Povreda, oporavak i mir u glavi – kako izaći jači?

Nekadašnji je kapiten Crvene zvezde i potencijalni košarkaški reprezentativac Srbije, ali trenutno je Luka Mitrović bez kluba.

Zašto? Sredinom juna rešio je da ode na operaciju levog kolena. Posle sezone u Bambergu, još jedne koja je pokvarena i ispresecana povredama, u konsultaciji sa doktorima odlučio je da ode “pod nož“ kako bi dugoročno mogao da igra sa smanjenim rizikom od povrede.

Prošla sezona bila je treća u kojoj je rođeni Novosađanin morao duže da pauzira zbog povrede. Prvi put dislocirao je čašicu kolena u novembru 2013. godine – oporavak je trajao nekoliko meseci, a Luka je uspeo da se vrati na najviši nivo i da postane simbol uspeha crveno-belih, jedan od najzaslužnijih za osvajanje brojnih trofeja.

Nova povreda, ovoga puta desnog kolena, dogodila se na početku sezone 2015/2016. Tada se Mitrović vratio za drugi deo sezone, a leta 2017. godine prešao je u nemački Bamberg. Ni tu mu koleno nije dalo mira i sada se može reći da je Luka na novom početku – nije dozvolio da ga slomi sve što mu se dogodilo, naprotiv, i zato je 25-godišnji košarkaš idealan sagovornik za priču o temi “kako ostati jak uprkos povredi“.

Upravo o tome, kao i o etapama oporavka, Mitrović je govorio u intervjuu za Sportifico, a prvo pitanje glasilo je kada smatra da će biti na 100% svojih mogućnosti.

“Ne volim da zacrtavam datume, to je greška koju mnogi sportisti prave, pošto je onda razočaranje još više ako se taj zacrtani rok probije. ‘Prognoze iz knjige’ za ovakvu vrstu operacije jesu između četiri i šest meseci. Sada sam u četvrtom mesecu oporavka, ali ne želim da žurim s obzirom na to da sam već imao problema sa tim kolenom. Najgore je požuriti jer onda celokupno žrtvovanje i oporavak gube smisao. Razmišljamo samo o tome da se oporavim što je bolje moguće i da se mentalno vratim što jači. Želim da vratim samopouzdanje i poverenje u nogu.“, počinje Mitrović.

Kao najteži period svakog oporavka Luka ističe onaj početni – mirovanje. Mesec i po-dva bio je zakovan za krevet, sa gipsom na nozi…

“Jednostavno, znaš da ne možeš ništa. Kao sportisti smo navikli na rutinu – 10-15 godina tačno znamo kad se budimo, kad je trening, kad jedemo, kad je drugi trening, utakmica, odmor, a onda sa povredom dođemo u stanje u kojem se osećamo beskorisno. Zato je taj početni period oporavka najteži – kada dođu obaveze, bilo kakve, već postaje lakše“.

Zvuči kao kliše, ali istina je sadržana u tome da treba ostati pozitivan i pronaći konstruktivne načine borbe sa ružnom situacijom.

“U tom periodu najvažnija je podrška svih – prijatelja, porodice, saigrača. To je ona prva strana koja celu stvar čini podnošljivijom. Iako znam da nije lako, za sportistu koji se bori sa povredom ključno je da se zaokupi nečim korisnim jer je najgore zatvoriti se, jedino ležati, gledati u prazno ili misliti o povredi. Lično, uvek sam voleo da mi tu bude neko – devojka, porodica, prijatelji – jer u društvu vreme brzo prolazi. Takođe, pogledao sam mnogo filmova i čitao knjige – Dena Brauna za razbibrigu, ali sam nastojao i da poboljšam sebe kao ličnost, pa sam čitao o istoriji, Drugom svetskom ratu…“

Kada dođe red na trening, pa makar i najlakši, u glavi je već lakše – ili, kako je Luka to opisao “osećaš se kao da si ponovo živ“.

“Da, opet si fizički aktivan, baviš se nečim, znojiš se. Ipak, stvar koja je mene ‘ubijala’ jeste da sam dolazio na utakmice konstantno i gledao celu sezonu. Gledaš ekipu, znaš da je trebalo da budeš i ti na tom terenu, ali eto nisi i i ne možeš ništa da uradiš po tom pitanju. Zašto je to sve opasno? Zato što to može da te natera da pokušaš da ubrzaš oporavak, a to je najgore, to sad ponavljam s razlogom – treba ostati pametan jer preskakanjem stepenica u procesu oporavka direktno se povreva rizik za neku dalju povredu“.

Oporavak je mnogo više od četiri/šest/osam/deset meseci neigranja. Daleko je to od puke pauze i odmaranja kako neki posmatraju, mnogo je poteškoća sa kojima se valja izboriti. Posle mirovanja, sledi rehabilitacija.

“U mom konkretnom slučaju, provodio sam sa fizioterapeutom sedam do osam sati dnevno, dakle kao radno vreme. U početku to bude zanimljivo, kao nešto se dešava, ali kasnije postaje monotono. E, tada je potrebno ostati jak u glavi i sa istim žarom i intenzitetom raditi identične stvari svakog dana kako bi se video neki napredak, a pogotovo je to neophodno kada se poboljšanja ne vide dovoljno brzo. Ta ponavljanja sportista mora da shvati kao nužnost, kao nešto što mora da prođe kako bi mu bilo bolje“.

Mesec i po dana nege, rada i druženja! Najjači fizio tim na svetu!💪🏻 Hvala na svemu! 🤙🏻 #fiziocentar pic.twitter.com/ujuCSp0pKx

— Luka Mitrović (@mitar_mitar9) August 3, 2018

 

Period posle povrede ispunjen je raznim sumnjama, “milion“ različitih misli vrzma se po glavi, pa je u tim trenucima sportisti potreban i glas razuma.

“Upravo tako. Meni su najviše značili razgovori sa kolegama koji su imali sličnih problema. Mislim da niko ne može da ti ponudi dovoljno dobar savet ako se i sâm nije našao u sličnoj ili istoj situaciji. Tu se podele iskustva, uvidiš da je i neko drugi prošao kroz to i da neke stvari možda nisu tako strašne kao što su se prvobitno činile, a dobiješ i neki pogled u budućnost. Razgovarao sam sa Vasom Micićem, Nenad Krstić me je zvao i davao mi savete i podršku“, objašnjava Mitrović.

Kasnije, kada se povredio i drugi i treći put, mnogi su mu govorili da bi oporavak trebalo psihički lakše da mu padne, ali Luka ističe da je upravo suprotno.

“Da, kažu ‘lakše ti je, bar znaš šta te čeka’. Upravo zbog toga mi je bilo najlakše prvi put. Kada sam se povredio, nisam znao šta me čeka, već sam se samo prepustio i radio ono što se od mene očekivalo. Posle sam znao sam kako je tekao prvi oporavak, pa sam upoređivao – primera radi, opterećuješ se time što te prošli put posle dva meseca nije bolelo, a sada boli. Takve stvari…Zato je u oporavku izuzetno bitno poverenje u onoga ko taj proces vodi, to mora da bude neko ko dolazi sa najboljim preporukama i u čijim se rukama sportista oseća sigurno“.

Povrede su sastavni deo karijere svakog sportiste, iskustvo koje je koliko ružno, toliko i neizbežno. Ipak, ne dešava se svim sportistima u istoj meri – neke povrede su pitanje sreće/nesreće, a druge su ipak posledica nedovoljnog rada. U tom smislu Mitrović priznaje da ima za čime da žali i zato apeluje na druge da ne ponove njegove propuste.

“Kada se bavite profesionalnim sportom, telo je vaš alat – koliko ulažete u alat i koliko radite na njemu, toliko ćete i dobiti zauzvrat. Biću iskren i reći ću da smatram da nisam dovoljno radio na prevenciji kod obe povrede koje sam doživeo u Zvezdi. Tek kada se nešto tako dogodi, vi zaparavo vidite koliko je bitno da radite na sebi – uvek pomišljamo ‘ne može to meni da se desi’. A onda kada se desi, ljuti ste na sebe i preispitujete se – da li sam stvarno mogao da uradim još nešto? A čim se preispitujete, znači da je moglo. Nažalost, ja sam kasno uvideo koliko je bitno raditi na prevenciji povreda i na svome telu. Ni to nije garancija, ali znatno se smanjuje rizik od povrede“.

Posle uvodne faze oporavka slede trčkaranje, poneki skok, teretana… Šta je bio sledeći korak u Lukinom oporavku?

“Kvadriceps je jedan od glavnih mišića kod prevencije povreda kolena. Nakon povrede brzo atrofira, a mnogo teško se vraća u prvobino stanje, pa je to glavna ‘meta’ prilikom rehabilitacije – da se obim i snaga mišića vrate kako bi noga bila dovoljno jaka za napore koje zahteva profesionalni sport. Postepeno se povećava intenzitet treninga snage, jača se noga, ali ništa ne može da zameni pravi timski trening, u mom slučaju košarkaški“, zastaje Luka na trenutak, pa nastavlja:

“Te dve stvari ne mogu da se porede. Sve što se radi samostalno manje-više je u kontrolisanom okruženju, a na timskom treningu i na utakmici mnogo stvari ne može da se kontroliše. Na primer, nemoguće je da u svakom trenutku pazim kako ću da doskočim na povređenu nogu, kakav ću pokret da napravim… Cela svrha oporavka i jeste da se noga dovede u stanje kada ne morate da vodite računa o njoj prilikom treninga, jer se u suprotnom ne poklanja puna pažnja samim zadacima na treningu“.

Upravo tu dolazimo do sledeće faze – straha od nove povrede po povratku na teren, što je fenomen koji su opisivali brojni sportisti.

“Mišljenja sam da je to individualno. Koliko razmišljate o tome i koliko ‘štedite nogu’, toliko će i taj strah biti prisutan. Najvažnije je osloboditi se, a to mnogo brže ide u timskom trenungu i na utakmicama. Onda samo u jednom trenutku uhvatiš sebe kako ne razmišljaš o povredi jer imaš svoj posao na treningu, razmišljaš o akcijama, kako treba da se postaviš i šta taktički da uradiš, pa se vremenom se više ni ne osvrćeš na deo tela koji si povredio“, kaže Luka i dodaje:

“To dođe manje-više prirodno. Prvi savet fizioterapeuta ili kondicionog trenera mnogo znači jer oni bolje to vide od tebe. Kažu ti da se ne štediš, da slobodno opteretiš nogu kao da ništa nije bilo jer nekada nesveno štediš povređenu nogu, a opterećuješ zdravu i time, ne daj bože, tu drugu nogu dovodiš u opasnost prilikom većeg opterećenja“.

Prvi put Luka nije znao šta ga čeka, drugi put prošlo mu je kroz glavu “nije valjda opet“, a već u momentu povrede pomislio je kako narednih šest meseci neće moći da igra i kako je još jedna sezona otišla niz vodu…

“Istina je da nije lako ostati mentalno jak, ali ako oporavak ide kako treba i ti ulažeš trud, automatski je bolje i raspoloženje. Ponavljam, stručan i posvećen tim ljudi je neophodan, kao i upornost da se nastavi u istom ritmu i kada se napreduje, ali i kada se stagnira“.

Za kraj, pitali smo Luku da na osnovu celog intervjua ponudi još jedan, konačni savet svim svojim kolegama koji se bore sa nekom povredom.

“Da sve rezimiramo, sportista bi taj period oporavka trebalo da iskoristi da se vrati na teren još jači i bolji nego što je bio, pošto tokom tog oporavka uglavnom ima vremena za rad na brojnim aspektima igre za koji u toku sezone nema vremena. Primarni cilj naravno ostaje izlečenje same povrede, ali ja sam u razgovoru sa trenerom uvek isticao da posle oporavak želim da budem kompletniji igrač nego što sam bio ranije“, zaključio je Mitrović za Sportifico.