dvojicom Real u fazi napada praktično igra u sistemu 2-3-1-4, ili 2-4-4. Isto tako, fudbaleri Reala često nisu uspevali da visokim presingom spreče izgradnju napada protivnika u prvoj fazi, pri čemu njihov visoki presing nije bio kvalitetan u smislu da su njegovim probijanjem protivnički timovi osvajali dosta prostora koje fudbaleri Reala nisu adekvatno pokrili.
Generalno, Real Madrid je tokom sezone bio taktički ranjiv kako u trenucima defanzivne tranzicije, tako i u trenucima kada fudbaleri tima zauzmu pozicije u srednjoj ili niskoj zoni, pri čemu se Real i u jednoj i u drugoj zoni branio stojeći u rasporedu 4-4-2, u nekim utakmicama sa Lukom Modrićem na desnom boku. Real je tokom sezone u ovim zonama ponovo počeo da ispoljava probleme zbog kojih je patio pre Zidanovog dolaska na klupu, a za koje se činilo da ih je Zidan rešio upotrebom Kazemira kao svojevrsnog osigurača u famoznoj zoni 14, odnosno prostoru između defanzivnog i veznog reda tima, koji je praktično najvažniji prostor za odbranu gola tima. Otuda su i neke Zidanove odluke mogle da se učine jasnijim, dok su neke druge mogle da začude. Očito uočavajući probleme u defanzivi ne čudi što je Zidan odlučio da na jednom od El klasiko derbija Mateo Kovačić zauzme poziciju prednjeg veznog fudbalera u sistemu 4-3-1-2, koji je samim tim više ličio na klasičan 4-4-2 sa dijamantom na sredini, pri čemu je na tom meču Kovačić imao zadatak da striktno markira Mesija. S druge strane, veoma zanimljivom se čini Zidanova odluka da na revanš meču polufinala Lige šampiona protiv minhenskog Bajerna na klupi ostavi Kazemira, najboljeg defanzivnog veznog fudbalera i tako još više oslabi prostor u ovoj crvenoj zoni, kako je zove Otmar Hicfild, što je Bajern obilato koristio, srećom po Real bez efekta na krajnji rezultat dvomeča.
Kako je Zidan rešio ove probleme? Sledeći najbolje iz tradicije Reala Madrida. Za ovaj tim je mnogo puta rečeno da je u njemu taktika uvek bila podređena tehnici, odnosno individualnim kvalitetima vrhunskih fudbalera kojima je istorija ovog tima obilovala. Dok je Barselona diktirala taktičke trendove, Real se uglavnom oslanjao na majstore igre. (Što ne znači da i Barselona, to nije činila; mislimo na prepuštanje mnogo toga u igri majstorima igre). Čini se da su zadaci trenera u tom slučaju mnogo više psihološki negoli taktički, iako, bez sumnje, korekcije problema ipak ne mogu da prođu bez taktičkih korekcija, odnosno korekcija u taktici, što potvrđuje pomenuto Zidanovo izlaganje na poluvremenu prošlogodišnjeg finala Lige šampiona. Ključni zadatak trenera Reala je da stvori famoznu i toliko mnogo puta pomenutu hemiju u timu, da pronađe adekvatan i kvalitetan način komunikacije i interakcije između majstora koji se nalaze u timu, i da pronađe način da izvuče najbolje iz velikih igrača koji njegovu igru obeležavaju, boje i nose. Mnogi to nisu mogli i otuda je Real često menjao trenere, mnogo puta i usred sezone, što je na svojoj koži svojevremeno osetio naš Radomir Antić. Zinedin Zidan to očito može. I ne samo da može, nego to čini na vrhunski način.
U tom pogledu, četiri ključne reči Zidanovog Reala su patnja, strpljenje, poverenje i samopouzdanje. Iako taktički pate na terenu Zidan i njegovi fudbaleri možda prave taktičke korekcije ali ne menjaju svoj stil igre i ne gube strpljenje, što samo znači da Zidan kao trener gaji i iskazuje poverenje svakom fudbaleru tima i načinu na koji tim igra, a to je veoma bitno jer se time pokazuje da je odnose sa fudbalerima moguće graditi bez upotrebe “čvrste trenerske ruke”. Uglavnom, i kada taktički pate, fudbaleri Reala ipak strpljivo igraju svoju igru. Pre svega, oni su veoma strpljivi u trenutku kada imaju loptu u posedu. Oni mogu suvereno da je čuvaju, da grade igru i da čekaju trenutak kada će stvoriti prednost na terenu, stvaranjem viška na nekom delu terena, ili kroz kvalitativnu prednost ostvarenu u igri 1 na 1 ili 2 na 2, nakon čega će, pre ili kasnije uslediti realizacija. Oni su svesni da će njihov trenutak, trenutak za stvaranje prilike za pogodak, sigurno, pre ili kasnije, u toku meča doći. Jer, u njihovim nogama ima toliko kvaliteta da on uvek dođe do izražaja.
Modrić je jedan od glavnih igrača u Zidanovoj mašineriji | Foto: Богдан Заяц
Kroz fluidnost praćenu pas igrom, u smislu slobodnog kretanja igrača, prvenstveno veznog reda, oni protivniku nameću sopstveni ritam, sa Lukom Modrićem i Krosom kao metronomima, i strpljivo osvajaju i širinu i dubinu prostora. Izdržavanje i prevladavanje patnje, strpljenje i poverenje u sopstvene sposobnosti i stil igre očito dodatno podstiču samopouzdanje fudbalera. Kada se na to nadovežu i uspešne taktičke korekcije kojima je Zidan uspeo da pronađe balans između slobodnog kretanja fudbalera veznog reda i stabilnosti strukture pozicioniranja fudbalera, kao što je to učinio na prvom meču četvrtfinala Lige šampiona sa Juventusom na kojem je Isko dobio zadatak da se više kreće po levoj strani terena, a što je timu donelo bolji protok lopte sa boka na bok, što je Zidanu dosta važno, Real na ofanzivnom planu počinje da deluje fascinantno. Iz svega toga na kraju proizilazi neka vrsta formule u kojoj napad Reala uglavnom uspeva da kompenzuje sve taktičke greške koje se prave u organizaciji defanzive.
Real je tokom sezone patio, i na motivacijskom i na taktičkom planu, ali se izborio za to da mu čitava sezona zavisi od jednog meča. Taj meč bio je finale Lige šampiona. Na tom meču Real je ostvario pobedu i još jednom pokazao da predstavlja pticu Feniks, koja se, kada je svi otpišu, diže iz pepela i ustremljuje na vrhove koje osvaja i sa njih pobedonosno gleda na evropsku fudbalsku dolinu. U tom penjanju na sam vrh evropskog klupskog fudbala veliki je udeo Zinedina Zidana. Na spisak brojnih titula i priznanja koje je u karijeri dobio, on sada može da doda i priznanje za majstora prevazilaženja krize i patnje.