Karlo Anćeloti – Tihi avangardista

Navijači i ljubitelji fudbala, ali i fudbalski analitičari i stručnjaci, svojim stavovima stvaraju predstave o pojedinim fudbalerima i trenerima. Te predstave često postanu vrsta lične karte pomoću koje se u široj javnosti prepoznaju treneri i fudbaleri. One su nekad istinite, nekad neistinite, a nekad delimično istinite. Tako se često govori i piše da postoje treneri koji nameću svoje ideje. Oni u svakom klubu u kojem rade forsiraju sopstvenu fudbalsku filozofiju, timove kroje prema sopstvenoj meri i prema njoj dovode fudbalere, uglavnom velikim transferima. Takvi treneri su Gvardiola i Murinjo.

Smatra se da postoje i treneri koji s jedne strane forsiraju svoje ideje i timove kroje prema sopstvenoj meri, ali ipak prihvataju da rade sa igračima koje u timovima zateknu i prilagođavaju se finansijskim mogućnostima kluba. Takvi treneri su Marselo Bijelsa i Mauricio Sari.

Najzad, govori se da postoje i treneri koji uopšte nemaju jasno određene ideje i sopstvenu filozofiju igre; oni svoj stil vođenja tima i njegove taktičke organizacije razvijaju prema meri kluba u kojem rade, prema njegovoj tradiciji, odnosno filozofiji fudbala, igračkom kadru i finansijskim mogućnostima. Prema mnogim ocenama, takav trener je Karlo Anćeloti.

Luka Jevtović, novinar RTS, na primer smatra da Anćeloti “svoje uspehe duguje veoma retkoj sposobnosti da se prilagodi okolnostima i fudbalerima koje vodi – a da onda iz njih izvuče apsolutni maksimum”. Upravo zato kod mnogih ljubitelja fudbala i fudbalskih analitičara, Karlo Anćeloti ne važi za trenera tvorca značajnih taktičkih ideja. U svetu fudbala Anćelotija uglavnom ne prepoznaju kao taktičkog avangardistu. Za predstave koje se vezuju za Anćelotija može se reći da u njima postoji zrno istine, ali da one ipak nisu sasvim tačne. Jer Anćeloti ima jasne ideje, pre svega u pogledu filozofije igre, ali ih ne nameće na rigidan način, kao što to možda čine Gvardiola i Murinjo, nego to čini tiho, na suptilan način upravo prilagođavanjem filozofijama, organizacionim principima i zahtevima klubova.

Karlo Anćeloti rođen je 10. juna 1959. godine u Ređiolu. Njegova karijera profesionalnog fudbalera trajala je od 1976. godine do 1992. godine. Anćeloti je bio fudbaler veznog reda i nastupao je za Parmu, Romu i Milan. Njegovu igračku karijeru, pored osvojenih trofeja, obeležila su dvojica trenera. U Romi mu je trener bio čuveni Šveđanin Nils Lidholm koji je u svom radu najviše polagao na to kako da pronađe sistem rada i igre koji u najvećoj mogućoj meri mogu da doprinesu da kvaliteti fudbalera dođu do punog izražaja. A dok je Anćeloti bio deo prve postave Milana, taj tim sa klupe je predvodio jedan od najvećih trenera XX veka Arigo Saki, koji je u italijanskom Kalču pokušao da isproba nove načine igre, pa je odustao od tradicionalnog katanaća na račun ofanzivnijeg fudbala.

Anćeloti predstavlja zastupnika stila igre koji se zasniva na posedu lopte – od Sakija je naučio da je najvažnije da tim kontroliše loptu i prostor, kao i da igra napadački fudbal. Utoliko i odbrana često služi samo za to da se što pre osvoji lopta, ali Anćeloti se ipak nikad nije odrekao italijanske tradicije dobro organizovane defanzive. Ono što je u njegovom radu promenljivo jesu sistemi igre – njih Anćeloti, kao što smo već rekli, bira na osnovu tradicije, opredeljenja, igračkog kadra kluba u kojem radi i stanja koje zatekne kada neki klub preuzme. Na početku karijere, na primer dok je trenirao Parmu, koristio je Sakijev prepoznatljivi sistem igre 4-4-2, ali jedan događaj iz tog perioda suštinski je promenio dalji tok njegove karijere. Anćeloti nije želeo da se realizuje transfer Roberta Bađa jer je smatrao da ofanzivni vezista (koga u Italiji zovu trekvartista, tj. napadač- plejmejker), nije kompatibilan sa napadački orjentisanim sistemom 4-4-2 jer nije klasičan napadač. Bađo je tokom naredne sezone u Bolonji, upravo igrajući na poziciji ofanzivnog plejmejkera, postigao 25 golova. Anćeloti je priznao grešku ističući da je svojom pogrešnom odlukom tim lišio potencijalnih 25 golova. Odluku da ne sarađuje sa Bađom sâm Anćeloti smatra jednom od najvećih grešaka u svojoj karijeri.

Zato je, kada je postao trener Juventusa, Anćeloti odustao od rigidnog pristupa i umesto sistema 4-4-2 počeo je da koristi sistem 3-4-1-2 – opredelio se za taj sistem kako bi izbegao grešku koju je načinio sa Bađom. Sada nije hteo fudbalere da ”ukalupljuje“ u sopstveni sistem, nego je sistem prilagodio kvalitetima jednog fudbalera. Sistem 3-4-1-2 on je izabrao kako bi Zinedinu Zidanu omogućio da igra na poziciji koja mu najviše odgovara, onoj iza dva napadača. Uz to je Anćeloti ovoga puta obilato koristio kvalitete napadača koji je ujedno i plejmejker – to je bio legendarni Alesandro del Pjero, zbog svog majstorstva poznat i kao Pinturikio, prema nadimku italijanskog majstora slikarstva iz doba renesanse, Bernardina di Benedeta di Bjađa.

Kada je postao trener Milana, on se ipak vratio svom omiljenom sistemu 4-4-2, u varijanti 4-3-1-2, ili u tzv. dijamantu/rombu. Ali bez obzira na sisteme igre koji su mogli da budu različiti, jedna stvar ostajala je ista – Anćeloti je u Milanu uvek imao nekoliko plejmejkera. Kako je to konkretno izgledalo na terenu? Sistem igre 4-3-1-2 sadržao je dubinskog plejmejkera (deep-lying playmaker), koga u Italiji tradicionalno zovu ređista, Andreu Pirla, plejmejkera na poziciji levog veznog fudbalera Klarensa Sedorfa, i Ruija Kostu, klasičnog plejmejkera na poziciji iza dva napadača. Da bi tim ipak imao i defanzivni balans, u njemu je mesto našao Đenaro Gatuzo, na mestu desnog veznog fudbalera sa zadatkom da prekida napade protivničkih timova i da majstore igre, posebno Pirla, rastereti zadataka u defanzivi. Gatuzo je, zajedno sa Sedorfom, oslobađao centralni prostor na sredini terena koji je postajao manevarski prostor za delovanje Pirla i Ruija Koste. Uz to je Anćeloti na poziciji levog beka povremeno koristio Kahu Kaladzea koji je posedovao određene karakteristike veznog fudbalera, čime je otvorio nove mogućnosti za kontrolu lopte i dodatno pospešio kvalitet pâs igre. Tim taktičkim potezom Anćeloti je u izvesnoj meri nagovestio trend specifične upotrebe bekova (tzv. inverted fullback) koji je danas prilično rasprostranjen. Taj trend će nastaviti Rajkardova Barselona u kojoj je na poziciji levog beka igrao Đovani van Bronkhorst, po primarnoj vokaciji veznjak. Uostalom, zar Anćelotijev nekadašnji saigrač Rajkard, kao trener Barselone, takođe nije implementirao stil igre sa nekoliko plejmejkera u timu (Deko, Ronaldinjo, Žili, Ćavi), doduše u nešto drugačijem sistemu igre (4-3-3)? Uz Kaladzea, užu odbranu tima, pored golmana Dide, činile su desni bekovi Dario Šimić i Tomas Helveg, iskusni, legendarni defanzivci Maldini i Kostakurta, kao i nešto mlađi Alesandro Nesta. Mala digresija – i Kostakurtu je Anćeloti znao da postavi na poziciju desnog beka i time, zahvaljujući dobroj tehnici tog fudbalera, dodatno ojača lanac pâs igre Milana, a istovremeno pojača i odbranu – to je bio slučaj na utakmici finala Lige šampiona protiv Juventusa 2003. godine, na kojoj je Anćeloti osvojio svoj prvi evropski trofej. Napad roso-nera činili su Andrej Ševčenko – koji je je bio pokretljiv, odlično je sarađivao sa veznjacim i sâm se izvlačeći na pozicije u vezi – kao i Filipo Inzagi koji je maestralno koristio višak prostora nastao kao posledica toga što su se protivničke odbrane fokusirale na njegove saigrače. U sezoni u kojoj je Anćeloti osvojio svoju prvu Ligu šampiona, u timu Milana je nastupao i Brazilac Rivaldo, još jedan fudbaler koji je mogao da igra na poziciji napadača-plejmejkera.

Kada se naredne sezone Filipo Inzagi povredio, Anćeloti je promenio sistem igre na 4-3-2-1 poznat kao “Božićna jelka” – ona će ostati vezana za Anćelotija i biće znak njegovog raspoznavanja u svetu fudbala. Ševčenko je postao jedini špic dok su iza njega igrali, poludesno Rui Kosta, i polulevo Kaka koji je došao u Milan na početku sezone. Milan je sa Kakom u timu dobio i četvrtog plejmejkera. Anćeloti je u novoj sezoni doveo i novog beka – na desnoj strani igrao je Markos Kafu, možda i najbolji desni bek svih vremena,. Štopersku liniju Anćeloti je osvežio nastavljajući tradiciju dovođenja holandskih fudbalera u Milan, pa je novi štoper tima postao Jap Stam. Dve godine kasnije, na poziciju levog beka doveden je Čeh Marek Jankulovski – probojniji od Kaladzea, ali podjednako dobar dodavač. U situacijama kada je u timu bio Jankulovski, novi bekovski par Anćelotiju je doneo probojnost po bokovima, zapravo maksimalno korišćenje slobodnog prostora koji se na bokovima otvarao budući da su Kaka i Rui Kosta ulazili u zone na sredini terena odakle su kreirali napade.

Posle odlaska Ruija Koste 2006. godine, njegovu poziciju preuzeo je Kaka, dok je Klarens Sedorf sa pozicije desnog veznog igrača otišao jednu liniju ispred na poziciju iza špica. Sedorfovu poziciju preuzeo je box-to-box fudbaler Masimo Ambrozini. Sa Ambrozinijem u timu Anćeloti je tokom utakmice znao da koristi i sistem igre 4-2-1-2-1 – on je nastajao tako što su se Ambrozini i Gatuzo povlačili unazad i otvarali prostor za to da Pirlo sa pozicije dubinskog plejmejkera krene napred i da se približi preostaloj dvojici plejmejkera u timu. U toj konstelaciji snaga na terenu Milanu je bilo gotovo nemoguće oduzeti loptu. Dodavački potencijali tog čuvenog tima bili su neverovatni. Odo je na poziciji desnog beka zamenio Kafua, dok su standardni štoperski tandem činili Nesta i Paolo Maldini. Dida je i dalje bio na golu, a Jankulovski se ustalio na poziciji levog beka. Na kraju treba spomenuti i to da je za vreme Anćelotijevog mandata tim Milana u odbrani uglavnom koristio Sakijevu 4-4-2 defanzivnu zonu.

Kada je postao trener Čelsija 2009. godine, Anćeloti se suočio sa ozbiljnim izazovom. Mogao je ili da pokuša da nametne svoj stil igre ili da se prilagodi sistemu koji je u velikoj meri izgrađen prema postulatima koje forsira Žoze Murinjo, čovek koji je sa mnogo uspeha vodio Čelsi do 2007. godine. Na početku svog mandata Anćeloti se opredelio za dijamant formaciju 4-3-1-2. Sa Čehom na golu i odbrambenom četvorkom koju su činili Branislav Ivanović–Karvaljo–Teri– Ešli Kol, dijamant na sredini su formirali zadnji vezni fudbaler Majkl Esijen, desni vezni fudbaler Balak, levi vezni fudbaler Lampard i prednji vezni fudbaler Deko, koji je bio postavljen iza napadačkog dvojca Drogba–Anjelka. Primetno je da je i ovde Anćeloti na terenu imao tri fudbalera koji mogu da obavljaju ulogu plejmejkera. To su bili Deko, Balak i Esijen. Balak je zajedno sa Lampardom kod Anćelotija ipak više igrao neku vrstu kreativnog box-to box fudbalera, ali je u svakom trenutku mogao da obavlja zadatke koje je Sedorf obavljao u Milanu. Sa Esijenom je Anćeloti dobio balans na sredini terena jer je fudbaler iz Gane bio podjednako kvalitetan kreator iz dubine, zatim tzv. pivot i defanzivno orjentisani vezni fudbaler – zato Anćelotiju nije bilo potrebno da u timu ima igrača profila Đenara Gatuza. Anćeloti, međutim, nije robovao ovom sistemu – bio je sklon da koristi i formaciju 4-2-3-1, dok se na kraju nije opredelio za 4-3-3 koji se etablirao kao osnovni sistem igre Čelsija za vreme njegovog mandata. U ovom sistemu Anćeloti je menjao pozicije svojih fudbalera, pa je tako recimo Mihaela Balaka koristio kao zadnjeg veznog, a krilnog veznog fudbalera i/ili napadača Florijana Maludu kao desnog veznog fudbalera. Isto tako je Nikolu Anjelku sa pozicije centralnog napadača premestio na poziciju krilnog napadača. Čelsi je za vreme Anćelotijevog mandata, pogotovo u sezoni u kojoj je osvojena Premijer liga, igrao izuzetno dopadljiv i veoma efikasan fudbal.

Sledeća stanica u trenerskoj karijeri Karla Anćelotija bio je PSŽ – tada je možda prvi put u karijeri često koristio konvencionalniji sistem igre 4-2-3-1, a koristio je i 4-3-3. Pa ipak, tokom mandata na klupi Svetaca Anćeloti nije mogao da pobegne od sebe – to znači da je i te kako upotrebljavao svoju omiljenu taktičku opciju forsiranja nekoliko plejmejkera. To je činio kroz upotrebom 4-2-2-2. U tom sistemu ispred dva centralna vezna fudbalera, npr. Matuidija i Veratija, Anćeloti bi postavio Pastorea i Lukasa Muru koji su, za razliku od ravnog 4-4-2 sistema, mnogo više igrali u centralnim zonama terena nego na bokovima.

Posle Pariza italijanski stručnjak, koji je iza sebe već imao dve osvojene Lige šampiona, došao je u klub koji je uvek gladan trofeja – reč je o madridskom Realu. Pošto je Murinjo svojim omiljenim sistemom 4-2-3-1 igru madridskog velikana učinio pomalo jednodimenzionalnom i predvidljivom, Anćeloti je stvari vratio na svoje mesto. To je značilo da je igru tima prilagodio tradiciji Real Madrida izgrađenoj na napadačkom fudbalu koji pleni lepotom. To je učinio prihvatajući i primenjujući najmodernije taktičke trendove – igru Reala pokušao je da gradi na postulatima ”Juego de posicion” stila koji je slavnim i efikasnim učinio Pep Gvardiola kao trener Barselone. Uostalom, postoje sličnosti između fudbala koji forsira Anćeloti, a koji počiva na Sakijevim postulatima, i fudbala koji forsira Gvardiola, a koji počiva na premisama Mihelsa i Krojfa. Uglavnom, Anćeloti je sa 4-2-3-1 prvo prešao na svoj najdraži sistem igre 4-4-2, tj. 4-3-1-2, da bi se definitivno opredelio za sistem 4-3-3 i još jednom pokazao koliko je spreman da se prilagođava igračkom kadru (pri tome je formaciju 4-4-2 koristio u fazi odbrane). U timu u kojem imate fudbalere poput Ronalda i Bejla izbor sistema 4-3-3 nameće se kao logičan, ali to je značilo da je na sredini terena potrebno obezbediti dominaciju koja će njihovim kvalitetima omogućiti da dođu do izražaja. Anćeloti je to učinio tako što je promenio poziciju Luke Modrića, koji je u sistemu igre 4-3-3 prešao na poziciju desnog veznog fudbalera i postao glavni plejmejker tima. Uz zadnjeg veznog fudbalera kakav je bio Ćavi Alonso, koji je bez problema mogao da obavlja ulogu dubinskog plejmejkera, Anćeloti je opet na terenu imao najmanje dva vrhunska organizatora igre. Na poziciju levog veznog fudbalera i trećeg člana Realovog obrnutog trougla u veznom redu, Anćeloti je vratio Anhela di Mariju, čime je dobio veoma kreativnog fudbalera na poziciji namenjenoj box-to box igraču. U nekim mečevima na toj poziciji igrao je Isko, pa je tada Anćeloti ponovo u timu imao tri plejmejkera. Paradokaslno, ali ma koliko se menjao, Anćeloti uvek ostaje isti.

Pod Anćelotijevim vođstvom, Real je ponovo postao tim koji dominira sredinom terena i igra prelep i atraktivan fudbal, ali je tim bio u stanju umešno i da se brani. Tako je on trasirao puteve ka periodu superiornost Reala u evropskom fudbalu. Posle kraće pauze i čudne odluke rukovodstva kluba da tim posle odlaska italijanskog trenera preuzme defanzivno orjentisani Rafa Benitez, Anćelotijev pomoćnik Zinedin Zidan požnjeo je sve ono što je njegov učitelj posejao.

Po odlasku iz Reala, Anćeloti je postao trener još jednog velikana evropskog fudbala – minhenskog Bajerna. Zanimljivo je i to da je u Bavarskoj Anćeloti pokušao da primeni sistem igre 4-3-3 i da time još jednom odustane od sistema 4-2-3-1 koji je pre njega u Bajernu znao da koristi čak i Gvardiola. Time je Anćeloti još jednom pokazao da ne robuje sistemima, nego da pokušava da se prilagodi stilu koji više odgovara fudbalerima koje trenira. Ipak, ta promena nije donela boljitke u igri Bajerna. Štaviše, Anćeloti je sa Bajernom upao u krizu, pa je na kraju morao da se vrati konvencionalnijem 4-2-3-1 sistemu. Takođe, prvi put u karijeri Anćeloti nije stvorio harmoniju u svlačionici. On inače važi za trenera koji gaji prijateljski odnos sa fudbalerima koje trenira – ne nameće rigidnu disciplinu, pokušava da stvori porodičnu atmosferu, i da sve probleme rešava razgovorom. Mnogi fudbaleri su izjavili da je on najbolji čovek među trenerima sa kojima su radili. To je između ostalih rekao i harizmatični i problematični Zlatan Ibrahimović. Autobiografija Karla Anćelotija nosi naslov Tihi lider. U Bajernu on očigledno nije uspeo da ostvari ideal tihog liderstva.

Posle pauze, koja je počela kada je Anćeloti dobio otkaz u Bajernu i koja je trajala sve do letos, italijanski stručnjak vratio se na klupu jednog tima iz svoje domovine. Anćeloti je još jednom dobio veoma težak zadatak. Na klupi Napolija nasledio je Mauricia Sarija koji je za kratko vreme, tokom svog trogodišnjeg mandata, uspeo da izgradi kultni status i razvije prepoznatljivu igru koja je postala poznata kao sarizam ili Sarri-ball. Sari je za sobom ostavio veliki horizont očekivanja. Vatreni navijači Napolija očekuju da njihov tim nastavi da igra dopadljiv i briljantan fudbal, dok čelnici kluba možda očekuju i nešto više – osvajanje Skudeta i plasman u završnicu Lige šampiona. Kada malo bolje razmislimo, uvidećemo da Sari i Anćeloti suštinski pripadaju istoj trenerskoj familiji – i jedan i drugi gaje fudbal koji se bazira na posedu lopte, napadačkoj i dopadljivoj igri. Ako neko može da nastavi da se kreće Sarijevim tragovima, onda je to Karlo Anćeloti. Ali kao po običaju, Anćeloti u Napoliju pokušava da napravi balans između prihvatanja zatečenog načina igre i unošenja izvesnih modifikacija koji odgovaraju njegovim omiljenim taktičkim opcijama. Na početku svog mandata Anćeloti je pokušao da unese svoj omiljeni 4-4-2 u njegovoj ravnoj varijanti, ali i u varijanti 4-3-1-2. Najvažnija promena ogledala se u tome što je Anćeloti na početku mandata odustao od lažne devetke koju je igrao Mertens. Umesto lažne devetke, on je forsirao napadački tandem koji čine klasični napadač Milik i napadač-plejmejker Insinje, koji dakle ima slobodu u igri. Osim toga, za razliku od Sarija, Anćeloti kontinuirano pruža priliku velikom broju igrača, tako da praktično upotrebljava sve raspoložive snage – utoliko se menjaju i sami sistemi igre i sastavi prvog tima Napolija. Dalje, Anćeloti ne beži ni od upotrebe sistema igre 4-3-3 i na poslednjim utakmicama ponovo koristi Mertensa kao lažnu devetku. Nezavisno od sistema igre koje Anćeloti forsira, nekoliko meseci njegovog rada u Napoliju karakterišu se držanjem taktičkih lekcija na otvorenoj sceni. Da bismo pokazali o čemu je reč, osvrnućemo se na briljantni taktički plan igre koji je Anćeloti spremio za meč protiv Liverpula u drugom kolu grupe C Lige šampiona.

Meč protiv Liverpula Napoli je započeo u sistemu 4-3-3 koji je Anćeloti nasledio od Sarija, ali u toku utakmice taj sistem transformisao se u dva osnovna sistema i nekoliko pomoćnih sistema. Osnovni defanzivni sistem, tačnije sistem koji je Napoli koristio u srednjem i niskom zonskom bloku, bio je omiljeni Anćelotijev defanzivni sistem 4-4-2. Osnovni ofanzivni sistem, tačnije sistem koji je Napoli primarno upotrebljavao u prvoj fazi organizacije napada bio je sistem 3-5-2 (ili, u zavisnosti od situacije na terenu, sistemi 3-5-1-1, 3-3-2-2 i 3-3-2-1), koji se u kasnijim fazama razvoja i organizacije napada pretvarao u sistem 3-3-4, odnosno u 3-3-1-3 ili 3-3-3-1, u zavisnosti od pozicioniranja Lorenca Insinjea koji je imao slobodu kretanja. Mnogo važniji aspekt Anćelotijeve taktike bio je vezan za promenu uloga određenih igrača – dve ključne uloge u okviru sistema igre 3-5-2 i 3-3-4 i taktičkih zadataka koji su proizlazili iz upotrebe ovih sistema imali su Mario Rui i povremeni reprezentativac Srbije Nikola Maksimović. Reč je o tome da je Rui na ovom meču igrao ulogu tzv. inverted fullbacka koji je imao zadatak da se pomera ka levom poluprostoru na sopstvenoj polovini terena umesto da stoji u poslednjoj liniji uže odbrane ili da odlazi „visoko“ na polovinu terena protivnika. Time je Anćeloti svom timu dao dodatnu širinu i dubinu u igri – tako je “provociran” presing Liverpula ka bokovima i otvoren prostor za manevar u centralnim delovima terena. U ovakvoj postavci Fabian Ruiz je sa pozicije levog veznog fudbalera odlazio na poziciju levokrilnog napadača, dok se Insinje kretao u prostoru između napadača i vezne trojke. Razume se da je u fazi pozicionih napada i u samoj završnici napada dolazilo do transformacije sistema igre. U fazi pozicionog napada formirao se sistem 3-3-3-1, tako što su Ruiz i Insinje ulazili u sredinu i formirali liniju sa Kaljehonom, dok je Milik bio isturen u napadu. Isto tako se formirala i formacija 3-2-2-3 u kojoj su ispred Hamšika i Alana u sredini bili postavljeni Ruiz i Insinje, dok je Mario Rui odlazio visoko napred na poziciju levokrilnog napadača. U pojedinim delovima meča Napoli je napadao i u sistemu 4-2-4. Uopšte, fudbaleri Napolija su, baš kao kod Sarija, neprestano menjali pozicije i formacije i pri tom uspešno razmenjivali pasove.

Nikola Maksimović je u početnom sistemu igre 4-3-3 i u defanzivnom sistemu 4-4-2 igrao na poziciji desnog beka, što inače nije njegova uobičajena pozicija. U varijantama 3-5-2 i 3-3-4 on je preuzimao ulogu trećeg štopera sa zadatkom da dodatno poboljša pâs igru u prvoj fazi napada u kojoj su fudbaleri Napolija bili izloženi žestokom presingu i kontrapresingu Liverpula. Anćeloti je očito procenio da je Maksimović sigurniji u dodavanjima od desnog beka Hisaja. Ulogom koju je namenio Maksimoviću Anćeloti je na taktičkom planu ostvario još jednu prednost – s obzirom na to da Maksimović tokom utakmice praktično nije prelazio na protivničku polovinu, što je uglavnom važilo i za preostala dva štopera, Anćeloti je smanjio mogućnost za razvijanje brzih kontranapada Liverpula. Tri štopera su imala zadatak da spreče brzu tranziciju Liverpula i omoguće uspostavljanje srednjeg i niskog defanzivnog bloka sopstvenog tima. Njihova uloga je podjednako bila bitna i u ofanzivi i u defanzivi, a način na koji su bili pozicionirani omogućio im je da uspešno odigraju svoje uloge. Takvom taktičkom postavkom Anćeloti je obezbedio balans između ofanzivne potentnosti i defanzivne stabilnosti. Pomoću zog balansa on je u potpunosti otupio osnovne oštrice igre Liverpula – gegenpresing i visoki presing, kao i brzu i direktnu igru u ofanzivnoj tranziciji.

Vraćamo se na sami početak – Anćeloti je pokazao da je dobar učenik Nilsa Lidholma, od kojeg je naučio kako trener može da pronađe način da individualne karakteristike svojih fudbalera integriše u taktički plan igre tima. Ili, tačnije rečeno, kako da pronađe sistem igre i taktički plan koji može da “izvuče” najviše iz fudbalera jednog tima. Kada trener u tome uspe, i nedostaci određenog fudbalera mogu da budu prikrivene. Trenerov zadatak upravo i jeste da prikrije mane i da istakne i upotrebi prednosti svojih fudbalera. To je na ovom meču posebno bilo izraženo u pogledu uloge Nikole Maksimovića, koga kod mnogih ljubitelja fudbala u Srbiji bije glas da je nepouzdan fudbaler sklon kiksevima. Uz to, Anćeloti je pokazao trener mora da bude spreman da donosi taktičke odluke koje izlaze iz okvira ustaljenih šema. Stari trenerski vuk Karlo Anćeloti podelio je briljantnu lekciju iz predmeta ”primenjena taktika” i pokazao da za dobre trenere ne postoje loši igrači. Može da se tvrdi da Anćeloti nije vizionar i utemeljitelj novih taktičkih ideja, ali teško može da se negira to da je Anćeloti majstor taktičkih promena i taktičkih detalja.

Da bi se iznela definitivna ocena trenerske karijere Karla Anćelotija, potrebno ju je situirati u širi kontekst razvoja evropskog i svetskog fudbala na početku XXI veka. Ako je početak veka doneo prevlast defanzivne igre koja je u tom trenutku dovodila do ostvarenja vrhunskih sportskih rezultata (Murinjo, Rehagel), onda se može reći da su dva tima promenila odnos snaga u evropskom fudbalu u trenutku prevlasti defanzive. To su bili Anćelotijev Milan i Rajkardova i Gvardiolina Barselona. Dok je protiv prevlasti defanzive u senci radio Marselo Bijelsa koji je razvijao filozofiju i taktiku protagonističkog fudbala, Anćeloti je u Milanu pokazao da je fudbalom orjentisanim na posed i napadačkom igrom moguće osvajati trofeje, kao što je takođe pokazao da je u jednom timu moguće imati tri, pa čak i četiri plejmejkera na terenu. Upravo u tome treba tražiti njegov veliki doprinos istoriji fudbalske taktike. U trenutku kada je zbog prevlasti defanzive tako nešto bilo nezamislivo, Anćeloti je oživeo duhove fudbalske prošlosti u čije pojavljivanje su mogli da veruju samo zagriženi fudbalski romantici i idealisti. Pri tome je neverovatno da je on to učinio u Italiji koja je, uz povremena javljanja izuzetaka poput Sakija, oduvek važila za zemlju defanzivnog fudbala orjentisanog na rezultat. Usred fudbalske Italije, Anćeloti je oživeo duh Brazila. Jer, legendarni fudbaler i selektor Brazila Mario Lobo Zagalo bio je čovek koji se usudio da u tim uvrsti nekoliko fudbalera gotovo istovetnih karakteristika – to su bili Pele, Žerson, Rivelinjo i Tostao. Kada su ga kritičari upitali zašto u tim stavlja igrače sličnih karakteristika, Zagalo im je, kako navodi Vilson, gotovo lakonski odgovorio: “Ono što ovom timu treba su veliki igrači, igrači koji su inteligentni. Krenućemo sa njima i videćemo šta će nam to doneti”. Zagalova odluka nije donela samo prelepu igru selekcije Brazila, prema mnogima najlepšu igru u istoriji, nego je donela i titulu prvaka sveta u fudbalu na Mundijalu u Meksiku 1970. godine, i to pobedom nad defanzivnom Italijom u finalu. Zagalovim stopama nastavio je da se kreće i Tele Santana, koji je kao selektor predvodio Brazil na Mundijalu u Španiji 1982. godine. Tamo je on nastupao u sistemu igre 4-2-2-2. To je bio možda prvi tim u istoriji fudbala koji je u prvoj postavi imao četiri plejmejkera, dva dubinska (ređista) i dva ofanzivna (trekvartista). To je bila magična četvorka koju su činili Serezo, Falkao, Ziko i Sokrates. Fudbal koji su oni igrali bio je čista poezija, ali im se na putu ka osvajanju mundijalske titule isprečila defanzivna Italija. Lepota je posle toga sve više bila potiskivana u ime šablona. Time što se opredelio da u timu ima nekoliko igrača sličnih karakteristika, tj. nekoliko plejmejkera, Anćeloti nije samo nastavio tamo gde su majstori iz Brazila bili zaustavljeni (nešto slično je, praktično istovremeno kad i Anćeloti, pokušao da uradi brazilski trener Vanderlej Luksemburgo, koji je u Real Madridu pokušao da forsira tzv. magični kvadlirateral) baš od njegove Italije, nego je je doveo u pitanje u tom trenutku dominantno šablonsko-taktičko razmišljanje prema kojem u timu u isto vreme upravo nikako ne treba da nastupa nekoliko fudbalera sa sličnim karakteristikama, posebno ako je reč o fudbalerima koji žele da što više imaju loptu u nogama i organizuju igru. Uz to je, poput Zagala, još jednom pokazao da je u pravu bio fudbalski misliliac i trener iz Argentine Sesar Luis Menoti kada je tvrdio da lepota ne mora da bude razdvojena od efikasnosti i rezultata. U svakom slučaju, Anćeloti je pokazao da prisustvo nekoliko plejmejkera u timu može da obezbedi apsolutnu kontrolu lopte i prostora i mnoštvo kreativnih rešenja u završnici napada. Sa njima u formaciji protivnička odbrana stavlja se na ozbiljna iskušenja. Igra bazirana na nekoliko plejmejkera mogla bi da predstavlja osnov fudbala budućnosti. To govori da je Karlo Anćeloti možda išao mnogo ispred svog vremena. Budućnost je nekada samo povratak prošlosti. Jer, kako je u pesmi Ljubav na prvi pogled zapisala nobelovka iz Poljske Vislava Šimborska: “Svaki novi početak samo je dalji nastavak, dok je knjiga zbivanja uvek napola otvorena”.

Posredstvom Anćelotija i uz tajni uticaj starih duhova brazilskog fudbala, Sakijeva ideja napadačke igre je (u saradnji sa Mihels-Krojfovim fudbalskim postulatima koji su uostalom inspirisali samog Sakija) ponovo uspela da naruši hegemoniju defanzive. Danas je uobičajeno da se zasluge za pobedu ofanzivnog nad defanzivnim fudbalom pripisuju Žozepu Gvardioli. U njegovoj senci ne ostaje samo Bijelsa, nego i Karlo Anćeloti. Možda je to zato što je sâm Karlo čovek koji “voli da živi u senci” i bude ”tihi lider”. Ipak, kada se sve što je činio tokom trenerske karijere uzme u obzir, ispostavlja se da Anćeloti nije samo tihi lider, nego je očigledno i tihi avangardista, da ne kažemo revolucionar fudbalske taktike.

Da li je zaista tako, pokazaće nam budućnost fudbalske igre.