Svojevremeno je sarađivao sa Havijerom Klementeom, Miroslavom Đukićem i Ljubinkom Drulovićem, radio je individualno sa brojnim fudbalerim, teniserima i košarkašima, usavršavao se u inostranstvu, deset godina bio je deo FK Partizana, a oprobao se i u Kini.
Dejan Ilić kondicioni je trener bogatog iskustva i znanja, a sve što je za svojih 48 godina naučio sada primenjuje radeći sa seniorima FK Čukarički.
U intervjuu za Sportifico Ilić je otkrio osnovne principe svog rada, otkrio koji su mišići najvažniji za fudbalere, ukazao na pojedine zablude u kondicionoj pripremi, govorili smo i o njegovom iskustvu u Kini, brojnim anegdotama iz karijere, ali i projektu na koji je posebno ponosan – Analitičkom centru.
Hajde da počnemo od vašeg iskustva u Kini – kako se tamošnji sistem rada razlikuje od evropskog?
Pre dolaska u Čukarički, Dejan je godinu dana proveo u Kini | Foto: Privatna arhiva
U kineskoj Superligi proveo sam godinu dana, u klubu Čangčun Jatai. Kineska liga je veoma mlada liga – pokrenuta je 1996. i pred njima je veoma dugačak put kako bi se približili standardima evropskih ekipa. Dovode mnogo stranaca i imaju izraženu želju da uče, ali ipak istovremeno pokušavaju da zadrže elemente svoje tradicije i shvatanja života i sporta uopšte. Sistemi se veoma razlikuj – to ne znači da je jedno bolje i drugo lošije, već samo da je drugačije. Iz iskustva znam da kulturne specifičnosti moraju da budu primarni faktor u metodologiji rada. Na primer, sistem koji primenjuju Nemci nikada ne bi funkcionisao u Španiji, a i jedni i drugi su bivši svetski i evropski šampioni.
Koje ste novine uneli u rad Čangčuna?
Oformio sam im analitički centar – upravo ono što sada radim i u Čukaričkom. Osnovna ideja jeste da se bolje upravlja opterećenjima, tj formom igrača, praćenjem velikog broja parametara dobijenih sa različitih testova ili instrumenata koji igrači nose na treninzima i utakmicama. To konačno utiče ne samo na takmičarski rezultat, već i na smanjenje broja i vrste povreda.
To zvuči vrlo interesantno – možete li da nam detaljnije približite rad analitičkog centra?
Na osnovu gorenavedenog, cilj je da dobijemo što kvalitetnije informacije o stanju igrača, pa da shodno tome upravljamo trenažnim opterećenjima. Drugi zadatak jeste da iz mora podataka izvučemo informaciju koja može biti značajna u smislu rane identifikacije talenata, te prognozu daljeg morfološkog, motoričkog, funkcionalnog, pa i fudbalskog razvoja. Treći zadatak jeste smanjenje rizika od povređivanja, posebno kod mladih igrača. To nikako nije gotov model koji se može odmah primeniti, već predstavlja višegodišnji proces. Primera radi, Lester je oformio Analitički centar 2011, a prve rezultate je dobio posle tri-četiri godine – tu ne mislim na osvajanje titule, već na standardno mali broj povreda.
I, kako je to prihvaćeno – zaostaju li kondiciono kineski igrači za najboljim svetskim?
Teško je to odrediti, ali rekao bih da je odgovor potvrdan. Zašto? Pa pre svega zbog znatno slabije lige – jake utakmice podižu nivo igre u smislu intenziteta – fudbaleri u velikim ligama prilagođeni su na to, ili opstaju i igraju ili otpadaju. Samo treninzima nemoguće je pripremiti do kraja igrača ili ekipu, potrebni su jaki protivnici i zahtevne utakmice, a njih u Kini ima nedovoljno.
Ko je Dejan Ilić?
Rođen je u Beogradu pre 48 godina i tu je završio osnovnu i srednju školu, zatim fakultet, master i doktorske studije. Bio je atletičar, desetobojac, a već sa 20 godina počeo je da se bavi trenerskim poslom. Za njegov prelazak u sferu kondicione spreme najvažnije je vreme provedeno na Univerzitetu Rod Ajlend u SAD, kada je upoznao značajne, uticajne kondicione trenere.
Deset godina radio je u FK Partizan i za to vreme crno-beli su osvojili sedam titula nacionalnog prvaka, dva kupa, a dvaput su se takmičili u grupnoj fazi Lige šampiona i jednom su stigli do osmine finala Lige Evrope. Sa U21 reprezentacijom Srbije bio je na dva evropska prvenstva, na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008, a u A selekciji proveo je četiri godine sa selektorima Havijerom Klementeom, Miroslavom Đukićem i Ljubinkom Drulovićem. Kako ističe, najvažnije profesionalne angažmane imao je u španskoj Primeri – Erkulesu, Real Valjadolidu i Valensiji. Uz sve to, individualno radi sa brojnim sportistima, čak i fudbalskim sudijama.
Ipak, uzevši u obzir sve veća ulaganja, odlične uslove i brojnost u ljudstvu, hoće li Kina u budućnosti postati fudbalska sila?
Oni bi rekli hoće, ali ja sam pomalo skeptičan. Jeste, ulažu mnogo novca, ali nije do novca baš sve, važni su i tradicija, mentalitet itd. Kinezi su najbolji na svetu u brojnim individualnim sportovima, dok ekipno nemaju uspehe, sa izuzetkom ženske odbojke. Oni pomalo zaostaju gde god je dominantan element igre, kreacije, improvizacije u nepredvidljivim situacijama… Oni su nadmoćni tamo gde je srž u šablonu, velikom broju naučenih i hiljadama puta ponovljenih elemenata. Videćemo.
Možete li da nam predstavite svoj sistem rada u toku sezone, u zavisnosti od faze?
U profesionalnoj fudbalskoj ekipi mnogo toga se svodi na rutinu. Imamo tri perioda tokom sezone – pripremni, takmičarski i prelazni, a u okviru svakog postoje standardni ciljevi koji se ne razlikuju baš nigde na svetu, mada jesu različite metode koje se primenjuju. Mišljenja sam da, zbog efikasnosti treninga, podizanje funkcionalnih sposobnosti igrača treba da se sprovodi na terenu i u uslovima igre. Moja uloga u svemu tome jeste da upravljam opterećenjima – npr, nije isto da li se vežba izvodi na pola terena ili na celom terenu, da li je igra 10 na 10 ili 3 na 3. U okviru zahteva kojima upravlja šef stručnog štaba treba pravilno dozirati periode rada i odmora – i na nivou samog treninga i na nivou radne nedelje. Takođe, mnogo toga se dešava pre i posle treninga, najčešće u teretani, kada igrači rade vežbe sa primarnim ciljem prevencije, ali i podizanja snage, koordinacije, brzine trčanja itd.
Kako postići optimalnu fizičku spremu?
Četiri S – snaga, skok, sprint, stav; Razlika između efekata aerobnog i anaerobnog treninga; sve faze pripreme sportiste;
“Nastojim da komuniciram sa telom igrača i najvažnije mi je da ga ‘ubedim’ u ono što nudim. Ne da ga ubedim u konvencionalnom značenju kao da sam psiholog, nego da svojim vežbama ubedim njegov organizam“, piše u autorskom tekstu za Sportifico čuveni Sead Krdžalić.
Primetio sam da često na društvenim mrežama pišete o zabludama kada je reč o korisnosti određenih vežbi. Kojih nekoliko sličnih stvari biste izdvojili kao najveće “zamke“ za sportiste?
Učešće na Olimpijskim igrama u Pekingu smatra jednim od najvećih uspeha u karijeri | Foto: Privatna arhiva
To su vrlo česte pojave i smatram profesionalnom obavezom da na njih reagujem. Verovatno to mnogima smeta, ali onima koji su otvorenog uma i koji žele da napreduju, najbolji put za tako nešto jeste uzimanje u obzir različitih različita mišljenja, naročito ako su ona argumentovana. Konkretno, ne znam koju bih “zabludu“ pre istakao…
U sportu ne važi pravilo “što više to bolje“ i tu je jedna od najčešćih zabluda. Šire gledano, cilj svake vežbe i svakog treninga jeste adaptacija, tj. kvalitativna promena u organizmu sportiste bez obzira na to da li je u pitanju tehnički element ili, recimo, izdržljivost. Ono čemu treba da težimo jeste da vežba uspešno “simulira“ ono što želimo da poboljšamo, a tu treneri često prave grešku sprovodeći vežbe bez kriterijuma, samo zato što im se dopadaju. Takvi propusti su se i meni dešavali, ali s vremenom sam razumeo da je neophodan potpuno drugačiji pristup, pre svega mentalni. Da pojednostavim – i igranje kola može da bude dobra vežba ukoliko daje pozitivne rezultate u smislu pozitivne reakcije igrača. Opterećenje može da bude potpuno isto kao nekakav intervalni trening ili trčanje “u krug“ koje u startu izazove otpor. Uradi, dakle, ono šta je potrebno, a ne ono što si negde video ili što piše u knjigama. Verovatno si pogrešio profesiju ako te ne vodi ljubav prema njoj i prema onima sa kojima radiš – ljubav je glavni motivator koji nas menja nabolje i ljudski i profesionalno.
Pravilnost izvođenja se takođe se neretko zanemaruje i favorizuje se forma, tj. ispunjavanje nekakvog zacrtanog plana bez svesti da ista vežba može imati čak i negativne efekte ukoliko se izvodi bez kontrole. Dešava se, pogotovo kod mlađih igrača, da se često povređuju uprkos redovnom i intenzivnom treningu, pa se postavlja pitanje koja je svrha takvih treninga.
Koji su najefikasniji metodi oporavka posle velikih napora?
To je vrlo kompleksno i slojevito pitanje jer su nam danas na raspolaganju brojna sredstva oporavka, a za svaku vrstu zamora primenjuju se različita sredstva. Ukoliko je reč o uspostavljanju narušenog energetskog balansa usled inteznivnih aktivnosti kao što su utakmice, ishrana i suplementacija su “zlatni standard“, kao i san. Ukoliko je u pitanju mentalni zamor, razbijanje stereotipa treninga može da bude ispravan pravac. U svakom slučaju, potreban je holistički pristup, prepoznavanje signala koje telo daje i reagovanje na te signale. Notorna je činjenica da je odmor najvažniji deo treninga jer se samo tokom odmora i oporavka dešavaju pozitivne promene koje indukujemo vežbom.
Koji su za fudbal najvažniji mišići i zašto?
Pošto fudbal, pre svega, podrazumeva kretanje po tlu, opružači u zglobovima nogu su ključni. Tu su, naravno i stabilizatori karlice, ali i mišići koji učestvuju u izvođenju različitih tehnika, npr šuta. Ipak, rekao bih da je idealan balans tela važniji od nekog pojedinačnog mišića, i to balans po pitanju mobilnosti i stabilnosti. Potom dolazi snaga, po gorespomenutim kriterijumima.
Ni trener se ne postaje preko noći
Sa Miroslavom Đukićem sarađivao je i u Valjadolidu | Foto: Privatna arhiva
“Iz mog iskustva, počneš da razmišljaš ‘trenerski’ i zapravo postaješ trener tek posle dvadeset godina kontinuiranog učenja i rada, sve do tada je traženje sebe. Evo, ja ni posle gotovo 30 godina neprekidnog rada ne mogu da kažem da je sve što primenjujem u radu apsolutno tačno, daleko od toga. Ali jesam tokom godina naučio da prihvatam sopstvene greške kao normalne i ispravljam ih u hodu trudeći se da imam odgovor na svako pitanje, i kolega i sportista“, naglašava Ilić.
Iza vas je izuzetno bogata karijera i brojne anegdote iz različitih sredina – možete li neke od njih da podelite sa nama?
Najduže pamtim one koje su skopčane sa nekim velikim uspehom ili sa nekom upečatljivom ličnošću. Recimo, mnogo je anegdota sa Taribom Vestom. Jednom smo bili na izletu u Cirihu i kada je trebalo da se vratimo, na volanu autobusa zatekli smo pismo u kojem se Taribo izvinjava igračima i treneru, uz obaveštenje da je morao da ode da se šiša u Milano. Iz Ciriha u Milano!
Isto tako, malo ljudi zna da Ivica Kralj zamalo nije ni otišao u Njukasl (gde se Partizan potom plasirao u grupnu fazu LŠ prvi put) jer je na treningu nešto opsovao – to je treneru Lotaru Mateusu bilo prevedeno van konteksta, on je to lično shvatio i hteo je da suspenduje Ivicu. Nenad (Bjeković) i Zeka (Žarko Zečević) su imali mnogo muka da objasne Mateusu da su takve psovke kod nasu uobičajene i da ništa njemu lično nije bilo upućeno.
U Partizanu je tokom sezone 2002/3 sarađivao sa Lotarom Mateusom | Foto: Privatna arhiva
Sa (Jirgenom) Reberom (trener Partizana u sezoni 2005/2006) bio je slučaj kada mu je neki dečak iz mlađih kategorija u prolazu rekao “Hajl Hitler“. Bilo je mnogo besa sa njegove strane i objašnjavanja da ta generacija ni ne zna ko je bio Hitler, nego da je to verovatno čuo u nekom filmu i pomislio da nije ništa ružno.
Sâm sam u Španiji bio žrtva šale, kada sam na prvom treningu Erkulesa poželeo da impresioniram igrače barem pokušajem da im se obratim na španskom. Pitao sam Đuku kako da ih pozovem, na šta mi je on odgovorio: “Samo reci ‘ Cabrónes’ i pokaži rukom da te slede“. Cabrónes u slobodnom prevodu znači kao da sam im se obratio sa “volovi“ – može se smatrati uvredom, a među “kabronesima“ su bili Trezege, Drente, Nelson Valdes itd. Sreća pte su igrači odmah shvatili o čemu je reč, pa je usledilo samo mnogo smeha. Koliko je anegdota bilo, možda bih mogao i knjigu da napišem.
Za kraj, kako biste ocenili svoj dosadašnji učinak u Čukaričkom – na čemu posebno insistirate?
U Čukaričkom imam veliki profesionalni izazov da, osim fizičke pripreme prvog tima, organizujem rad Analitičkog centra o kojem smo već detaljno govorili. Iako je to standard za lige “velike petice“, kod nas je to još potpuna egzotika i svaki dan nosi novi izazov. Oformili smo tim trenera fizičke pripreme koji će biti angažovani u radu sa mlađim selekcijama, a njihovu trenersku obuku treba da sprovedem ja. To su momci sa master diplomama, dakle sa odličnom akademskom podlogom, a moj zadatak jeste da ih uvedem u praktičan rad. Ima mnogo posla, ali mnogo i motiva da se posao dobro uradi, posebno što sam u svojoj zemlji i blizu porodice.
Da napomenem, ne bez ponosa, da je to prvi centar te vrste u širem regionu. Sličan pokušaj sam imao u Partizanu još 2007. koji se vodio pod imenom Partizan Lab, ali je nažalost obustavljen odlaskom tadašnjeg predsednika Nenada Popovića. Takvi sektori, da zaključim, nisu ništa novo – samo primenjujem ono šta sam tokom godina radio u inostranstvu, posebno u Španiji.