Krajem septembra 2018. srpski trener Aleksandar Janković potpisao je ugovor na dve plus jednu godinu sa Fudbalskom asocijacijom Kine i postao je selektor mlade selekcije na Dalekom Istoku.
To je novi korak u karijeri 46-godišnjeg stručnjaka, koji je ovdašnjoj javnosti najpoznatiji kao “dete“ Crvene zvezde – prošao je sve mlađe kategorije crveno-belih kao fudbaler, a igrajući u Francuskoj upoznao je Slavoljuba Muslina koji mu je ulio ljubav prema trenerskom poslu.
Zbog povrede kolena rano je okončao igračku karijeru i još pre 30. rođendana našao se na trenerskoj klupi. Muslinu je bio asistent u Zvezdi, Levskom, Metalurgu, Lokomotivi iz Moskve i Lokerenu, a prvi put glavni trener bio je u Zvezdi u sezoni 2007/2008.
Potom je vodio Lokeren, tri godine je bio selektor U21 reprezentacije Srbije, još jednom je kratko bio u Zvezdi, da bi najzapaženije rezultate i najveće poverenje imao vodeći Mehelen. Bio je zatim u Standardu, potom ponovo u Mehelenu, a posle pauze od osam meseci prihvatio se posla u Kini.
To je bio neposredni povod za razgovor sa Jankovićem, koji u intervjuu za Sportifico otvara dušu – govori o počecima u Kini, ljubavi prema Crvenoj zvezdi koja ga je mnogo koštala, sistemu i podsistemu koji je uspostavio u Mehelenu, o načinima komunikacije sa igračima, o tome kako se prepoznaje lider, o Sofijanu Haniju, poniznosti i samokritici, nekim neobičnim metodama…
Ko istinski voli fudbal, u ovom intervjuu će uživati i preporučujemo vam da ga čitate iz više delova.
Aleksandar Janković u razgovoru sa urednikom ProFeed-a | Foto: Sportifico
Kakvi su bili početni utisci iz Kine posle tri-četiri meseca, jeste li bili zadovoljni onim što ste zatekli?
Utisci su izvanredni zato što je to potpuno novo poglavlje u mom životu, drugačiji izazov od svega sa čime sam se do sada susretao. U startu sam otišao dva puta, odgledao pristojan broj utakmica i igrača. Razgovarao sam i sa trenerima, oni dolaze iz različitih kultura – ima mnogo Španaca, Italijana, Japanaca… To su sve drugačija shvatanja i vidi se po njihovim ekipama šta oni od tih momaka traže. Drugi su koncepti treninga i za mene je to bilo lepo iskustvo. Sve sam to iskoristio kako bih sastavio spisak za prve pripreme početkom januara u Australiji.
Kako je izgledala početna komunikacija sa igračima sa spiska?
Gledao sam ih sve, ali nisam u početku komunicirao sa njima, već sa njihovim trenerima. Postoji i reprezentacija sa Kupa Azije koja nije uspela da se kvalifikuje na U20 Svetsko prvenstvo, ali će ona bez obzira na to predstavljati osnovu mog tima. Birao sam profile koji su mi interesantni u odnosu na ono što mi treba i što ću tražiti od njih. Ima modernih i zanimljivih profila, motivišu me u trenerskom smislu.
Obično važi za Kineze da su disciplinovani, ali da taktički nisu baš potkovani. Koliko ima istine u tome?
Postoji jak uticaj stranih trenera sada u Kini, domaćih skoro i da nema. Postoji prostor za napredak, ali kao što rekoh, po igračima se vidi trenerska filozofija. Kod španskih trenera očigledna je igra na posed i insistiranje na pozicionim napadima. Kod italijanskih trenera vidi se defanzivna orijentacija, velika disciplina u bloku i želja da se što pre završavaju napadi. Kod Japanaca je osnovna disciplina i žustar, energičan ‘koučing’ sa maksimalnim zahtevima u svakom trenutku. Biće potrebno vreme da se ideje prihvate, ali Kinezi poseduju radnu kulturu, izgrađen odnos prema autoritetu i izražen timski duh – to je odlična baza na kojoj može da se gradi.
Na svom novom radnom mestu, u fudbalskom savezu Kine | Foto: Privatna arhiva
Koliko ste stigli da se upoznate sa sistemom fudbala i načinom na koji on funkcioniše?
Detaljno sam se informisao – mi smo u kontaktu bili od maja, a ja sam ugovor potpisao u oktobru. Moja asocijacija na kineski fudbal, kao i kod većine ostalih ljudi u Evropi, bio je veliki novac koji se vrti, velika imena koja iz svetskog i evropskog fudbala dolaze tamo i uglavnom se ne zadržavaju dugo, ali se vraćaju kući punih džepova.
Međutim, situacija je iznijansirana – naravno da su budžeti veliki, ali to se ogleda i u vrhunskoj infrastrukturi i svim ostalim uslovima za rad. Postoji i poseban odnos prema nacionalnom timu i velika podrška države u tom smislu. Npr, ja kao selektor nisam konkretno vezan za FIFA termine i međunarodne kalendare koji dozvoljavaju da samo desetak dana provedete sa ekipom – ukoliko primetim da je timu potrebno da provede duži period na okupu, dobiću zeleno svetlo klubova, što mi je jako važno. Ono što je prelomilo kada sam donosio odluku jeste to što sam uvideo veliku razliku između potencijala i aktuelnog rezultata – u tom prostoru ja vidim sebe, svoj rad i mogućnost da ta ekipa napreduje sa mnom u periodu od dve godine, na koliko sam potpisao ugovor.
Koliko ste zadovoljni početnim periodom priprema provedenim u Australiji?
Pripreme u Brizbejnu protekle su na vrhunskom nivou, bez ijednog negativnog momenta bilo da je u pitanju organizacija treninga ili odigravanje utakmica, iako je kamp trajao gotovo mesec dana. To je meni kao treneru, igračima i svima koji se nalaze oko ekipe omogućilo da se fokusiramo isključivo na rad. Čak su i rezultati momentalno došli, iako nisu bili prioritet, i to protiv čvrstih i fizički jakih australijskih timova. Postavili smo temelje i osnovne principe u radu, zahteve u pogledu mentaliteta i odnosa prema ekipi, svi smo na istoj talasnoj dužini i to za sobom vuče ogromnu motivaciju i iščekivanje narednog okupljanja.
Koji cilj je postavljen kao primarni?
Za 2019. nemam konkretan cilj jer nemam takmičarsku utakmicu, ali neću imati prazan hod u smislu intenziteta i pritiska. Kada nema pritiska, isprovociram ga sâm i postavljam ciljeve čak i kad nema takmičarskih utakmica. Tražio sam od Saveza da aplicira za turnir u Tulonu početkom juna, to je jedan od najjačih reprezentativnih turnira u svetu. U februaru i martu smo u Španiji i Italiji, pa u maju verovatno dolazimo i u Srbiju na pripreme, tako da će taj turnir biti kulminacija i prilika da vidim kako se igrači ponašaju u drugačijim okolnostima. Moj primarni cilj jeste uspostavljanje jasnog sistema i formiran podsistem sa mlađim selekcijama od naše. To sam uspeo da napravim u Belgiji, donekle i u Fudbalskom savezu Srbije 2011. i 2012, a sada želim isto i u Kini – da se kroz 2019. isfiltrira ta velika grupa igrača i da se u 2020. godini napadne prvo veliko takmičenje. Očekujem da igrači iz moje selekcije u narednih godinu dana zakucaju na vrata A reprezentacije i da počnem polako da okupljam igrače po istim kriterijumuma kako bih za te odlaske bio spreman. Dakle, cilj je da napravim sistem koji proizvodi igrače za viši nivo i koji se momentalno regeneriše iz sopstvenih redova, a da pri tom rezultat ne trpi.
Porodica i sistem u Belgiji
Kada sam pravio podsisteme, bio je to kompleksan poduhvat. Uzeo sam igrače iz prvog tima, iz U21, iz U19, U17 i U16, kao i sve trenere, i svi bismo radili zajedno. Ponedeljkom brifing celog vikenda sa video snimcima njihovih utakmica koje smo gledali zajedno i koncipirali smo zajednički trening za četvrtak popodne, kada je ceo klub bio na terenu. Svi su radili na korekcijama zajedno. Išli smo u škole, pratili decu i postavljali im uslove da ne mogu da dođu na trening ako popuste u školi.
Na treningu u Belgiji | Foto: Privatna arhiva
Pa smo na treninge U16 i U17 dovodili momke iz prvog tima – u Standardu iz Liježa sam Ejonga Enoa, koji je imao 32 godine i skoro 100 utakmica za Ajaks, dovodio da trenira s klincima. Zatim klinci gledaju utakmice iz prvog reda, a Eno im maše dok su sa roditeljima: “Ovo je moj drugar Ejong“. Takve stvari nemaju cenu, ali moraš da imaš svest o svojoj ulozi i da iskoristiš svoju poziciju da izabereš ljude koji su pogodni za takvu atmosferu i takav sistem. Zato smo u Mehelenu mogli da prodamo Sofijana Hanija za dva i po miliona, doveli smo ga besplatno, ali imam igrača iz mladog tima kojeg sam formirao.
Nikada nisam od svojih saradnika ili igrača tražio nešto što prvi nisam ispunjavao. Ceo taj projekat bio je izuzetno kompleksan i srećan sam što se realizovao u tako rezultatski zahtevnoj sredini kao što je Belgija. Potom se i desi da dođu Kinezi i “istresu“ mi moju filozofiju o kojoj nikada ni reč nisam nikome rekao – e, to je vrhunska satisfakcija. Javnost nije bila upoznata sa našim dodatnim radom, skautingom, putovanjima… Smatrao sam da je to poligon za sticanje jeftinih poena kod navijača i rezonovao sam da će najbolji odgovor na sva pitanja biti ako napravimo zdrav sistem i lansiramo mlade igrače. Tako je i bilo.
Kako biste definisali svoju fudbalsku filozofiju?
Odrastao sam u klubu koji napada, tako da se moja ljudska i fudbalska filozofija formirala u tom pravcu. Teško je meni da govorim o tome, bolje da ste pitali Kineze šta ih je navelo da razgovaraju sa mnom, da me dovedu i insistiraju na tome da baš ja budem taj. U suštini, želim disciplinu u igri, da se posedom lopte dominira i kontroliše ritam utakmice, zatim dobru organizaciju uz poštovanje dogovora i timskog duha jer timski duh kasnije lansira pojedince. Želim da moji igrači daju cele sebe bez ikakvih kalkulacija.
U Kini želim da doprinesem izgradnji fudbalskog identiteta. Japanci su tehnička ekipa koja se trudi da ima kontrolu i posed, Korejci su agresivan tim sa izraženim timskim duhom, borbenošću, igraju presing. A kada sam pitao koje su fudbalske karakteristike Kineza, niko nije mogao da mi kaže, tako da mi je to veliki motiv.
Kina je sedmorangirana ekipa u Aziji, što i nije tako impresivan podatak – nisu učestvovali ni na jednom svetskom prvenstvu osim kada su domaćini bili Japan i Južna Koreja, takođe ne postoje kineski igrači u Evropi u jačim ligama, dok sa Japancima i Korejcima to nije slučaj. Tolika disproporcija mora da krije neke bazične propuste.
Situacija me podseća na to kada sam preuzeo Mehelen, klub koji nije imao rejting u tom trenutku, završio je sezonu na 13. mestu na tabeli i igrao onaj stari britanski “kick&run“ sistem. Vremenom sam tim profilisao u potpuno drugom smeru i izgradio ga na principima kojih se držim ceo život.
“Poniznost, samokritičnost i samoanaliza prerano nestaju kod mladih fudbalera“
Koji su to principi koje ste uspostavili radeći u Mehelenu?
Postavljanje tima kao apsolutno najvažnije kategorije – podređivanje timu uz čuvanje kvaliteta i karakteristika svakog igrača. Radom smo, uz turbulencije, stigli do totalne promene identiteta – igrali smo na posed, kontrolisane utakmice gde smo u preko 90% utakmica imali preko 50% poseda lopte, što donosi veći broj udaraca na gol, veći broj golova i šansi. Sve to uz, opet ponavljam, čuvanje timskog duha, koji je donosio i fanatični defanzivni pristup. Za taj pristup potrebno je vreme, ali su kasnije svi igrači imali veliku ličnu korist i to je meni veliki podstrek.
U ulozi šefa stručnog štaba U21 reprezentacije Srbije | Foto: Facebook
Moja filozofija je tamo imala svoju primenu – ekipa je sa 350.000 evra ulaganja u četiri igrača uspela na kraju da dobije 27,5 miliona čistog profita samo na transferima. Promena filozofije dovela je do toga da su stvoreni igrači spremni za velike klubove. Moje najveće zadovoljstvo bilo je da je Mehelen u periodu od 2014. do 2018. uspeo da realizuje transfere tri igrača u Anderleht, tri igrača u Briž, trenera, trenera golmana, sportskog direktora i tri igrača u Standard iz Liježa, kao i jednog igrača u Ajaks. Ti podaci pokazuju da smo u radu i ponašnju igrača tražili sve ono što traže i veliki klubovi. To je donelo 30 miliona evra i klub je uspeo da izgradi ceo stadion od toga, a pre mog dolaska poslednji igrač prešao je iz Mehelena u Anderleht 1989. godine.
Kako se tačno odvijao proces implementacije te filozofije u glave igrača?
Prolazi se kroz teške i gorke faze, mnogo je bolnih razgovora, ali posle njih ostaju doživotna iskrena prijateljstva i veliko poštovanje. Takav je uglavnom slučaj sa igračima koji imaju ogroman potencijal, ali još nisu uspeli da ga iskažu.
Veliki majstor fudbala Dragoslav Šekularac govorio je da mu otac do njegove 15. godine nije ni znao da se on bavi fudbalom, pa su saznali kad je došao poziv za reprezentaciju. To je danas nemoguće, preskaču se koraci u stasavanju, pa su poniznost, samokritičnost i samoanaliza pojave koje rano nestaju kod mladih koji rastu u fudbalu – u okruženju menadžera i roditelja, koji su često preambiciozni i nerealni, igrač nije upućen na pravu analizu svog učinka i zato ne nauči da se preispituje.
Pomagao sam igračima da više ne tapkaju u mestu, da realno sagledaju sebe i da evoluiraju fudbalski i ljudski. Ne pijem kafe sa igračima, nije to takav odnos, ali jeste onaj u kojem znaju da mogu da me pozovu u 2-3 ujutru i kada je dobro i kada je loše.
Slučaj Sofijan Hani
Imao sam sjajnog igrača, Alžirca koji je prošao francusku školu – Sofijan Hani. Došao je u Mehelen kao francuska desetka formirana u Nantu, sa malom minutažom pre nego što je otišao u Tursku. Tamo je igrao tri godine i došao je u Mehelen bez obeštećenja. Došao je sa stavom da sve treba da se vrti oko njega, a ja sam bio rešen da njegov potencijal koji sam uvideo ispunim po svaku cenu.
Ušli smo u period korekcija i pozvao sam ga posle tri-četiri utakmice da porazgovaramo. Govorio je da je igrao OK, ali da nije dobijao dobre lopte i tome slično. Zatim sam mu nabrojao brojne stvari koje su bile daleko od “OK“ – da nije mogao da dobije duel, nije mogao da sačuva loptu… Na klupi je bio i čovek koji je beležio statistiku koje nema ni na Instat-u i Vaj Skautu, a a čak ni ta statistika nije bila dobra.
Pozdrav trenera i igrača – Sofijan Hani i Aleksandar Janković | Foto: Privatna arhiva
To je bio utorak, a u subotu igraš utamicu na kojoj želim da vidim napredak u svim tim segmentima. Opet smo za nedelju dana ponovili razgovor i on kaže: “U redu, nije bilo dobro, ali generalno nismo kao tim dobro odigrali“. Kažem mu: “Nije OK, opet gomila grešaka – nisi opasan, bežiš, zatvaraš prostore za druge igrače, govor tela užas, isečem video, pokažem video – e sad, preko svega toga je najdrastičnije to što ti ne vidiš ili nećeš da vidiš svoje greške“.
Potom sam uzeo spisak igrača za utakmicu, ispod svakog imena sam napisao broj duela i broj dobijenih duela i to sam stavio u prostoriju u kojoj su igrači jeli, da svi gledaju u to. Svaki igrač imao je iznad 50% dobijenih duela, uključujući i napadače i krila – Sofijan je imao 9% dobijenih duela, a on je rekao da je ta utakmica bila OK. Pitam ga pred svima da li ga nije sramota da sedi sa saigračima koji ginu na terenu, a on je dobio 9% duela i smatra da je dobro odigrao.
Potom sam u rekao: “Ja da sam ti saigač, prosuo bih ti tanjir sa hranom na glavu ili bih te zatvorio u svlačionicu i izudarao bih te“. To je fudbal, radimo zajedno. Ako ćeš sâm, može, ali onda daj tri gola na svakoj utakmici. Dobro znamo da je to nemoguće, pa zato moraš da radiš kao ostali. Zatim je on došao i tražio razgovor, a ja sam mu rekao: “Dokle god želim da radim sa tobom, to znači da verujem u tebe. Ti si vrhunski igrač, odrastao si u Nantu, jednoj od najboljih omladinskih škola, igrao si tri godine konstantno u turskoj drugoj ligi i tebe su oni pustili da odeš bez obeštećenja, to znači da te niko nje hteo, a bio si im pred očima. Moraš da shvatiš da postoji problem koji se nalazi u tebi i nećeš napraviti karijeru dokle god ga ne rešiš. Promeni sad svoj način razmišljanja i igraćeš celu sezonu, a ako ne promeniš, bićeš na klupi, sledeće nedelje na tribinama, a za dve godine će svi zaboraviti da si se ikada bavio fudbalom. Ja stojim iza tebe samo ako si spreman da se promeniš“.
Takve stvari bole jer njemu to nikada niko nije rekao, ali to je bila realnost. Posle ljutnje kratkog daha, radili smo divno zajedno, bila je to prava stvar. Dao je 17 golova kao vezni igrač u toj briljantnoj sezoni koja nas je sve lansirala. Sofijan je otišao u Anderleht, postao je naredne sezone i kapiten, a sada igra u Spartaku iz Moskve. Ostao je snažan odnos između nas dvojice.
Komunikacija sa igračima očigledno je jedan od najvažnijih aspekata u trenerskom poslu. Govorili ste o tome da mladi igrači često nemaju realnu sliku o sebi i da ne prihvataju kritike. Kako ste im menjali fudbalsku i životnu perspektivu?
Imao sam raznih ideja – recimo, vodio sam Mehelen na “tim bilding“ u zatvor. Smatram da je to bilo dobro za igrače jer su dobili lekciju iz poniznosti i videli su koliko im lepih životnih detalja tek tako prolazi dok su oni glavom u milionima. Imali su priliku da vide kako je kad neko zatvori vrata iza tebe, kad nemaš izlaza, slobode, opcije i izbore. Igrali su fudbal sa zatvorenicima, izmešali su se, pa smo se dogovorili da zatvorenici iz pobedničke ekipe osvoje dodatnu posetu i vreme sa porodicom. Za njih je to bila premija, pa sam rekao svojim igračima: “Hajde sad probaj da se ne boriš“. U fudbalu se vrti ogroman novac koji je često nerealan, pa i fudbaleri postanu nerealni. Njima je mnogo lakše da veruju da su veliki igrači i izgube poniznost, pa hladan tuš poput tog s vremena na vreme znači da se prisete u čemu je suština.
U drugom delu razgovora s Aleksandrom Jankovićem čitajte o tome kako se uspostavlja hijerarhija u fudbalskom timu, kako se prepoznaju lideri, kako se razlikuju uloge glavnog trenera i asistenta, kakvi sve mogu da budu fokusi u video analizi, a bilo je reči i o saradnji sa Slavoljubom Muslinom, kao i emotivnog izlaganja o Crvenoj zvezdi, sa akcentom na dva mandata u ulozi glavnog trenera.