Posao trenera izuzetno je složen – potrebna je 24-časovna posvećenost sportu kako bi se stekle sposobnosti nužne za uspeh. Opis tog poziva ne iscrpljuje se u pukom posedovanju znanja – neophodno je i da trener bude vešt u ophođenju s ljudima, da bude kompetentan psiholog i harizmatična ličnost.
Učenje i napredovanje
Sport je fenomen koji je u konstantnom razvoju, a trener mora da ide u korak sa promenama jer svaki dan prilika je da se nauči i primeni nešto novo. Verovatno je upravo to najveća vrlina onih najboljih trenera – umeće da se prilagode promenama.
Željko Obradović možda je i najilustrativniji primer – košarkaški trener koji je devet puta osvajao Evroligu u rasponu od skoro dve decenije, od 1992. do 2017. godine.
U svojoj više od 20 godina dugoj trenerskoj karijeri on uspeva u kontinuitetu da ostane na vrhu uprkos svim transformacijama kroz koje je košarka prošla u tom periodu.
Za razliku od nekih ranijih vremena, značaj motorike i fizičke spreme postao je presudan. Svake godine sve je više evropskih igrača u NBA ligi, brojna pravila su se promenila, a sve to za posledicu je imalo brojne inovacije i promene u taktici, tehnici i atributima igrača neophodnim za pobede i titule.
Željko Obradović je proslavljeni košarkaški trener, osmostruki osvajač Evrolige | Foto: KSS
“Prilagođavanje promenama ključna je stvar, i to brzo prilagođavanje. Na primer, u košarci je sada uvedeno pravilo koje je dodatno ubrzalo igru, a to je da posle ofanzivnog skoka dobijaš 14 sekundi za napad umesto 24. Dok se lopta iznese, ostaje vremena jedino za kratku akciju, pik-en-rol ili nešto slično“, objašnjava Dejan Milojević, bivši vrhunski košarkaš i osvajač zlatne medalje sa Jugoslavijom na Evropskom prvenstvu 2001. godine, a sada trener na čelu ambicioznog projekta pod nazivom Mega Leks.
Osnovno pitanje glasi – kako doći do vitalnog trenerskog znanja?
Pre svega, trener treba da bude ekstremno posvećen i spreman da upija znanje – količina informacija na internetu gotovo da je bezgranična, a to uključuje i trenerske klinike. Dovoljno je da odete na Youtube i možete da slušate predavanja najboljih svetskih trenera i njihove savete u vezi sa konkretnim akcijama, postavkama na terenu itd. Ipak, kako upozorava Milojević, to ni izbliza nije dovoljno.
“Važna je želja za učenjem, ali jednako je važno umeti naučeno i da primeniš na ekipu koju vodiš – trener u svakom trenutku mora da bude svestan karakteristika svojih igrača. Možeš da budeš oduševljen nekom akcijom Golden Stejta, ali ako u timu nemaš igrače sposobne da tu akciju izvedu, onda nema svrhe da na silu pokušavaš da je kopiraš“.
Osim trenerskih seminara, mnogo se uči i samim gledanjem košarke, fudbala ili nekog drugog sporta. Možda biste pomislili da se to podrazumeva, ali postoje treneri koji su isključivo fokusirani na sopstveni tim i na sledećeg protivnika.
Nema ničeg lošeg u tome, ali trener bi trebalo da pronađe energiju i vreme kako bi uvek bio u toku sa trenutnim dešavanjima – često se i u drugim ekipama može pronaći nešto korisno za sopstveni tim. Primera radi, Dejan Milojević u Megi insistira na svojoj verziji ’pek lajn’ odbrane koju je usvojio gledajući ekipu Zapadne Virdžinije trenera Tonija Beneta.
Učenje na sopstvenim greškama elementarni je činilac napretka u trenerskoj karijeri – to podrazumeva samokritičnost i dubinsku analizu utakmica svojih timova. “Šta sam mogao drugačije da uradim?“, to pitanje trebalo bi da bude polazna osnova posle svakog poraza.
“Svoje mečeve konstantno proučavam – u prirodi je čoveka da se više udubi kada izgubi nego kada dobije. Najviše sam naučio iz nekih teških poraza. Ipak, jednako je bitno kritički analizirati i pobede“, dodaje Milojević.
Raj za mlade igrače
Mega Leks je srpski košarkaški klub koji je prethodnih godina postao globalno priznat kao idealna sredina za razvoj mladih igrača. Nikola Jokić je najefektniji primer – otišao je u Denver Nagetse direktno iz Mege i u prvoj sezoni beležio je 10 poena i 7 skokova po meču. Prosečna starost Meginog tima u prošloj sezoni iznosila je 19,5 godina, ali uprkos tome uspeli su da osvoje Kup Srbije i da dođu do finala plej-ofa regionalne ABA lige.
Efektno prenošenje znanja na igrače
Znanje je nužan, ali ne i dovoljan uslov za uspešno bavljenje trenerskim poslom.
Mnogima od nas u školi je predavao poneki profesor koji uprkos silnom trudu nikako nije uspevao da dopre do učenika. Slično je i sa pojedinim trenerima – oni poseduju ’sve znanje ovog sveta’, ali ne umeju da ga prenesu igračima na najefikasniji način i da to znanje primene u konkretnim situacijama . Postoji jednostavno pravilo – u komunikaciji sa igračima treba biti otvoren i jasan.
“Verujem da je najvažnije da igrač razume zašto se određena kretnja ili akcija uvežbavaju. Ako njemu to nije jasno i ako posle ne vidi korist od toga na utakmici, onda vežba gubi smisao. Ja uvek naglasim koji je smisao određene kretnje, vrste odbrane… Ne treba da čekaš da te igrač pita, već to pojašnjenje mora da bude sastavni deo svake vežbe. To je osnova na kojoj se posle gradi“, kaže Milojević.
Dejan Milojević, bivši košarkaš i reprezentativac. Osvajač evropskog prvenstva u Turskoj 2001. Danas je glavni trener Košarkaškog kluba Mega Leks, sa kojim je osvojio kup Radivoja Koraća u sezoni 2015/16.
Fudbaleri i košarkaši često se žale kada treninzi postanu dosadni i predvidivi, što dovodi do frustracije i manjka motivisanosti. Upravo zato, jedan od brojnih trenerovih zadataka jeste da treninge učini raznolikim kako bi se izbegla učmalost.
Kreativnost i sposobnost improvizacije dragoceni su svakom fudbaleru ili košarkašu, ali postoje elementi igre koji moraju da postanu automatizovani i zato je repeticija od izuzetnog značaja. Kako kaže latinska izreka – ponavljanje je majka znanja, a bekovi u košarci imaju vežbe u kojima moraju da pogode barem 500 šuteva dnevno.
S obzirom na takve potrebe, kao i na to da je trener već opterećen brojnim obavezama, veliki je izazov učiniti treninge zabavnim i inventivnim, ali taj dodatni trud i te kako se isplati – trener Milojević u arsenalu raspolaže raznovrsnim tehnikama kako bi tokom treninga igrači ostali maksimalno koncentrisani i voljni za rad.
“Mi se takmičimo koja god da je vežba u pitanju – uvek postoje neke kazne kako bi igrači bili motivisani i kako bi im se usadio taj osećaj da ne vole da gube, a to će im biti potrebno na utakmicama. Kao igrač nisam voleo vežbe u kojima nema nadmetanja jer takmičarski duh neprestano treba da se razvija kod ljudi“.
Naravno, to nije jedini način – trener može isti cilj da postigne raznovrsnim sredstvima. Dalje, različiti treneri iz stručnog štaba mogu da se rotiraju sa različitim grupama igrača kako bi uneli lični pečat u svaki trening, a to je dovoljno da se razbije monotonija.
“Smisao iste vežbe može da se promeni samo prilagođavanjem jednog detalja. Možemo da se takmičimo na razne načine – da je pobednik onaj ko više puta odbrani koš, mogu da se broje uspešni napadi, da skok u napadu dodaje poen… Brojanjem se menja vežba“.
Takođe, trener može i da zahteva od igrača fokus na specifične ciljeve unutar jedne vežbe. Kada se u košarci igra ’pet na pet’, akcenat može da se stavi na odbranu niskog posta, na pik-en-rol na strani, na udvajanje… U fudbalu, igračima se traži da pogode tačno definisano mesto, a tokom vežbe ’u krugu’ može da se povećava ili smanjuje dozvoljeni broj dodira sa loptom itd.
Traganje za novim, originalnim rešenjima i um koji je prijemčiv za novitete, to su dve ključne pouke svega gorenavedenog.
U suštini, filozofija je jednostavna – ako se igrači zabavljaju, intenzivnije će trenirati, što će zauzvrat ubrzati njihov napredak i oni će posledično biti na vrhunskom nivou onda kada je to najpotrebnije.
Česta greška
Dejan Milojević: “Radio sam sa brojnim trenerima tokom karijere, ali samo neki su mi rekli jasno i glasno šta se od mene očekuje. Neki su mislili da se određene stvari podrazumevaju, ali trener to nikada ne sme da pretpostavi – koliko god da je igrač kvalitetan, on mora tačno da zna i razume šta se od njega traži“.
Upoznati ličnost igrača
Igrači su ti koji osećaju uticaj rada trenera i zato je neprocenjivo njihovo mišljenje u debati “šta čini odličnog trenera“. Zanimljivo je to da oni manje značaja pridaju samom poznavanju igre, a više karakternim osobinama trenera.
“Trener mora duboko da poznaje svoje igrače – ne samo kao sportiste, već i kao osobe, ko su oni zapravo i kakva su im osećanja. Važno je da se trener poveže sa igračima i da razgovara sa njima u kontinuitetu. Ako se uloži trud da nekoga upoznaš suštinski, onda ćeš mu lakše i pomoći da postane bolji fudbaler“.
To su reči Davida Babunskog, ofanzivnog veziste koji trenutno nastupa za Crvenu zvezdu, ali 22-godišnji Makedonac bio je deo Barselone skoro deset sezona, još od 12. godine. Trenirao je u čuvenoj Barseloninoj akademiji Masiji i tu je naučio da je timski duh jedan od nezaobilaznih činilaca za postizanje vrhunskih rezultata.
Marko Simonović, košarkaš Crvene zvezde i osvajač srebrne medalje sa Srbijom na Svetskom kupu 2014. godine, govori o toj temi zapanjujuće slično, uzevši u obzir da se njih dvojica ne bave istim sportom i da dolaze iz potpuno različitih društvenih miljea.
“Imperativ za trenera jeste da ima dobro izgrađen odnos sa igračima – da napravi balans između autoriteta i drugarskog odnosa. Takva konstelacija stvari odgovara igračima, tada oni treneru potpuno veruju i spremni su da ’poginu’ na terenu za njega. To je osnovni preduslov za prave rezultate – prava atmosfera i timski duh“, naglašava Simonović.
U zvaničnim i nezvaničnim razgovorima skoro svi sportisti odreda naglašavaju važnost iskrenog, odmerenog i jasno definisanog odnosa između igrača i trenera.
“Razgovor i poverenje su ključni – tako se upoznajem sa njihovim problemima ili stvarima koje ih muče i onda ih zajednički rešavamo. Uvek sam iskren i direktan sa igračima i zato me oni cene – nema veće radosti za trenera nego kad ostaneš u kontaktu sa igračem koji je napustio klub, a to mi se često dešava“, navodi Milojević.
Konačno, prema svim igračima trener treba da se ophodi jednako jer u suprotnom se harmonija unutar ekipe lako poremeti.
“Lično, najviše kritikujem najbolje igrače jer od njih najviše i tražim. Nikada nisam voleo trenere koji se ne usuđuju da kažu bilo šta kritički najboljem u timu, a onda nađu dva-tri klinca i na njima se iživljavaju“, priseća se Milojević igračkih dana.
“To nikada ne bih radio“, zaključio je.
U toku meča: Talenat, iskustvo, osećaj
Na kraju, sve se svodi na onih 40 ili 90 minuta u kojima sve naučeno treba primeniti – na utakmicu.
Uložen je ogroman trud, trener je revnosno pripremio meč, ali sport je nepredvidiv – uvek postoji neko iznenađenje ili bar nešto što se ne odvija u skladu sa planom.
Za takve situacije trener mora da bude spreman i upravo u tim trenucima do izražaja dolaze iskustvo i sav minuli rad – u umu će se roditi autentična ideja ili ćete izvući ’keca iz rukava’, trik koji do tada još niste primenjivali. Veštine te vrste nemoguće je naučiti same po sebi, one su logična posledica napora uloženih tokom karijere.
Ipak, nije sve uvek tako jednostavno.
“U tim okolnostima na površinu ispliva trenerski talenat jer neke se stvari teško uče. Ipak, kombinacijom iskustva i spomenutog talenta trener vremenom stiče izvesni osećaj kako je potrebno reagovati na nepredviđena događanja. Često mi se desi da mi samo sine neka ideja u datom trenutku i onda pokušavam da je sprovedem u delo“, ističe Milojević.
Naravno, poželjno je da ne budete uhvaćeni spuštenog garda i zato je obaveza trenera da još na treningu spremi odgovore na što je više moguće situacija koje bi mogle da se dese na terenu.
Ipak, pronalaženje adekvatnih rešenja tokom mečeva jedan je od presudnih faktora koji razdvaja ’dobre’ i ’vrhunske’ trenere.
Zato trener mora da bude kreativan i hrabar u izboru odluka i, možda najvažnije, nikada ne sme dvaput da ponovi istu grešku. Dejan Milojević podelio je s nama interesantnu priču s početka svog rada u Mega Leksu.
“Vodili smo sa tri poena razlike na sekund i po do kraja u Kraljevu i imali smo loptu ispod koša, a ja nisam tražio tajm aut da prebacim loptu na napadačku polovinu. Mislio sam: ’Samo da uvedemo i gotovo’. Ali mi smo dali loptu njima u ruke, imali smo sreće jer nisu pogodili trojku, ali iste sekunde shvatio sam svoju grešku koja je mogla da nas košta pobede. Sve i da smo izgubili loptu na drugoj polovini, oni bi šutnuli s centra…“
Psihička priprema
“Nije lako rukovoditi grupom od 30 ljudi – psihološki aspekt veoma je važan, treba se brinuti o osećanjima i mentalnom stanju igrača u danima pre meča“.
I zaista, kako to kaže David Babunski, “psihički aspekt sporta jednako je važan kao i ostali, ako ne i važniji“.
Suštinska je uloga trenera u smirivanju ekipe koja postaje nervozna pred važnu utakmicu, ali sa druge strane, trener treba da motiviše tim ukoliko primeti da su se igrači previše opustili. To je osetljiva teritorija u okviru koje trener mora da pronađe pravu ravnotežu, a Marko Simonović objašnjava kako to izgleda:
“Trener mora da bude i umešan pedagog, a procena se vrši od situacije do situacije – nekada malo više opterete igrače ako primete da je opuštenija atmosfera, ali i suprotno, ako je previše zategnuto i ako se oseća tenzija, nastoje da rasterete igrače. Psihički momenat jako je važan u najvažnijim utakmicama – adrenalin, napetost…“
Dejan Radonjić je trener KK Crvena Zvezda i osvajač ABA lige u sezoni 2015/16. | Foto: KKCZ
Kako trener to postiže? Kao što smo naglasili, ključ je u poznavanju karaktera igrača, a onda i delovanju u skladu sa time.
“Igrači se razlikuju među sobom kao ličnosti, što znači da trener ne može svakome da priđe na isti način – primera radi, jednog podizanje tona dodatno motiviše, a drugog sputava“, kaže Milojević i dodaje:
“U principu, smatram da trener treba da bude pozitivan i da odaje sigurnost kako bi nju preneo na ekipu. Kada je trener samouveren, onda se to odražava i na igrače“.
Marko Simonović ističe još jedan detalj koji igrači naročito cene kod trenera – poverenje.
“Ako bih morao da izdvojim jednu stvar koja mnogo znači svim igračima, to je da trener veruje u njih. Volim kada me pogleda u oči i kaže mi: ’Znam da ćeš da ga daš’ ili ’Znam da ćeš da odbraniš’, onda kao da poletim i siguran sam da će biti baš tako i nikako drugačije“.
Simonović je tokom karijere sarađivao sa košarkaškim legendama poput Milana Gurovića i Aleksandra Đorđevića, a sada i sa Dejanom Radonjićem, trenerom sa najviše pobeda u istoriji Crvene zvezde.
“Njihov uticaj je ogroman – vidiš pred sobom takve rođene pobednike, sa izrazito jakim karakterima, i oni ti kažu: ’Zakrvi, uspećeš, ne odustaj’, to dopre duboko i jednostavno znaš da je istinito. Uspeju da te motivišu i da ti uliju samopouzdanje, a to je najvažniji zadatak trenera“.
Kao što smo ustanovili, posao trenera nije ni jednostavan ni lak, ali ako je ljubav prema sportu primarna pokretačka snaga, kao što je slučaj sa svim vrhunskim sportistima, onda sve gorenavedeno postaje izazov kojem rado idete u susret.
Saša Ozmo: @ozmo_sasa