Titeov Brazil ili taktička stabilnost i lepota

Za brazilski fudbal vezuju se lepota i improvizacija. Njegovo rodno mesto i tajnu mnogi zato traže u sambi. Drugi antropolozi, kao što je Roberto Damata, traže je u teoriji “žeitinja ” (jeitinho) koja se bavi praksama snalaženja u izigravanju zakona i struktura vlasti onih kojima pravni sistem i zakoni nisu naklonjeni. U knjizi Fudbal protiv neprijatelja Sajmon Kuper najvećeg majstora fudbala iz Brazila, Edsona dos Nasimentosa poznatog kao Pele, poredi sa majstorima kapuere, plesa i borilačke veštine nastale među afričkim robovima u kolonijalnom Brazilu. Robovi su zajedno sa igrom i plesom “ispod žita” vežbali borilačke veštine kojima bi mogli da se suprostave gospodarima. Možda rodno mesto i tajnu brazilskog fudbala treba tražiti u samopomoći karakterističnoj za stanovnike favela, siromašnih naselja na periferijama velikih gradova, odakle su došli i nastavljaju da dolaze mnogi veliki brazilski majstori fudbala. Na Tupi-Guarani jeziku postoji reč koja daje ime tim praksama. To je reč gambiarra. U prevodu ona znači improvizovano rešenje. Slavni fudbaleri koje je svetskom fudbalu podario Brazil zaista jesu bili majstori za pronalaženje improvizovanih rešenja u naizgled bezizlaznim situacijama.

Iako za mnoge nema sumnje da je u brazilskom fudbalu uvek važilo to da je samoizražavanje pojedinca važnije od timske igre, tamošnji fudbal ipak se nije oslanjao samo na lepotu i maštu. Bitan njegov deo činila je i taktika. Da je ona potrebna, fudbalski poslenici u Brazilu shvatali su posle nekih velikih poraza. Zanimljivo je da se jedan od njih vezuje za reprezentaciju Jugoslavije od koje je Brazil u Beogradu 1934. godine poražen sa 8:4. Posle tog poraza u Brazilu su shvatili da moraju da porade na taktici i da prihvate taktičke trendove koji dolaze iz Evrope. Oni tada počinju da prihvataju poznati sistem igre W-M, koji je razvio čuveni menadžer Arsenala Herbert Čepmen. U primeni tog taktičkog stila Brazilcima je pomogao Dori Kuršner, mađarski Jevrejin koji se bežeći od Holokausta obreo u Brazilu. Drugi takav poraz jeste sada već mitski poraz rezultatom 2:1 od Urugvaja u finalu Svetskog kupa, 16. jula 1950. godine na slavnoj Marakani u Riju, zvanično pred 173.850 prisutnih gledalaca, a nezvanično pred više od 200.000 gledalaca.

Posle tog “sumraka bogova” brazilskog fudbala na sledećem Svetskom prvenstvu Brazilci su pokušali da budu više Evropljani nego Brazilci i da individualne kvalitete podrede kolektivu. Taj pristup doveo ih je samo do četvrtfinala i poraza od čuvene mađarske “lake konjice” 4:2.

Posle toga, oni su pokušali da uče od Mađara. Mađarski trener Bela Gutman, danas najpoznatiji zbog kletve koju je izrekao pošto je otpušten iz Benfike kojoj je doneo poslednji evropski trofej, svojim radom u Brazilu doprineo je razvoju tamošnjeg fudbala. Zato se u Brazilu u to doba razvija sistem igre 4-2-4, sličan mađarskom sistemu koji su razvijali upravo Gutman, Marton Bukovi i čuveni Gustav Šebeš, ali sa brazilskim specifičnostima. Taj sistem je dugo dominirao svetskim fudbalom, pa je samim tim teško reći da Brazilci nisu doprineli razvoju taktičkih trendova, ali se isto tako ne može poreći da su kod njih individualni kvaliteti fudbalera, mašta, lepota igre i improvizacija ipak održali svoj primat. Primer za to su Pele i Garinča, kojima je, posebno ovom drugom, uvek manjkala taktička disciplina.

S druge strane, istoričar fudbalske taktike Džonatan Vilson upravo povodom Garinče primećuje da kreativnost takođe zahteva strukturu koja će joj omogućiti da procveta. U tom pogledu mnogi poznavaoci brazilskog fudbala ističu koliko je bitna bila taktička uloga Maria Loba Zagala za improvizacijske bravure Pelea i Garinče. Svaki put kada je uspevala da napravi balans između stabilne taktičke strukture, lepote u igri i improvizacije majstora igre, selekcija Brazila osvajala je svetska prvenstva u fudbalu.

Ali taj balans u XXI veku odjednom se izgubio i to na najgori mogući način: gubitkom identiteta igre Brazila zbog prevlasti discipline i strukture u odnosu na lepotu i individualnu ekspresiju. Brazil je u poslednjih desetak godina postajao sve više evropski tim, a sve manje brazilski. Posle još jednog „sumraka bogova” brazilskog fudbala oličenog u katastrofalnom porazu od Nemačke rezultatom 7:1 u polufinalu Svetskog prvenstva 2014. godine, ponovo usred  Brazila, ovoga puta na stadionu Mineirao u Belo Orizonteu pred nešto više od 58,000 gledalaca, u prvi mah kao da nisu to shvatili. Jer, terapija koju su za bolan poraz prepisali bila je zasnovana na pokušaju da Brazil postane još više evropski.

Mesto selektora zauzeo je defanzivno orjentisani, mnogi u samom Brazili bi rekli izrazito defanzivno orjentisani Karlos Dunga. Brazil je pokušao da se leči stežući kaiš discipline. Terapija nije uspela. Ponovilo se ono što se odigralo posle poraza od Urugvaja 1950. godine, kada su Brazilci pokušali da izigravaju Evropljane. A stvar je bila u tome da je brazilski fudbal možda morao da se vrati svojim korenima. Ali to vraćanje nije trebalo da podrazumeva puko vraćanje lepoti, mašti i improvizaciji bez taktičke stabilnosti, što bi, u uslovima savremenog fudbala koji disciplinu stavlja ispred mašte, bilo ravno samoubistvu, ma koliko bismo taj povratak improvizaciji želeli svi mi, poklonici misli Eduarda Galeana i ljubitelji fudbala nadahnuća, Ono je možda trebalo da bude vraćanje uspostavljanju starog dobrog balansa između stabilnosti, lepote i improvizacije.

U tom svetlu možda treba posmatrati odluku čelnih ljudi brazilskog fudbala da selektorsku poziciju ponude Adenoru Leonardu Bačiju poznatom po imenu Tite, fudbalskom treneru koji je rođen 1961. godine i koji je trenirao veliki broj brazilskih klubova, uz dva kratka izleta u arapske zemlje. Vrhunac trenerske karijere imao u Korintijasu sa kojim je dva puta bio prvak Brazila, jednom osvajač Libertadores Kupa i osvajač naslova klupskog prvaka sveta u fudbalu. Tite dolazi iz brazilske države Rio Grande de Sul, dela Brazila u kojem stasavaju treneri koji forsiraju defanzivan stil, taktičku disciplinu i pragmatizam, a u XXI veku praktično svi selektori Brazila bili su deo te “južnjačke brazilske škole”, ali ipak ne beži od improvizacijske strane brazilskog fudbala, kao što to, gotovo dogmatično, čini njegov zemljak Dunga.

Za Titea bi se moglo reći da predstavlja čoveka koji stoji na poziciji između pragmatizma i discipline, s jedne strane, i lepote i individualne ekspresije fudbalera s druge strane. Tite nije fasciniran Murinjom, ali ni Gvardiolom. On ističe da se divi brazilskom nacionalnom timu koji je nastupao na Mundijalu 1982. godine u Španiji, a koji je sa klupe predvodio harizmatični Tele Santana. Ziko, Sokrates, Falkao i družina na tom prvenstvu igrali su bez mnogo razmišljanja. Njihov fudbal je bio spontan i prelep. Ali u isto vreme, poznavaoci Titeovog rada kažu da on čitave sate provodi analizirajući utakmice i fudbalere, što znači da o fudbalu intenzivno razmišlja i da ništa ne želi da prepusti slučaju. Posao selektora obavlja kao da radi u klubu. Gotovo svakog dana on je u prostorijama brazilskog fudbalskog saveza. U stalnoj vezi je sa svojim izabranicima. Sredstvima savremenog komuniciranja šalje im snimke i taktičke analize. Tite se nije libio toga da se dodatno obrazuje i stručno usavršava u Evropi. Nakon što se posle osvajanja nekoliko trofeja povukao sa mesta trenera Korintijansa, putovao je po Evropi i posmatrao treninge i mečeve velikih timova. Učio je od Vengera i ponajviše od Anćelotija.

Pod njegovim vođstvom Brazil upravo i izgleda kao da pokušava da igra na način koji balansira između pragmatizma i taktičke dicipline, s jedne strane,  i lepote, individualne ekspresije fudbalera i improvizacije, s druge strane. Tokom kvalifikacija za plasman na Svetsko prvenstvo sa Titeom kao selektorom, brazilski tim je, zbog povreda ili nekih taktičkih odluka, menjao sastav, ali se tzv. prva postava tima ustalila, kao što se na kraju iskristalisala jedna formula igre koja se sada vezuje sa Titeov Brazil.

 

Formula koju je Tite koristio može se okarakterisati kao formula koja se sastoji od tri sastojka: vernih vojnika, ultraofanzivnih bočnih bekova i napadačkog trija majstora. Titeovi verni vojnici zauzimaju pozicije u središnjici odbrane (štoperi) i sve pozicije u veznom redu, gde su postavljeni u formi obrnutog trougla. U veznom redu su od samog starta Titeovog mandata svoje mesto našli Paulinjo i Renato Augusto kojima je Tite bio trener u Korintijansu. Njihove kvalitete on dobro poznaje i sa njima ima odličnu komunikaciju. Renatu Augustu lično je Tite mnogo pomogao da posle neuspeha u evropskom fudbalu praktično rehabilituje karijeru tako što mu je ukazao veliko, gotovo bezrezervno poverenje i učinio ga praktično neophodnim u šampionskom sastavu Koritijansa, dok je Paulinja učinio neophodnim u sastavu selekcije Brazila, i to pošto se ovaj obreo u Kini jer je bio osporavan u Evropi. Zato je u ta dva fudbalera veznog reda Tite dobio igrače koji s velikom posvećenošću na terenu sprovode njegove zamisli. Otuda smo ih i nazvali Titeovim vernim vojnicima.

Tu, uz njih, treći član veznog reda bio je Kazemiro koji je, ma u kom timu da nastupa, uvek spreman da bude verni vojnik koji sprovodi u delo najzahtevnije i igrački najnezahvalnije zadatke svakog trenera. Verni Titeovi vojnici su postali i štoperi Miranda i Markinjos. Miranda je tokom kvalifikacija postao fudbaler od Titeovog ogromnog poverenja i bez njega uža odbrana fudbalske selekcije Brazila nije bila zamisliva.

Dalje, nema mnogo sumnje u to da tim Brazila u svom sastavu ima najbolji par bočnih bekova u svetskom fudbalu. To su dakako Dani Alves i Marselo. Napadački trio majstora u kvalifikacijama su činili Nejmar, Gabrijel Žesus i Felipe Kutinjo. Na mestu prvog golmana siguran je bio Alison Beker, golman Rome.

Sistem igre koji Tite preferira jeste sistem igre 4-3-3, pri čemu se on povremeno menja u sistem 4-1-4-1, što je raspored u kojem se tim Brazila u izvesnim situacijama brani u trenutku kada se spusti u defanzivnu blok zonu, mada se generalno brane u formaciji 4-4-2. Treba napomenuti i to da je selekcija Brazila sklona tome da igra visoki presing i kontrapresing.

Taktički posmatrano, organizacija igre Brazila u kvalifikacijama počivala je na stabilnosti i raznovrsnosti veznog reda koji ima za cilj da omogući maksimalnu slobodu bočnih bekova u vršenju ofanzivnih zadataka, razume se, i slobodu napadačke trojke majstora. Kazemiro tu deluje na poziciji zadnjeg veznog igrača, zapravo defanzivnog veznog fudbalera kojeg u Brazilu označavaju imenom volante, i on ima zadatak da bude osigurač veznog reda i da uz to pomaže štoperskom dvojcu zbog odlaska bočnih bekova duboko na polovinu protivnika. U tom smislu je Kazemiro rasterećen u pogledu izvršavanja zadataka vezanih za organizaciju napada Brazila u prvoj njenoj fazi.

Tu ulogu preuzima Renato Augusto koji se vraća na polovinu Brazila odakle na izvestan način diriguje igrom, što znači da predstavlja fudbalera koga u Italiji zovu ređista (regista), odnosno  neku vrstu plejmejkera iz dubine.

Paulinjo je pak klasični box-to-box igrač, što znači da je njegov radijus kretanja najveći jer se kreće u prostoru između dva šesnaesterca, kao što pomaže na bokovima, kako u fazi napada tako i u fazi odbrane. Paulinjo je posebno bitan za organizaciju visokog presinga brazilske nacionalne selekcije. Ovaj trio na sredini zaista omogućava i stabilnost jer svaki njegov član izuzetno dobro izvrašava zadatke u defanzivi, kao i raznovrsnost jer svaki njegov član predstavlja drugačiji tip veznog igrača na planu igre u ofanzivi, tačnije, izgradnji napada. Upravo njihovi defanzivni kvaliteti u dobroj meri omogućuju slobodu bočnih bekova, kao što stvaraju prostor za raskošnu igru napadačkog trilinga asova.

Nejmar je, zahvaljujući Paulinju koji mu dobro čuva leđa, imao maksimalnu slobodu u igri, što mu je omogućavalo  to da na terenu “prosipa” magiju koju ima u nogama. U kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo bilo je primetno da skupljanje protivničkih odbrana oko ovog majstora igre otvara mnogo prostora za ostale fudbalere Brazila, što su ovi znali maksimalno da iskoriste, pa je tako i Paulinjo postigao mnogo golova iako to nije njegov primarni igrački zadatak.

Kutinjo je pak donosio dodatni kvalitet svojim ulascima u poluprostor i u sredinu terena gde se uvlači između linija protivničkih timova odakle može da kreira igru i distribuira dodavanja, ili može da iz sredine utračava u prazan prostor na bokovima. Po potrebi je Tite ovog fudbalera vraćao i na poziciju u veznom redu.

U središnjici napada je delovao Gabrijel Žesus koji je atipičan, Gvardiolin tip napadača, što znači da i sam može da se izvlači na bokove i u sredinu terena, čime dodatno razuđuje odbranu protivnika i otvara nove mogućnosti za razvoj napada svog tima. Kada je umesto njega u prvoj postavi nastupao fudbaler Liverpula Roberto Firmino, selekcija Brazila gotovo da je igrala sa tzv. lažnom devetkom.

Uglavnom, napadački trio, ali ne samo napadački trio, u toku kvalifikacionog ciklusa razgaljivao je srca navijača Brazila, ali i svih iskrenih ljubitelja fudbala, mnogim lepim potezima kojima su najbolji duhovi maštovitog brazilskog fudbala ponovo stupili na scenu.

Dodatna prednost Brazila bila je jaka klupa. Na njoj se nalaze igrači poput Tijaga Silve, Felipe Luisa, Fernandinja, Vilijana ili Daglasa Koste. To je Titeu omogućavalo da na klupi ima alternative za svaku poziciju, ali i da pravi različite kombinacije, poput one u kojoj u timu u isto vreme mogu da igraju Kazemiro i Fernandinjo, kada je recimo potrebno pojačati igru u defanzivi.

Takvim načinom igre Titeov Brazil ostvario je impresivne rezultate u južnoameričkim kvalifikacijama za Svetski kup. Tite na kormilu Selesaa ima samo jedan poraz, zabeležen na prijateljskoj utakmici sa velikim rivalom Argentinom. Nastupi Brazila i kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo ukazivali su na to da je Tite na dobrom putu da uspostavi toliko željeni balans između stabilnosti i lepote, pa i improvizacije.

Svetsko prvenstvo je ipak jedna sasvim nova dimenzija u odnosu na južnoameričke fudbalske kvalifikacije. Sami nastupi Brazila u prva dva meča na prvenstvu kod mnogih ljubitelja fudbala pobudili su sumnju u mogućnost da Brazil dođe do same završnice prvenstva. Jer, Titeova dobitna formula iz kvalifikacije za sada ne funkcioniše na visokom nivou. Sam Tite je nju narušio jer u prvoj postavi tima više nisu dva njegova verna vojnika, štoper Markinjos, koji je svoje mesto ustupio iskusnijem Tijagu Silvi, i Renato Augusto, koji je mesto u timu ustupio Vilijanu koji igra po levom napadačkom boku, dok je Augustovu poziciju na terenu preuzeo Felipe Kutinjo, koja ima zadatak da kreira igru Brazila.

Najzad, povreda Danija Alveša zbog koje se nije našao na Mundijalu bez ikakve sumnje predstavlja veliki hendikep za brazilski tim koji će Danilo i Fagner teško uspeti da nadomeste. Njegovim izostankom i treći sastojak Titeove formule, naime istovremeno prisustvo dva ultraofanzivna beka u prvoj postavi, nije prisutan na terenu. Kada je reč o Alvešu, važno je istaći da timu Brazila nedostaje i njegova energija koja pokreće tim u kriznim situacijama. Generalno gledano, u odnosu na južnoameričke kvalifikacije igri Brazila u prethodne dve utakmice na Svetskom prvenstvu nedostajali su odlučniji presing na polovini protivnika, brži protok lopte sa više ulazaka veznih igrača između linija zonske odbrane protivničkog tima, i pre svega magija Nejmara u samoj završnici napada. No, prethodne dve utakmice pokazale su da su protivničke odbrane bile na velikim iskušenjima svaki put kada je brazilski tim uspostavio i ubrzao protok lopte u napadačkim akcijama.  

U svakom slučaju, za navijače Brazila i objektivne posmatrače, u daljem toku Mundijala najzanimljivije bi moglo da bude praćenje razvoja igre selekcije Brazila u smislu potrage za odgovorom na pitanje da li će Titeov tim uspeti da uspostavi dobitnu formulu iz južnoameričkih kvalifikacija i da na taj način ponovo oživi staru dobru formulu uspeha brazilskog fudbala.

Nas u Srbiji u ovom trenutku zanima isključivo to da li će možda selekcija Srbije smoći snage da prekine brazilski san o ponovnom dosezanju stare dobre formule uspeha brazilskog fudbala, i ko zna, možda konačno pronađe formulu za poboljšanje svoje sopstvene igre, mada je tu formulu gotovo nemoguće pronaći na jednoj utakmici.

Bilo kako bilo, možda je za selekciju Srbije velika privilegija to što je uopšte dobila priliku da se susretne sa Titeovim Brazilom koji traga za starom formulom uspeha.