Fudbalski ples i poezija Dušana Tadića

Fudbal često izgleda kao dosadna igra jer najveći broj utakmica liče jedna na drugu. Sistemi i modeli igre, taktički šabloni, sheme i zadaci, disciplina i trčanje, snaga i taktičko nadmudrivanje upadljivo prevladavaju nad elementima koji igri daju estetsku aromu i čine je nečim većim od pukog fizičkog napora usmerenog na pretrčavanje deset  kilometara po utakmici i ostvarenje rezultata koji bogatim vlasnicima klubova i čitavoj armiji sponzora donose profit, dok na najvišem nivou takmičenja jedan isti krug timova stalno osvaja trofeje.

Kako se istorija fudbala odvijala, tako su opisani trendovi postajali sve dominantniji. Pa čak i kada estetski elementi fudbalske igre, briljantni driblinzi, precizni pasovi i atraktivni golovi, zablistaju na velikoj sceni, oni se takođe javljaju u međusobnim okršajima superbogatih timova koji novcem kupuju privilegiju da u svojim redovima imaju vrhunske majstore fudbalske igre.

Kada se sve sabere, magije na fudbalskim terenima nema mnogo. Kada se magija na fudbalskim terenima ipak pojavi, to bude tek na trenutak-dva. Retko su ljubitelji fudbala u poslednjih nekoliko decenija imali priliku da na terenu vide majstora-mađioničara koji pod ključem drži utakmicu i na terenu svojim magijskim moćima pravi dar-mar u protivničkim redovima.

Takve performanse u bližoj fudbalskoj prošlosti viđali smo samo od Ronaldinja i Mesija. Igrom slučaja, vernici bi rekli proviđenja, to je obično bilo na stadionu Santijago Bernabeu, domu kraljevskog kluba. I ponovo se, za mnoge neočekivano, kao čudo, kao bljesak, pravo niotkuda, na stadionu Real Madrida pojavio majstor, fudbalski šaman koji je svojim plesom začarao svekoliki fudbalski svet. Njegovo ime je Dušan Tadić. Nije ples upotrebljen kao puka metafora, Tadić definitivno nije samo trčao na travnatoj podlozi Santijago Bernebea, on je plesao. Jer, kako drugačije nazvati onih nekoliko pirueta koje je izveo „izlomivši kičmu“ takvim defanzivcima kakvi su Kazemiro, Varan ili Karvahal.

Ali nije Tadićeva izvedba bila svedena samo na ples, dakle, na fenomenalne driblinge i pasove koji imaju oči, koji seku protivničke linije, koji saigrače bukvalno spajaju sa golom, a njih je bilo više, više od jednog, i na onaj briljantni udarac koji je lagano, iz koraka odapet u same rašlje mreže Realovog golmana. Tadić je bio i dirigent orkestra, i prosipao magiju i diktirao tempo utakmice. On je određivao njen ritam, a ritam je, kako je nebrojeno puta to rekao estetičar fudbala Božo Koprivica, suština svega u umetnosti, kao i u fudbalu, a možda i u životu. Jer, ritam to je nešto kao hod, kao disanje, udisaj i izdisaj. Gde je ritam, tu su i rime. A gde su rime, tu je poezija. Tadić je na Bernabeu stadionu ritmom svog kretanja pisao najlepše fudbalske stihove. Asistencije i gol koji je postigao bili su samo ukrasi poeme koju je ispisao na travi (ko je rekao: Volt Vitmen).

Za jedno veče, za devedest minuta, Tadić je na meni fudbalskih sladokusaca postavio napitak koji sadrži dva u jedan, pa možda i tri u jedan. Prevedeno na fudbalski jezik, to je značilo da je Tadić za devedeset i kusur minuta uspeo da istovremeno bude i Mesi i Ćavi i Del Pjero ili Toti i Pirlo. On je bio i metronom tima i asistent i strelac. On je bio i lažna devetka i plejmejker i krilo. On je, zajedno sa mlađim članom porodice Blind oko sebe, okupio mlađariju iz čuvene Ajaksove akademije i držao lekcije iz totalnog fudbala Realu iz Madrida i čitavom fudbalskom svetu.

Na Realovom terenu on je ritualom satkanim od driblinga, pasova i udaraca, prizvao i oživeo duh Johana Krojfa koji je lebdeo iznad stadiona njegovog najljućeg rivala. Krojf bi, da je doživeo ovo veče, bio preponosan na svoje mlade ajaksovce i na Dušana Tadića. Dičio bi se tom utakmicom i Velibor Vasović, prvi kreativni vezista pretvoren u kreativnog defanzivca, kapiten Ajaksa iz njegovih najslavnijih dana. Jer, u Tadiću bi video svog naslednika, čoveka koji će, ne samo zbog ove partije, nego zbog sezone života koju igra trajno ostati upisan u prebogatu riznicu Kopljanika. Godinama će se u Amsterdamu pričati priča o Srbinu koji je, kao Dok Holidej, mitski heroj Divljeg Zapada, u ovaj grad i na stadion Johan Krojf, došao tiho i ušao u legendu.

Ako se obično kaže da su mnoge priče osuđene na neuspeh, onda je ova priča unapred bila osuđena na uspeh. Ona je morala da postane dobitna kombinacija. Ajaksu je bio potreban Tadić, ali je i Tadiću bio potreban Ajaks kao dašak slobode, kao nova krv u umornim venama, kao čaša hladne vode, kao udah svežeg vazduha.  Ništa u ovom susretu nije slučajno. Jer, u Ajaksu ne može da igra svako. Upravo zato ništa što se dešava sa Ajaksom nije slučajno, pa tako nije i ne može biti slučajna ni pobeda nad madridskim Realom. Ona je samo plod koji je iznikao na drvetu ukorenjenom u tradiciju koju su gradili Rejnolds, De Natris, Mihels, Kovač, Krojf, Neskens, Vasović, Van Basten, Rajkard, Berkamp, Van Gal, Litmanen, Sedorf, Suarez, Ibrahimović.

O spomenutoj tradiciji se može pisati mnogo, čitave knjige. Ali najvažnije je reći to da ona počiva na filozofiji totalnog fudbala i principima selekcije fudbalera koja je poznata pod imenom TIPS, što je akronim izveden od engleskih reči: Technique (tehnika), Intelligence (inteligencija) ili Insight (uvid), Personality (ličnost) i Speed (brzina). Dakle, u Ajaksu prednost imaju fudbaleri koji poseduju tehniku, inteligenciju, ličnost i brzinu. Iako je odlična tehnička obučenost (ona u Ajaksovoj fudbalskoj filozofiji prvenstveno podrazumeva ravnomeran i podjednak razvoj svih elemenata fudbalske tehnike, a posebno postojanje i razvoj sposobnosti za kontrolu lopte u svim situacijama) praktično nužan uslov za učešće u fudbalskoj igri, u Ajaksovoj školi posebno insistiraju na tri preostale komponente u okviru TIPS-a. Mladi fudbaleri koji poseduju inteligenciju, ličnost i brzinu imaju prednost. To je tako zato što u Ajaksu smatraju da je tehniku uvek moguće popravljati, dok je na inteligenciju, ličnost i brzinu veoma teško uticati. Pod inteligencijom u Ajaksovoj školi prvenstveno podrazumevaju sposobnost za dobro uočavanje situacije na terenu (pregled igre) i za mogućnost predviđanja njenog  daljeg razvoja (anticipacija).

Prema poimanju fudbala koje važi u Ajaksu, fudbaler koji ima ličnost poseduje sposobnosti za dobru komunikaciju sa saigračima i sklonost ka disciplinovanom i posvećenom radu. U pogledu tog parametra u Ajaksu posebno insistiraju na sposobnosti za kreativno delovanje, zatim na odvažnosti, samouverenosti i harizmatičnosti. Ajaksovi fudbaleri moraju biti u stanju da prevazilaze šablone i da umesto toga traže nova i neočekivana rešenja (kreativnost). Oni takođe moraju biti postojani u svakom duelu i spremni da se suprostave jačem protivniku (odvažnost). Isto tako, oni moraju da veruju u mogućnost ostvarenja svih zadataka koji su pred njih postavljeni (samouverenost). Najzad, oni moraju biti harizmatični, što znači da moraju posedovati dar (na grčkom harizma znači božanski ili posebni dar), tj. moć da utiču na pripadnike kolektiva u smislu da ih podstiču na odvažnost i da im ulivaju veru u uspeh. Što se tiče brzine, u Ajaksu pod njom podrazumevaju sposobnost fudbalera za brzo postavljanje, pokretljivost i brzo trčanje na kratkim i dužim deonicama.

Sve karakteristike fudbalera koje Ajaks zahteva poseduje Dušan Tadić. On ih je na Santijago Bernabeu stadionu pokazao kao na tacni. Njegova igra tokom jedne madridske večeri zato može da služi kao video prikaz koji će se u Ajaksovoj akademiji koristiti kao nastavno sredstvo za odgoj budućih generacija fudbalera. A taj video bi mogao da bude i nastavno sredstvo mnogim trenerima koji su zbog kvazimudrovanja, svojih sujeta i gluposti (ko je rekao Radovan Ćurčić i Mark Hjuz), majstora  fudbala Dušana Tadića pretvarali u bledu senku fudbalera ogromnih potencijala.

Zato pohvalu zaslužuju oni koji su znali da izvuku ono najbolje iz Dušana Tadića. To su Ronald Kuman i Erik ten Hag , ali i Slavoljub Muslin. Kada smo kod Muslina, moramo reći da posle briljantne madridske noći Dušana Tadića u srpskom fudbalu više ništa, počev od sutrašnjeg dana, ne bi smelo da ostane isto. Ljudi koji rade u srpskom fudbalu moraju naći način da počnu da u fudbalskim školama prepoznaju, razvijaju i stvaraju fudbalere koji igraju fudbal na način na koji ga igra Dušan Tadić. Jer, takvih majstora dugo, još od Piksija Stojkovića, nije bilo na našim terenima i u našim reprezentativnim selekcijama. Bez takvih fudbalera naš fudbal, koji je ionako već u blatu do guše, pretvoriće se u jednu ustajalu baru. Potezi poput onih koje je u Madridu izvodio Tadić srpskom fudbalu su potrebni kao što je hleb nasušni potreban gladnima.

Samo, da bi se takvi igrači stvarali mora biti ispunjen jedan bitan preduslov – sloboda u igri! Da bez slobode nema Piksija Stojkovića i Dušana Tadića, svedoči priča koju je u razgovoru sa Nebojšom Petrovićem ispričao bivši centarfor Crvene zvezda Husref Musemić , govoreći o antologijskom meču između Crvene zvezde i Milana.

“Milan je u to vreme bio u početnoj fazi stvaranja moćnog tima. Tamo su oba gola pala u razmaku od šezdesetak sekundi. Piksi je doveo Zvezdu u vođstvo, a Virdis postavio konačan rezultat. Bila je to majstorija našeg najboljeg igrača. Piksi je godinu dana posle mene stigao na Marakanu i mučio se na početku sa uklapanjem u Bata Stanetove principe. Posle je došao Vaske i sećam se jedne utakmice u Tuzli kada je u svlačionici svima zadao zadatke, a njemu je rekao ‘ti Piksi igraj kako god hoćeš’. Nama je to u tom trenutku zvučalo čudno, ali je to bila prekretnica u njegovoj karijeri”, prisećao se Musemić.

“Tu je eksplodirao i počeo da briljira. Piksi je rođen da bude vođa. On je taj na koga smo se oslanjali kada ne ide, kada treba da se preuzme odgovornost, da se puca penal, da se posvađa na terenu, čak i da se potuče… Bio je od starta predodređen za velika dela. Posle je u Japanu i Kini dokazao da poseduje to lidersko u sebi”.

Jasno je da je Vaske iz Musemićeve priče Velibor Vasović. Da li je slučajno to što je čovek koji je Piksiju Stojkoviću dao slobodu bio upravo Velibor Vasović koji je najbolje godine svoje karijere proveo u Ajaksu? Razmislite o tome.

Nadrealisti su tvrdili da nam postojanje pesnika pomaže da nekako, iz dana u dan, prihvatimo i podnosimo neprihvatljivu i nepodnošljivu poziciju i situaciju čoveka u svetu. Javljanje iznenadnih bljeskova poezije na fudbalskim terenima, bljeskova kakav nam je jedne večeri poklonio Dušan Tadić, pomoći će nam da nekako prihvatimo i podnosimo neprihvatljivu i nepodnošljovu dosadu u koju se savremeni fudbal sve više pretvara. Dušan Tadić pokazao nam je da poezija u fudbalu i dalje postoji, neherojskom dobu uprkos.