Kako voditi sportski tim?

Od igrača se uglavnom traži da bude koncentrisan na sopstveni posao, na specifične zadatke unutar tima. Posao trenera sasvim je drugačije prirode – trener mora da vodi ekipu u punom smislu te reči, što znači da brine o svakom pojedincu i o timu kao celini.

Stvoriti i očuvati harmoniju, izgraditi iskrene odnose sa igračima i biti ekstremno osetiljiv i na najmanju promenu, to je jezgro veštine rukovođenja timom. Ali ne samo to, kao što ćemo pokazati u razgovoru sa Veljkom Paunovićem i Marinom Maljković.

Preduslovi – poverenje, znanje, posvećenost

Primarni zadatak trenera jeste da stekne poverenje igrača, to je osnova na kojoj se kasnije gradi. Veljko Paunović, koji je sa U20 reprezentacijom Srbije postao svetski prvak 2015. godine, naglašava da je stvar u tome da se u igrače ugrade prave vrednosti.

“Ljubav prema igri mora da bude očigledna u trenerovim pokretima, neizostavno je da bude vredan i strastven u vezi sa detaljima. Entuzijazam, obostrano poštovanje, odgovornost, tolerancija, to su osobine koje pokušavam da donesem svojim ekipama – kada ih igrači prepoznaju, oni počinju da liče na svoje trenere i, posledično, spremni su da urade na terenu šta god da se traži od njih“, ističe Paunović, sadašnji trener ekipe Čikago Fajr u MLS.

Iskusniji treneri već od starta imaju određeni kredit u očima tima zbog svog pređašnjeg rada, dok je onim mlađima potrebno više vremena kako bi svoje ideje i metode ustanovili kao uspešne. Međutim, poznavanje same igre nužno je za apsolutno svakog trenera – jednostavno, igrač uvek mora da bude svestan činjenice da trener zna više od njega.

“Moraš uvek da budeš spreman, ne sme da postoji pitanje na koje nemaš odgovor“, jezgrovito pojašnjava Marina Maljković, koja je vodeći reprezentaciju Srbije osvojila bronzanu medalju na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru.

Slično Paunoviću, i ona naglašava da trener mora da bude predan poslu kako bi rukovodio grupom na ispravan način.

“Tražim od igrača da prevaziđu maksimum, da prevaziđu granice bola, a onda kao trener moram da dam nešto zauzvrat – da pokažem energiju i da budem posvećena kako bi se i igrači tako ponašali. Dalje, uvek je potreban autoritet i da vođa bude osoba koja će da lupi šakom o sto – trener donosi odluke, na njemu je najveća odgovornost, pa je to i logično“, dodaje Maljkovićeva.

Čvrsta ruka, kako Marina kaže, mora da postoji, ali baš kao i svi dobri šefovi, trener ne sme da bude tiranin – sa druge strane, nije ni poželjno da bude suviše blizak sa igračima. Pronalaženje ravnoteže između te dve krajnosti obično rezultira vrstom odnosa koja je najpodesnija za ostvarenje timskih ciljeva.

“Da, od jednog ekstrema do drugog, iz ’vojske’ i uloge generala ideš do toga da istinski voliš igrača – da brineš o toj osobi, da ti je stalo da ona bude dobro, da bude srećna i ispunjena na svakom planu, a taj odnos onda uključuje i mnogo emocija. Kada igrač oseti obe strane, kada oseti da je trener toliko zainteresovan za njega i da mu je zbilja važno i ljudsko osećanje te osobe, onda je to prava stvar i tu je pronađen balans“, objašnjava Maljkovićeva.

Načini komunikacije

Kontakt sa igračima fundamentalni je deo trenerskog posla – na treningu, tokom mečeva i van terena. Govoriti direktno jeste deviza koje se drže skoro svi treneri, ali to ne znači brutalnu, neuviđavnu iskrenost.

“Ne treba da kažeš apsolutno sve što ti padne na um – trener mora da bude sposoban da razgovara s igračem otvoreno, ali pažljivo, tako da igrač potom krene u željenom smeru“, kaže Paunović i dodaje:

“Trener ne komunicira sa igračima samo verbalno, već i govorom tela, mimikom i gestovima – igrač mora da dobije mnogo informacija samo gledajući u oči trenera, bez ijedne izgovorene reči“.

Ako je trener privržen poslu, onda je u stanju da primeti i najmanju sitnicu – potrebe igrača i potrebe ekipe. Zatim se u skladu sa tim znanjem biraju najpogodnija sredstva za borbu sa konkretnom situacijom.

“Primera radi, pošaljem pomoćnog trenera da kaže jednu stvar – ako joj ja to isto kažem, igračica će početi da plače i nećemo ostvariti cilj. Ako sekund jedan zaspim ili me ponesu emocije, nećemo ništa postići. Ali ako razmišljam 200 na sat, onda će poruka preko pomoćnika proći savršeno i igračica će to da usvoji – zna da je poruka ’moja’, samo sam možda poslala njoj bližu osobu“, kaže Maljkovićeva.

Naravno, treneri nastoje da stvari reše lično, ali iskustvo ih je naučilo da se ponekad posluže lukavstvom – videli smo to na Marininom primeru, a i Veljko Paunović nebrojeno puta našao se u sličnim situacijama.

“U zavisnosti od toga šta je u pitanju, trener može da komunicira sa igračem posredstvom kapitena, asistenta, nekada čak i fizioterapeuta. Na primer, ako neko nema dobar odnos prema treningu ili često kasni, pokušavaš na to da mu skreneš pažnju preko kapitena ili asistenta. Ako ne urodi plodom, onda razgovaraš s njim nasamo“, kaže Paunović i dodaje:

“Ukoliko se situacija ne menja, onda sledi javna opomena pred celom grupom pošto su ostali sigurno primetili njegovo ponašanje, a kao trener ne smeš da dozvoliš da se harmonija poremeti. Poslednji korak jeste kritikovati igrača u medijima – to nikada nisam uradio, ali ima trenera koji i to čine“.

Suština glasi da je nužno da trener bude izuzetno senzitivan kada je reč o njegovom timu – da sve vidi, sve čuje i da sve zna, da oseti i najmanju promenu. Rečju, da je upoznat sa stanjem svojih igrača svake sekunde – ako je to slučaj, utoliko mu je lakše da odabere adekvatan način da im priđe.

“Lakše“ ne znači da je to mačji kašalj, zapravo je odnos sa igračima aspekt posla u kojem trener treba da se pokaže kao kompetentan psiholog.

“Moraš savršeno da vladaš psihologijom, a ona konstatno napreduje. Psihologija se primenjuje konstantno – kada pravi, vrhunski trener uđe u salu, sala mora da vibrira. To mora da se oseti, da svi širom otvorenih očiju budu spremni na rad. Ne možeš da budeš psiholog parcijalno: ’Imam problem, pa ću ja sada da budem psiholog’. Ne, psiholog moraš da budeš u svakom obraćanju, u svakoj izgovorenoj rečenici i u tonu svake reči, i grupno i pojedinačno“, podvlači Maljkovićeva.

Izgraditi timski duh

Dešavalo se u prošlosti da ekipa ostvari vrhunski rezultat uprkos činjenici da igrači nisu bili ujedinjeni kao što je to poželjno. Naravno, mnogo je više suprotnih primera, tj. onih timova koji nisu ostvarili puni potencijal jer međuljudski odnosi u timu nisu bili skladni.  

Aleksandar Đorđević, selektor muške košarkaške reprezentacije Srbije, često voli da kaže da “ekipu ne čini 12 najboljih pojedinaca, nego 12 igrača koji najbolje funkcionišu kao tim“.

A da bi se “funkcionisalo kao tim“, potrebno je stvoriti idealan ambijent u kojem su igrači zadovoljni svojim ulogama, a istovremeno su kompatiblni karakterima. Upravo zbog toga priča o dobroj atmosferi počinje od samog početka – selekcije.

“Odabir pravih ljudi osnova je za odlične odnose u timu – igrači se uglavnom ne poznaju međusobno, tako da trener mora da proceni ko će se najbolje uklopiti, ne samo u igračkom smislu, nego i kao ličnosti. Kada zamišlja svoju buduću ekipu, trener mora da ’vidi’ i oseti timsku hemiju i sinergiju“, ističe Maljkovićeva, koja radi i kao trener turskog Galatasaraja.

Takođe, trener mora da se odluči za igrače koji dele njegovu filozofiju, vrednosti i karakter, tako da ne dođe do sukoba već na prvoj prepreci – prenošenje tih ideala naročito je važno kada trener nije u situaciji da bira ceo svoj tim, tj. kada preuzme ekipu usred sezone ili kada nema dovoljno sredstava da izvrši sve promene koje bi želeo.

“Svi igrači misle da bi trebalo da budu u startnoj postavi, ali ukoliko trener sve tretira ravnopravno, oni će na kraju prihvatiti svoj trenutni status. Kada igrač sagleda situaciju iz šireg ugla, odmah zna da li je trener pošten ili nije – ako jeste, onda nema problema za timski duh. Naravno, važni su i rezultati – ako su dobri, sama svlačionica nikome neće dozvoliti da buši ekipu“, opisuje Paunović.

Na istom tragu, menadžer Liverpula Jirgen Klop demonstrirao je šta znači biti “pošten“ – javno je pohvalio Danija Ingsa, koji ove sezone nije mnogo igrao.

“Nije baš lako kada fudbaler naporno radi, a ne igra. Naravno da želim da mu dam nešto zauzvrat – to nije uvek moguće, ali čim bude, odužiću mu se“, rekao je Klop i još jednom dokazao da je veliki pedagog.

Marina Maljković kaže da oseća obavezu da nekome pruži priliku ukoliko vredno radi na treningu.

“To jeste dobro za tog konkretnog igrača, ali i za grupu kao celinu – to je pouzdan znak da se rad nagrađuje“, objašnjava Maljkovićeva, a i Paunović deli sličnu perspektivu.

“Posle titule na Svetskom prvenstvu novinari su me pitali ko me je najviše impresionirao, a ja sam odgovorio: ’Raša Pankov’. Nije odigrao nijedan minut, ali nikada se nije požalio niti je bilo čime pokazao da mu smeta njegov status – potpuno se stavio u funkciju tima“, kaže Paunović i dodaje:  

“Moraš da paziš i one koji ne igraju, važno je da trener ima energije za sve i da kaže: ’Lepo radiš, bravo, hvala ti’. Primera radi, dan posle meča oni koji su igrali su na oporavku, a drugi rade kompenzaciju – ja sam sa ovim potonjim i vršim korekcije, baš kao i sa igračima koji su prvi izbor u tom trenutku. Svi moraju da imaju isti tretman, i najbolji fudbaler i onaj koji ne igra“.

Koliki god trud da je uložen, razmirice će se pojaviti pre ili kasnije i to je savršeno normalno za grupu ljudi koja toliko vremena provodi zajedno. Pravo pitanje glasi: Kako se boriti sa situacijom u kojoj su dvojica ili više igrača u sukobu?

“Ne čekajte da problem eskalira od trenutka kada ga detektujete – skupite što je više moguće informacija i odmah krenite da ga rešavate“, objašnjava Paunović svoju strategiju i dodaje:

“Problem ne mora da postoji između igrača – ako se nezadovoljstvo manifestuje u svlačionici, ne mora da znači da je tu i nastalo. Odnos sa roditeljima, razvod, muke sa okruženjem, svašta može da bude posredi – kada znaš tačnu prirodu problema, znaćeš i na koji način da pokušaš da ga rešiš“.

I Marina Maljković na istoj je talasnoj dužini sa Paunovićem – takve situacije moraju se ’napasti’ direktno.

“Važno je da su prisutni svi igrači koji su u problemu – ne da razgovaram s jednim o drugom, pa obrnuto, to je ružno. Trener mora da bude pravedan, da okupi igrače koji su u sukobu, da ih gleda u oči i da pokuša da reši problem razgovorom. To direktno suočavanje može da se organizuje i bez prisustva trenera, pa da potom on sve to na neki način potvrdi – takav proces je normalan ako je reč o profesionalcima“.

Pre, za vreme i posle treninga

Trener mora da bude temeljan, a to se naročito odnosi na trening, najvažniji deo razvoja igrača. Najčešće postoji generalni program kada počne sezona, u odnosu na kalendar i takmičenja – makrociklusi, mezociklusi i mikrociklusi.

Dalje se obično prave planovi na nedeljnom ili dvonedeljnom nivou, ali oni se skoro uvek koriguju zbog napornih mečeva, povreda itd, pa je potrebno mnogo fleksibilnosti, strpljenja i inovativnosti.

Veljko Paunović sažeo je svoj pristup treninzima u jednu maksimu sa kojom su se do sada upoznali svi njegovi učenici: “Svaki trening je umetničko delo“.

“To znači da je svaki trening poseban i da sadrži u sebi specifične zahteve. Šeme i crteži sa akcijama okačeni su na panoima u našoj sali za sastanke – onda se prilagođavamo, dodajemo, oduzimamo, gradimo i na kraju dođemo do tog umetničkog dela. Utakmica se sastoji iz više tih malih umetničkih dela, to je naše remek-delo“, slikovito objašnjava Paunović.

I Marina Maljković takođe ima jedinstven ritual – svaki trening, još od februara 2007. godine kada je preuzela Hemofarm, zapisala je na papiru.

“Nikada nisam otišla na trening bez konkretnog plana za njega – taj plan sastoji se od vežbi koje ćemo raditi (jedna, pet, šest, sedam, zavisi) i koliko dugo ćemo ih raditi – vežbe imaju svoj pisani opis i crtež. Pošto o košarci razmišljam 24 sata dnevno, brojne akcije zapisivala sam u avionu ili na salvetama u restoranima“.

Te vežbe nisu uklesane u kamenu – kao što i Maljkovićeva kaže, ona tokom treninga promeni nešto “hiljadu puta“, ali uvek naknadno zapiše te promene kako bi mogla da se osvrne na svoj tok misli u tom trenutku.

“Trener mora da vodi trening u pravom smislu te reči, ne može da se radi po inerciji. Ako su iz nekog razloga igrači dekoncentrisani, manje ili više raspoloženi, ja to osetim jer trener mora da oseća svoju ekipu – ako je planirao da trening traje sat i po vremena, a vidi da nije sve u redu, on mora savršeno da zna da ga spusti na sat i da izađe iz sale zadovoljan. Ako ekipa radi izuzetno i u sjajnom elanu, onda taj trening od sat i po može da se produži i na sat i 45, mada ja ne volim dugačke treninge – generalno su mi treninzi kratki, a visokog intenziteta. Postoji i mogućnost da se za nagradu skrati trening jer on ’leti’ kada su igrači došli s vrhunskom koncentracijom“.

Tih 60 ili 90 minuta predstavljaju trajanje treninga za igrače – za trener on traje mnogo duže.

“Sa stručnim štabom sam u trening centru dva-tri sata pre treninga – diskutujemo o onome što sledi i konsultujemo se sa lekarima i fizioterapeutima kako bismo znali da li moramo da readaptiramo nešto u radu zbog stanja igrača. Na početku objasnimo igračima šta ćemo raditi i pokazujemo video ako je potrebno“, kaže Paunović i nastavlja:

“Vršimo prilagođavanja unutar vežbi, ali sve mora da bude milimetarski precizno od trenutka kada izađemo na teren, tada ne sme da se gubi vreme. Disciplina na terenu, da trening bude organizovan i da sve uradimo u okviru zamišljenog vremenskog okvira i u broju ponavljanja koji smo planirali“.   

Trening je situacija u kojoj sve sposobnosti trenera treba da dođu do izražaja i u kojoj se on pokazuje kao kompletna ličnost.

“Sport je poligon za sve nauke, kao trener moraš da poznaješ osnove matematike, fizike, psihologije… Primera radi, kada igraču često pada šećer na treningu, hemičar u tebi pita se: ’Zašto se ovo događa?’ Naravno, neophodno je okružiti se stručnjacima iz svih polja, ali kako bi detektovao problem, trener mora da poznaje osnove“.

A kada se trening završi, on zapravo i nije završen.

“Treninzi se snimaju jednom ili sa više kamera – analiziramo gde smo pogrešili ili jednostavno pomnije pratimo ponašanje određenih igrača. To je holistički pristup svakom treningu – obradimo što je moguće više informacija, a onda se koncentrišemo na one najvažnije“, zaključuje Paunović.

Rukovoditi grupom ljudi, pogotovo u sportu, prilično je komplikovan posao – holistički pristup, izraz koji je Veljko upotrebio, najbolje opisuje šta je sve potrebno da bi se došlo do uspeha.

Kao što smo pokazali, trener je budan 24 sata dnevno i vodi računa o svakom detalju, a kako bi to mogao da postigne, on mora da bude talentovan, marljiv, harizmatičan i kreativan čovek sa izraženom socijalnom inteligencijom.