Tuhelova sinteza Klopa i Gvardiole

Za nešto više od osamdeset godina fudbalsku reprezentaciju Nemačke predvodilo je deset selektora, što nedvosmisleno ukazuje na to da je glavno obeležje nemačkog fudbala kontinuirani i planski rad u najvećoj meri zasnovan na samosvojnosti. Samosvojnost nemačkog fudbala podrazumeva oslanjanje na sopstvene snage i sleđenje sopstvenih ideja. To omogućuju brojna populacija koja donosi široku fudbalsku bazu, kao i finansijska i infrastrukturna stabilnost kao posledica moći nemačke privrede. U eri kada klubovi širom sveta postaju vlasništvo bogatih naftnih i medijskih magnata, u Nemačkoj se drže pravila po kojem većinski udeo u upravljanju klubovima imaju navijači, tj. članovi kluba (tzv. pravilo 50+1).  Dok transferi dostižu brojke od sto i kusur milona evra, nemački fudbalski gigant Bajern Minhen ne namerava da šalje “bezobrazne ponude” za vrhunske igrače.

Ono što važi na planu organizacije, važi i na planu taktike. Nemački treneri, ne libeći se da uče od drugih, oduvek su nastojali da razvijaju sopstveni stil igre. Nemački fudbal prepoznatljiv je po disciplinovanoj i maksimalno posvećenoj igri tokom čitavog meča, zbog nje je nemački fudbal na dobrom glasu i ona je znak prepoznavanja nemačkog fudbala u očima prosečnog gledaoca. Ipak, od početka 21. veka nemački fudbal karakteriše i tzv. direktna igra – ona počiva na visokom presingu i kontrapresingu (gegenpressing), zatim brzoj i direktnoj vertikalnoj napadačkoj igri, uz dosta trčanja i agresivnosti. Ovakav način igre postao je zaštitni znak nemačkog fudbala igrama i uspesima Bajerna iz Minhena pod vođstvom Jupa Hajkensa, i Borusije Dortmund, pod vođstvom Jirgena Klopa. Otuda u nemačkom fudbalu istrajavaju u insistiranju na razvoju sistema za obrazovanje trenera – to čine još od 1947. Godine kada je čuveni i kontroverzni Sep Herberger počeo da drži trenerske kurseve na Univerzitetu za sport u Kelnu. Takođe, insistira se i na posebnoj politici klubova koji samostalno formiraju centre za edukaciju trenera i omogućavaju mladim i perspektivnim trenerima da se obrazuju i razvijaju. Fudbalski klub Hofenhajm, iz istoimenog sela sa nešto više od tri hiljade stanovnika, predvođen čuvenim Ralfom Ragnikom, sredinom prethodne decenije postao je paradigmatičan primer takve prakse. Razvojni put nemačkih trenera često je obeležen počecima u mlađim kategorijama, zatim preuzimanjem pozicije trenera u manjim klubovima u kojima im je omogućeno da razvijaju i primenjuju svoje ideje, a potom i stupanjem na veliku scenu u nekim od najvećih klubova. Uz to, mnogi manji klubovi u Nemačkoj poznati su po tome što pružaju značajan doprinos razvoju taktičkog mišljenja i prakse, razvoju i brušenju talenata i stvaranju veoma zanimljivih timova u taktičko-igračkom smislu. Fudbalski klub Majnc nemačkom i evropskom fudbalu dao je dva trenera prvog ranga – Jirgena Klopa i Tomasa Tuhela. Sve gorenavedeno nemački fudbal čini teško prohodnim za uticaje sa strane. Izvršiti uticaj na promenu fudbalskog razmišljanja u nemačkom fudbalu izuzetno je teško, i ravno je podvigu kada to neko učini. To je na primer pošlo za rukom Žozepu Gvardioli.

Mnoge ideje karakteristične za Gvardiolin stil igre svoje mesto našle su u igri nacionalne selekcije Nemačke koju sa klupe, sasvim u skladu sa spomenutim kontinuitetom, još od 2006. godine vodi Joakim Lev. Trener koji u punoj meri jeste izdanak nemačke fudbalske škole nije mogao da ostane ravnodušan na stil koji je promovisao i uspehom krunisao Gvardiola. To što je primena ideja Pepa Gvardiole vremenom dovela do dekadencije i neefikasnosti nemačkog nacionalnog fudbalskog tima poseban je i veoma komplikovan problem. Kritičari Gvardiolinog uticaja na nemački fudbal, kojih nije malo, i neuspeh Nemačke na poslednjem Mundijalu vrlo rado će upisati na račun uticaja Gvardiole na Leva, kao što su mnogi to već učinili povodom prestanka dominacije Bajerna u Ligi šampiona. Ali neuspesi Nemačke i Bajerna teško će uspeti da jednog poznatog nemačkog trenera ubede u to da treba odustati od Gvardiolinih ideja i vratiti se „čisto nemačkoj“ formuli fudbalskog uspeha koju su proslavili Klop i Hajnkes, majstori direktnog fudbala. Ime tog trenera glasi Tomas Tuhel.

Tuhel je rođen u Krumbahu, gradiću pored Augzburga, u Bavarskoj, 29. avgusta 1973. godine. Bio je fudbaler, ali je zbog povrede kolena karijeru morao da okonča u 25. godini. Do tada je uspeo da zabeleži osam nastupa u drugoj Bundesligi nastupajući za Štutgart Kikerse. Kao centralni defanzivac nije zadovoljio čelnike kluba i bio je prosleđen regionalnom ligašu SSV Ulmu, u kojem je zabeležio 69 nastupa. Dve godine posle okončanja igračke karijere, Tuhel je počeo da se bavi trenerskim pozivom. Studirao je sportske nauke, koje nije završio, ali je završio trenersku školu fudbalskog saveza Nemačke. Prvih pet godina trenerske karijere Tuhel proveo je na klupi omladinaca Štutgarta, prvo kao glavni trener tima U-15 godina, a potom i kao pomoćnik tima U-19. Potom je postao glavni koordinator rada mlađih kategorija Augzburga, čiju fudbalsku akademiju je i sam pohađao kao mladi fudbaler. U sezoni 2007/2008. bio je i prvi trener Augzburga. Još u periodu u kojem je radio u mlađim kategorijama, Tuhel je smatran jednim od najtalentovanijih trenera u Nemačkoj. Zahvaljujući stečenoj reputaciji, on 2008. dobija posao trenera omladinaca Majnca, sa kojima osvaja omladinsko prvenstvo, da bi naredne godine bio promovisan u šefa stručnog štaba prvog tima, tima koji je izborio plasman u Bundesligu. U Majncu se Tuhel zadržao sve do 2014. godine, a naredne je nasledio Klopa na mestu trenera Borusije iz Dortmunda. Klub napušta posle dve sezone, mnogi ističu zbog velikih neslaganja za ljudima koji vode sportski sektor kluba, pre svega sa direktorom Vackeom i šefom skautinga Svenom Mislinatom (on je prethodno klub napustio upravo zbog neslaganja sa Tuhelom). Konačno, Tuhel je u maju 2018. godine potpisao dvogodišnji ugovor sa PSŽ-om.

Tuhelova trenerska karijera karakteristična je po tome što se kretao Klopovim tragovima, praktično dva puta ga nasledivši na mestu šefa stručnog štaba, u Majncu i Borusiji. Tuhel je trener koji pokušava da izvrši sintezu Klopa i Gvardiole. Drugim rečima, dosadašnju trenersku karijeru Tuhel je izgradio na pokušaju da glavne karakteristike trenutno dominantog nemačkog stila direktnog fudbala nadogradi primenom Gvardiolinih postulata pozicionog fudbala. Jer, Tuhelovi timovi baziraju se na dve komponente: na nemačkom gegenpressingu i direktnom fudbalu, kao i španskoj Juego de posicion. To znači da se sistemi igre timova koje predvodi menjaju, ali da su te dve komponente uvek prisutne. Uopšte uzev, agresivni gegenpresing i direktan fudbal podrazumevaju se kod gotovo svih savremenih nemačkih trenera,  Timovi koje je trenirao u Nemačkoj karakterisali su se veoma intenzivnim presingom i kontrapesingom. Međutim, problem sa mnogim nemačkim timovima jeste u tome što oni ne preferiraju kontinuirano držanje lopte u posedu i stoga nemaju alternativni plan igre kada agresivni presing i direktna igra ne donesu rezultat. Paradigmatičan primer takvog pristupa je upravo Jirgen Klop. Jirgen Klop ne obraća mnogo pažnje na pozicionu igru. Za Klopa ne postoji bolji plejmejker od gegenpressinga. Prema Klopovoj fudbalskoj filozofiji, posle oduzimanja lopte na protivničkoj polovini, suparnika treba slomiti brzim vertikalnim pasovima i vrtoglavim ritmom smenjivanja agresivnog presinga i brzih i direktnih napada. Tuhelu to nije dovoljno. On nastoji da dominacija na terenu njegovog tima bude apsolutna. Za to je potrebno da tim bude autoritativan i u posedu lopte, a iskustvo je pokazalo da je takvu nadmoć najlakše uspostaviti igrajući na Gvardiolin način.

Sâm Tuhel nikad nije krio oduševljenje Pepovim načinom rada i igrom njegovih timova. Njegove izjave o Gvardioli, Ćaviju i Inijesti to nedvosmisleno potvrđuju, kao i izjave fudbalera koje je trenirao. Tako je bivši fudbalski reprezentativac Srbije Neven Subotić, koji je posle Tuhelovog preuzimanja Borusije bio u drugom planu i koji svakako nije oduševljen samim Tuhelom, izjavio da je kod Tuhela mnogo naučio o tome kako štoperi mogu i treba da igraju kada imaju loptu u posedu. Ta izjava potvrđuje u kojoj meri Tuhel sledi osnovne postulate Gvardiolinog pozicionog stila – tačnije stila protagonističkog fudbala čiji je rodonačelnik Marselo Bijelsa, a slavni Katalonac najbolji učenik. U toj fudbalskoj filozofiji svi fudbaleri, pa i štoperi i golmani, moraju da budu spremni za preciznu pâs igru. Zašto? Time što štoperi znaju da igraju fudbal i vode pâs igru, u samom začetku napada tim može da stvori višak i osvoji prostor, što i jeste jedan od glavnih ciljeva Juego de posicion stila fudbala. Na kraju krajeva, to što je za vreme svog mandata u Borusiji na mesto štopera doveo Marka Bartru, izdanka Barselonine škole fudbala i fudbalera Barselone, ilustruje koliko Tuhel nastoji da sledi Gvardioline tragove. Još neki potezi koje je Tuhel u taktičkom smislu povlačio tokom svog rada u Borusiji Dortmund izašli su ispod Gvardiolinog šinjela. Kada je Tuhel doveo dva defanzivno orjentisana fudbalera, prvo Julijana Vajgla, a potom i Gonzala Kastra, on ih je ”pretvorio“ u dva ključna fudbalera veznog reda. Kastro je promovisan u box-to-box fudbalera, dok je Vajgl još tokom prve sezone sa pozicije zadnjeg veznog, kao neka vrsta Tuhelovog Busketsa, postao metronom, koordinator ritma igre tima, pa čak i plejmejker iz drugog plana  poput Pirla (Italijani bi rekli ređista). Vajgl je prit tome bio fudbaler koji se vraća na svoju polovinu da započinje napade, ali i uspostavlja defanzivni balans u situacijama u kojima je jedan od kreativno orjentisanih štopera (u prvoj sezoni Humels, u drugoj sezoni Bartra) učestvuje u napadačkim akcijama na polovini protivnika. Pošto je u tim doveo Rafaela Gerera, po vokaciji levog beka, i njega je veoma često Tuhel koristio kao veznog fudbalera. U situaciji kada su trio na sredini činila spomenuta trojica fudbalera, Tuhel je ubio dve muve jednim udarcem – dobio je pokretljiv i polivalentan vezni red koji ume i da izvršava defanzivne zadatke, posebno u vršenju viskog presinga, s obzirom na to da ga čine fudbaleri koji su odlično obučeni na planu defanzivne individualne taktike.

Još za vreme  mandata u Majncu Tuhel je bio zaokupljen pokušajima da u Nemačkoj implementira postulate Juego de posicion fudbala. Njegov trenerski rukopis u Majncu bio je obeležen izuzetnim radom sa mlađim fudbalerima, razvojem kapaciteta fudbalera za pâs igru i pedantim taktičkim analizama. Poznavaoci prilika u nemačkom fudbalu i tamošnji fudbalski analitičari posebno ističu njegovu taktičku fleksibilnost. Tuhel je veoma često menjao sisteme igre i pozicije igrača u odnosu na skauting protivnika, ali u toku samih mečeva. Otuda i nije moguće govoriti o nekom određenom sistemu igre kojeg se u držao periodu rada u Majncu. Najčešće je koristio sisteme 4-2-3-1 i 4-1-4-1, ali se kao njegov omiljeni sistem možda ipak iskristalisao sistem igre 4-1-3-2. U skladu sa tipično Gvardiolinim stilom, Tuhel se nije plašio da eksperimentiše naizgled atipičnim sistemima igre, kao što je to sistem igre 5-2-2-1 – tu formacijom pokušao je da se suprostavi Bajern Minhenu.

Tuhel je tokom prve sezone u Borusiji nastavio da u najvećoj meri koristi sistem igre 4-2-3-1, koji se na terenu uglavnom pretvarao u sistem igre 4-1-4-1, mada se zapravo, u skladu sa dominantnim pristupom u savremenom fudbalu, sistem igre Borusije u toku igre neprestano transformisao. U drugoj sezoni on je na velikom broju mečeva preferirao i sisteme igre 3-1-2-4 i 3-2-4-1. Tuhel je tako nastojao da Gvardiolinu pozicionu igru ostvari primarno koristeći sistem igre drugačiji od Gvardiolinog prvog sistemskog izbora 4-3-3.

U inicijalnoj fazi poseda, tj. u prvoj fazi izgradnje napada, Tuhel je koristio tehničko-taktičke prednosti štopera Humelsa, koji je bio zadužen da započinje napade izvlačeći se u levi poluprostor (Humels je sinonim za ono što se u Nemačkoj fudbalskoj terminologiji naziva Halbraum Libero, odnosno libero u poluprostoru), sa ovlašćenjima da odlazi i na protivničku polovinu u drugoj fazi napada prilikom probijanja druge linije odbrane protivnika. Uz Vajgla, koji se postavljao centralno i popunjavao prazninu nastalu odlaskom Humelsa u levi poluprostor, Ilkaj Gundogan je imao ključnu ulogu u izgradnji napada koju je izvršavao tako što se vraćao na sopstvenu polovinu terena u desni poluprostor, gde se nudio štoperima kao prva pâs opcija. Odatle je svojom pokretljivošću, brzinom i veštim driblinzima probijao prvi liniju zonske odbrane protivnika i stvarao slobodan prostor. U drugoj fazi napada na protivničkoj polovini Tuhel je u pojedinim mečevima do savršenstva doveo upotrebu poluprostora, koji se u Nemačkoj naziva Halbraum (prostor između centralnih zona terena i zona na krilima). Korišćenje poluprostora na levoj strani terena možda je i njegov zaštitni znak. Moglo bi se reći da je levi poluprostor plejmejker Tuhelovog tima. Osnovna namera Tuhelove verzije Juego de posicion fudbala bila je stvaranje viška fudbalera kroz preopterećenje levog poluprostora. Tuhel je sistemski postavio stvari tako da praktično gotovo sve svoje fudbalere koncentriše u zoni neposredno unutar i neposredno pored levog poluprostora. Kada bi lopta bila upućena ka levom beku Šmelceru, koji je stajao uz levu aut liniju na protivničkoj polovini, duž levog poluprostora na svojoj polovini ili na samom centru terena stajao je Humels. U tu zonu nešto ispred njega ili neposrdno pored njega sa pozicije zadnjeg veznog ulazio je Vajgl, dok su se nešto ispred njih u njemu nalazili ili Mihtarijan, nominalno levi vezni fudbaler ili Kagava, nominalno prednji vezni fudbaler, neretko i obojica istovremeno. Čak se i Obamejang, najistureniji fudbaler u formaciji, izvlačio na levu stranu terena, pa čak i sâm ulazio u levi poluprostor. U mnogim situacijama u tu zonu ili neposredno pored nje, dolazio je i Rojs sa pozicije desnog veznog fudbalera. Izvan poluprostora stajali bi Gundogan, Kagava ili Rojs, spremni da brzim pasom promene težište igre i iskoriste otvoren prostor na desnoj strani u koji bi utrčavao desni bek (Ginter ili Pišček). Stvaranje prednosti na boku otvaralo bi nove prostore za delovanje fudbalera Borusije, npr. utrčavanjem fudbalera iz drugog plana u kazneni prostor tima koji se brani na centaršut s boka ili pozicioniranjem na ivicu kaznenog prostora za prijem povratnog pasa sa boka. Osim toga, razmenom pasova u poluprostoru i/ili pravovremenim pasom ka fudbaleru izvan tog prostora, stvarale su se pretpostavke za brojne kombinacije fudbalera Borusije, uz poseban akcenat na brzu razmenu dodavanja i korišćenje prostora iza poslednje linije odbrane protivnika. Za razliku od Gvardioline varijante pozicione igre, Tuhelova Borusija obilato je koristila sve prednosti brze direktne igre u samoj završnici napada. Razume se da je Borusija pod Tuhelom mnogo koristila i brzu ofanzivnu tranziciju u kojoj je takođe dolazio do izražaja nemački direktan fudbal. Utoliko je Tuhel uspeo da nadogradi Klopov način igre stvaranjem pretpostavki za povećavanje napadačkih opcija i napadačke potentnosti tima kontinuiranim posedom lopte, dok je istovremeno uspeo da izbegne mnoge opasnosti Gvardiolinog Juego de posicion fudbala koji lako može da preraste u tzv. tika-taka fudbal u kome posed lopte postaje samodovoljan i sâm sebi svrha (to je izbegnuto upotrebom direktnije igre u završnici napada). Tuhel je uspeo u naumu da napravi sintezu nemačkog i španskog fudbala, Klopa i Gvardiole.

Veliki klubovi nikad slučajno i bez promišljanja ne biraju trenere. PSŽ, koji jeste veliki klub, ali koji tek treba da izbori mesto u panteonu najvećih klubova u istoriji evropskog fudbala, nije slučajno i bez promišljanja izabrao ni prethodnog trenera Unaja Emerija, ni aktuelnog šefa struke Tomasa Tuhela. Ako je Emeri njihov izbor bio zbog toga što ima iskustvo osvajanja evropskih trofeja koje PSŽ napada, ali i zbog toga što je izdanak u okvirima evropskog fudbala već godinama unazad dominirajuće španske škole pozicionog fudbala, onda je Tuhel verovatno izabran zbog toga što su u timu sa Parka prinčeva procenili da pokušaj primene španskog stila očigledno nije dovoljan za suprostavljanje upravo španskim timovima koji su se pokazali kao ključna prepreka na putu PSŽ ka samoj završnici Lige šampiona. Dovođenjem Tuhela oni pokazaju da španskom stilu hoće da dodaju nemačku disciplinu i posvećenost u radu i veću agresivnost i direktnost na taktičko-igračkom planu.

Jedna stvar, dakako uz sklonost Tomasa Tuhela da se sukobljava sa ljudima iz sportskog sektora kluba u kojem radi, tu ipak može da predstavlja problem. Tuhel je u dosadašnjoj karijeri pokazao da se mnogo bolje snalazi kao trener iz drugog plana, tj. kao trener „manjih“ klubova u kojima svoje ideje može da razvija i primenjuje bez velikog pritiska, prvenstveno se oslanjajući na razvoj i afirmaciju manje poznatih i mladih fudbalera – to je uspeo da uradi i tokom mandata u Borusiji, gde je promovisao mlade fudbalere poput Vajgla, Dembelea i Pulišića. Ako se kao merilo uzmu rezultati u smislu trofeja, njegov prelazak na najviši fudbalski nivo oličen u radu u Borusiji iz Dortmunda, nije se pokazao uspešnim u odnosu na nesumnjivi trenerski talenat, što je na primer bio slučaj sa njegovim prethodnikom Jirgenom Klopom. Ukoliko se izuzme Gvardiola, problem sa trenerima sklonim da eksperimentišu i ne biraju uobičajene i utabane taktičke puteve ogleda se upravo u tome što ne uspevaju da ostvare vrhunske rezultate, u smislu osvojenih trofeja, koji se, nažalost, u vrhunskom fudbalu gotovo jedino računaju. Upravo zato Tuhel se nalazi pred velikim ispitom jer PSŽ-u su u ovom trenutku rezultati nesumnjivo u prvom planu.

Kao i za sve značajne stvari u životu, i u fudbalu je za dosezanje visokih dometa, bez obzira na vrhunske kvalitete igračkog kadra, potrebno vreme. Iako PSŽ nema mnogo vremena, Tuhelu će izvesno vreme biti potrebno kako bi nametnuo svoje ideje i stil rada. U svakom slučaju, ostaje nam da vidimo da li će i kako će nemačko-španska sinteza funkcionisati u kosmpolitskom PSŽ-u. Tu sintezu na delu možda ćemo moći da gledamo na mečevima koje će Tuhelov PSŽ igrati protiv Crvene zvezde.