Fenomen Ajaks: Istorija, filozofija i škola fudbala

Prethodnog leta, u jeku prelaznog roka, jedna od glavnih tema u sportskoj javnosti bio je prelazak mladog fudbalera Džastina Klajverta iz Ajaksa u Romu. Prošlih meseci napisani su brojni tekstovi o utrkivanju velikana evropskog fudbala za potpis Frenkija de Jonga (21), još jednog mladog i talentovanog fudbalera Ajaksa, koji je na kraju sage za svoj budući klub izabrao Barselonu.

Tokom jeseni su fudbaleri Ajaksa oduševili fudbalski svet kada su na Alijanc areni na utakmici 2. kola grupe E Lige šampiona u pojedinim delovima igre držali fudbalske lekcije moćnom timu minhenskog Bajerna. U prvoj utakmici osmine finala Lige šampiona koju su igrali protiv madridskog Reala fudbaleri Ajaksa tokom prvog poluvremena ponovo su držali javni čas fudbala i još jednom su fascinirali fudbalski svet, uprkos tome što su na kraju bili poraženi.

Poraz u prvoj utakmici izabranici Erika ten Haga su anulirali u revanšu u Madridu, gde su na Santijago Bernabeuu stadionu odigrali antologijski meč na kojem je na terenu dominirao i briljirao Dušan Tadić, a sada je na kolena bačen i slavni Juventus sa Kristijanom Ronaldom na čelu u nadmoćnoj predstavi u kojoj je pobeda Kopljanika mogla da bude i ubedljivija.

U poslednje vreme Ajaks više ne osvaja međunarodne trofeje i možda više nije u samom vrhu evropskog fudbala, ali je očito da su fudbaleri ovog kluba i dalje među najtalentovanijima i najcenjenijima u Evropi. To znači da se, uprkos svim problemima, slavna istorija kluba uspešno nastavlja, a ona bi trebalo da zauzme jedno od najvažnijih poglavlja u svakom udžbeniku istorije evropskog i svetskog fudbala.

Istorija

Sve je počelo 18. marta 1900. godine kada je u Amsterdamu osnovan Amsterdamski fudbalski klub Ajaks (AFC Ajax). Klub je dobio ime po slavnom antičkom mitskom heroju Ajaksu (u srpskoj varijanti Ajant) koji je zajedno sa Ahilom prednjačio po lepoti i herojstvu prilikom opsade Troje. Mitski junak Ajaks je bio poznat po hrabrosti i neustrašivosti. Ko zna, možda je u skladu sa čuvenom izrekom nomen est omen (ime je sudbina) već samo ime odredilo slavnu istoriju kluba. Svakako je izvesnije da zbog slavnog heroja fudbaleri ovog kluba nose popularni naziv Kopljanici. Hronološki gledano, klub je 1911. godine počeo da se takmiči na najvišem nivou takmičenja u Holandiji. Samo šest godina kasnije Ajaks je osvojio nacionalni kup, a godinu dana kasnije i prvenstvo. Tokom dvadesetih godina XX veka klub nije uspeo da ostvari primat na nacionalnom nivou.

Prvi veliki uspon kluba počinje tridesetih godina, kada Ajaks osvaja pet nacionalnih titula. Kada je 1956. godine osnovana nova profesionalna liga Holandije, koja je i danas poznata kao Eredivizija, Ajaks je bio prvi osvajač titule u novom formatu takmičenja. Kao osvajač nacionalne titule, Ajaks je ostvario i debi u Kupu evropskih šampiona, a debi nije bio slavan jer su poraženi od šampiona Mađarske Vašaša rezultatom 6:2.

U narednim godinama tim iz Amsterdama osvojio je još nekoliko titula, ali zlatna era Ajaksa, ujedno i holandskog fudbala, počinje u drugoj polovini šezdesetih i traje do prve polovine sedamdesetih godina. Slobodno i bez preterivanja se može reći da je u tom periodu Ajaks u svakom pogledu dominirao evropskim fudbalom. Slavni tim koji je sa klupe vodio prvo Rinus Mihels, a kasnije Štefan Kovač, a koji je na terenu predvodio jedan od najvećih igrača u istoriji fudbala Johan Krojf, zajedno sa majstorima igre Neskensom, Hanom, Repom, osvajao je nacionalne i međunarodne trofeje i krčio nove puteve razvoja fudbalske igre, stvarajući potpuno novi stil koji je trajno promenio fudbal. Jugoslovenski i srpski fudbal bili su počastvovani time što je u zlatnom dobu Ajaksa u jednom periodu kapiten tima bio Velibor Vasović.

Faktografski gledano, Ajaks je početkom sedamdesetih godina tri puta uzastopno osvajao Kup šampiona: u sezonama 1971/1972, 1972/1973, 1973/1974. Pre njih i posle njih to je pošlo za rukom Realu iz Madrida i Bajernu iz Minhena.

I posle toga Ajaks je uspeo da se održi u samom vrhu evropskog fudbala. Predvođen Johanom Krojfom, ovoga puta u ulozi trenera, tim iz Amsterdama u sezoni 1985/1986. osvaja Kup pobednika kupova, dok finale istog takmičenja gube od belgijskog Mehelena 1988. godine. U tom intervalu Ajaks u fudbalsku orbitu ponovo izbacuje nekoliko velikih fudbalskih virtuoza – prvo Franka Rajkarda i Marka van Bastena, potom i Denisa Bergkampa.

Početkom devedesetih godina počinje novo zlatno doba ovog kluba. Pod vođstvom trenera Luja van Gala Kopljanici osvajaju Kup UEFA u sezoni 1991/1992. postajući drugi tim u istoriji fudbala koji je uspeo da osvoji sva tri međunarodna takmičenja. Pre njih to je pošlo za rukom torinskom Juventusu. Tada tri godine uzastopno Ajaks dominira domaćim prvenstvom i postaje jedini tim u istoriji Eredivizije koji sezonu okončao bez poraza. U sezoni 1994/1995. Ajaks još jednom osvaja titulu klupskog prvaka Evrope u fudbalu, koje se od 1992. godine zvanično zove Liga šampiona, a naredne sezone Van Galov tim finale gubi od Juventusa. Tih godina na čuvenom i kultnom De Mer stadionu ponovo se igrao ubedljivo najbolji fudbal u Evropi. Ajaks je ponovo svetu fudbala podario znalce poput Patrika Klajverta i Klarensa Sedorfa. Uspesi Ajaksa u tom periodu posebno dobijaju na značaju kada se u obzir uzme to da su glavnu ulogu u timu imali fudbaleri od kojih niko nije bio stariji od 25 godina. Pored spomenute dvojice, to su bili Jari Litmanen, Edgar Davids, Edvin van der Sar, Mihael Rajziger, Frank i Ronald de Bur, Nvankvo Kanu i Žorž Finidi.

Prva decenija XXI veka predstavljala je sušni period imajući u vidu to da je tim osvojio samo dve titule prvaka Holandije, a novu nadmoć u domaćim okvirima Ajaks ostvaruje na početku druge dekade ovog veka i predvođen trenerom Frankom de Burom osvaja četiri titule u nizu. Poslednjih nekoliko sezona Ajaks je izgubio primat u ligi, prvenstveno od PSV-a iz Ajndhovena. Međutim, predvođen trenerom Peterom Bosom amsterdamski velikan u sezoni 2016/2017. stiže do finala Lige Evrope, ali gubi meč od Mančester junajteda. Kao po tradiciji, najveći deo Bošovog tima činili su veoma mladi fudbaleri, čiji prosek godina je bio tek nešto viši od dvadeset dve.

Kada se sve sabere, Ajaks je 33 puta bio prvak Holandije, dok je 18 puta osvojio nacionalni kup. Četiri puta je Ajaks bio klupski prvak Evrope, dok je po jednom osvojio Kup kupova i Kup UEFA. Uz to, Ajaks je dva puta osvojio Superkup Evrope i Interkontinetalni kup. Ajaks iz Amsterdama je u izboru FIFA zvanično proglašen petim najboljim timom XX veka, zapravo petim najboljim timom u istoriji svetskog fudbala.

Filozofija

Ključna reč svakako je “učenje“ – istoriju Ajaksa obeležili su ljudi koji su učili jedni od drugih, tj. oni koji su prenosili znanje jedni drugima i na taj način samo učenje, kao proces obrazovanja fudbalera i trenera, pretvorili u osnove kluba i njegovu filozofiju.
Kao i mnoge druge nacije, i Holanđani su fudbal “primali“ od učitelja koji su dolazili iz kolevke ove igre – Engleske.

Engleski treneri su u prvim decenijama XX veka poput misionara odlazili širom sveta da druge podučavaju osnovama fudbala. U periodu od osnivanja kluba, pa do polovine šezdesetih godina XX veka Ajaks je sa klupe predvodilo sedam engelskih trenera, uz to i po jedan irski i škotski trener. U istoriji Ajaksa posebno bitne tragove ostavila su dva engleska učitelja fudbala – Džek Rejnolds i Vik Bakingem. Džek Rejnolds je trener Ajaksa bio nekoliko puta, u periodu od 1915. do 1925, zatim u periodu od 1928. do 1940 i najzad od 1945. do 1947. godine. U izvanrednoj knjizi “Briliant Orange: The Neurotic Genius of Dutch Football“ Dejvida Vinera piše da je upravo Džek Rejnolds ili Sjek Rijnols, kako su ga zvali Holanđani, udario temelje fudbalske kulture i filozofije po kojima će tim iz Amsterdama postati prepoznatljiv.

„Tradicija napadačkog, tehnički doteranog fudbala karakterisanog brzom razmenom pasova započela je tzv. zlatnim timom (gouden ploeg) koji je Rejnolds stvarao oko temperamentnog genija Jana de Natrisa. Rejnoldsovi disciplinovani treninzi koji su bili bazirani na tehnici i pasovima, ali i na dobroj fizičkoj spremi, minorni klub iz istočnog Amsterdama pretvorili su u nacionalnu fudbalsku veličinu“.

Rejnolds je utemeljio i rad sa mlađim kategorijama koji se bazirao na posvećenom radu koji je ovaj Englez započinjao u osam ujutru, a završavao u deset uveče. Rejnolds je fudbalere svih kategorija podučavao istom stilu igre. U jednom od retkih intervjua koje je dao 1946. godine, Rejnolds je istakao da napadački fudbal jeste i da će ostati najbolja odbrana.

Vik Bakingem bio je prvi trener kluba od 1959. do 1961. godine, kao i u sezoni 1964/1965. Taj bivši fudbaler Totenhema bio je trener koji je šansu da debituje za prvi tim dao mladom, sedamnaestogodišenjem Johanu Krojfu. Uz to, Bakingem je nastavio da gaji, razvija i unapređuje kulturu napadačke igre. Za razliku od mnogih engleskih trenera njegove i budućih generacija, Bakingem je sve karte bacao na fudbal koji je orjentisan na posed. U razgovoru sa Vinerom taj atipični engleski trener ističe da je fudbal baziran na dugim loptama suviše rizičan i da je zato uvek govorio svojim igračima da loptu treba da drže u nogama jer u tom slučaju protivnički tim ne može da stvori šansu za postizanje gola.

Bakingem je nastojao da bira igrače koji kroz posed lopte mogu da dominiraju terenom, a ta shvatanja danas su osnov fudbalske filozofije Pepa Gvardiole. U tom pogledu je zanimljivo i to da je Bakingem krajem šezdesetih godina bio trener Barselone, pa je svojom filozofijom fudbala donekle „zarazio“ i Katalonce i tako pripremio teren za invaziju Holanđana na katalonske obale koja će, kako će se ispostaviti, potpuno promeniti istoriju legendarnog kluba.

Bakingema je na klupi Ajaksa 1965. godine zamenio Rinus Mihels, koji je bio fudbaler Ajaksa u periodu od 1946. do 1958. godine. U prvoj igračkoj sezoni u klubu Mihelsu je trener bio Rejnolds od koga je on mnogo toga naučio. I kada je postao trener, Mihels je istovremeno postao učitelj koji je novoj vrsti fudbala podučavao čitav fudbalski svet. Mihels, koji je zvanično proglašen najboljim trenerom XX veka, jeste bio arhitekta tzv. totalnog fudbala koji je trajno promenio osnovne postulate igre. Preteče te vrste fudbala svakako je moguće pronaći – njegovi obrisi javljali su se već kod Rejnoldsa, u nastupima čuvenog Vundertima Austrije početkom tridesetih godina, zatim u igri sovjetskog tima Dinama iz Moskve koji je kao trener predvodio Boris Arakadijev, pa i u igri popularne „mađarske lake konjice“ koju je trenirao Gustav Šebeš. U tom pogledu posebno treba spomenuti rad sovjetskog trenera Viktora Maslova, koji je u Dinamu iz Kijeva forsirao presing, jedan od osnovnih elemenata totalnog fudbala, pripremivši teren za rad legendarnog Valerija Lobanovskog, čoveka koji se takođe smatra jednim od utemeljivača totalnog fudbala. Ipak, Mihels je konturama totalnog fudbala koje su se nazirale dao jasnu i upečatljivu formu.

Glavno obeležje totalnog fudbala jeste obaveza igranja svih fudbalera tima, razume se, izuzev golmana, u oba smera i na svakom delu terena. Odbrambeni fudbaleri imaju obavezu da učestvuju u završnici napada, a napadači da učestvuju u odbrani. Kruta vezanost za pozicije i striktne i specijalističke zadatke fudbalera gubi se za račun potrebe da svi fudbaleri učestvuju u svim fazama igre – svi igrači na terenu imaju obavezu da se gotovo neprestano kreću i menjaju pozicije. Totalni fudbal bi mogao da se zove i fluidni fudbal.

Posebno značajan segment totalnog fudbala jeste presing igra na protivničkoj polovini, s ciljem maksimalnog sužavanja prostora za igru. Kontrola prostora zapravo jeste temeljna pretpostavka totalnog fudbala. Totalni fudbal je svojevrsna filozofija upotrebe prostora. Značajnu ulogu u sprovođenju i ostvarenju te filozofije na terenu odigrao je naš Velibor Vasović. Mihels je maksimalno iskoristio Vasovićevu sposobnost da kao defanzivac učestvuje u igri veznog reda. Vasovića je holandski trener pretvorio u prvog kreativnog libera, tj. defanzivca koji kreira napade. Velibor Vasović je možda bio prva moderna varijanta fudbalera koji je u isto vreme defanzivac i veznjak. Danas su bez takvih fudbalera nezamislivi sistemi i modeli igre trenera koji se smatraju genijima, poput Bijelse i Gvardiole. Vasovićevim pomeranjem u vezni red Ajaksov sistem igre 4-3-3 pretvarao se u sistem igre 3-4-3, koji je postao zaštitni znak holandskog fudbala i baza na kojoj se on dalje razvijao.

Pošto je pokorio fudbalsku Evropu, promenio istoriju fudbalske taktike i trasirao puteve fudbala budućnosti, arhitekta totalnog fudbala Mihels iz Ajaksa je prešao u Barselonu da tamo podučava fudbalere, a za sobom je poveo Krojfa i Neskensa. Ispostaviće se da će i sâm Krojf ubrzo nakon okončanja karijere igrača takođe postati učitelj fudbala – prvo u matičnom Ajaksu, a potom i u Barseloni. Radom Mihelsa i Krojfa utemeljeni su postulati čuvene La Masije, Barsine škole fudbala i temelji elemenata fudbalske igre uz pomoć kojih Barselona praktično dominira fudbalskim svetom na početku XXI veka. Ajaksova filozofija fudbala takođe je uticala na komšije iz Nemačke – Karl Hajnc Rumenige izjavio je da u Bajernovoj fudbalskoj akademiji, koja nosi ime Franc Bekenbauer, pokušavaju da primene principe i metode rada amsterdamskog Ajaksa prilagođene nemačkom mentalitetu.

Škola fudbala

Kada se sa predstavljanja rute puteva uticaja velikana Ajaksa na moderni fudbal vratimo u Amsterdam, tamo ćemo zateći fudbalere svih uzrasnih kategorija kako na terenima u Sportskom parku De Toekomst (koji se nalazi u blizini Amsterdam arene i sadrži veliki broj terena za igru i mali stadion kapaciteta 2.250 mesta za sedenje) ponosno nastavljaju tradiciju u Ajaksovoj fudbalskoj akademiji koja je, uz dužno poštovanje prema slavnoj prošlosti, uvek okrenuta budućnosti, kako samo ime sedišta akademije govori (toekomst na holandskom znači budućnost). Na leđima prošlih pokoljenja ajaksovci koračaju ka budućnosti.

Nije slučajno to što Ajaks u svetu fudbala ima odličnu reputaciju. Ona ne počiva jedino na ostvarenim rezultatima i slavnim fudbalerima – za reputaciju Ajaksa u velikoj meri zaslužna je upravo slavna Ajaksova škola fudbala. U Ajaksu važi pravilo da na svake dve godine tri nova fudbalera iz omladinske fudbalske škole moraju da postanu deo prvog tima. Nemački stručnjak za rad sa mlađim kategorijama Norbert Viet (Vieth) smatra da tajnu uspeha Ajaksa treba tražiti u „čvrstoj i konzistentnoj saradnji između omladinske i profesionalne sekcije kluba“. Kvalitet rada u klubu meri se prema tome koliko je mladih fudbalera našlo mesto u prvom timu. Razvoj mladih fudbalera zato leži u samom srcu trenerskog rada.

Ajaksova fudbalska akademija počiva na nekoliko osnovnih principa koji predstavljaju imperativ za sve ljude koji u njoj rade. Među njima se ističu dva principa. Prvi se odnosi na kontinuirano praćenje razvoja fudbalera prema jasnim kriterijumima, a radi pravovremene i adekvatne selekcije i pravilnog razvoja samih fudbalera u skladu sa zahtevima koji se postavljaju u školi. Kontinuitet praćenja razvoja mladih fudbalera omogućen je kontinuiranim radom trenera. Dugotrajan rad trenera sa učenicima iste uzrasne kategorije jedan je od glavnih imperativa u radu škole. U Ajaksu se identičan značaj pridaje radu sa svim uzrasnim kategorijama. To konkretno znači da se podjednako važnim smatra rad sa dečacima od 8 do 10 godina i profesionalnim fudbalerima prvog tima. U Ajaksovoj školi fudbala naprosto nisu poželjni treneri koji nemaju ambiciju da sa fudbalerima određenog uzrasnog doba rade na duže staze. Treneri mlađih kategorija moraju biti srećni što rade sa mladim fudbalerima i svesni toga koliko je njihov rad značajan za klub.

Drugi bitan princip, zahvaljujući kojem je Ajaks možda i najprepoznatljiviji u svetu fudbala, vezan je za postojanje određene vrste fudbalske filozofije, tačnije i konkretnije rečeno, određenog stila igre koji svi treneri koji rade u klubu moraju da prihvate, što znači da treneri Ajaksa nemaju pravo individualnog izbora stila igre. U Ajaksu, dakle, postoji poželjan način, tj. stil igre koji i danas počiva na principima totalnog fudbala. Proces školovanja fudbalera uvek mora da se upravlja prema tom stilu, a on mora da sadrži tehničku superiornost, napadačku orijentaciju i mora da bude zabavan. Taj stil počiva na orijentaciji na posedu lopte, individualnoj slobodi koju igrači imaju u realizaciji situacija u samoj završnici napada, sužavanju prostora za igru protivnika i presingu koji se realizuje na protivničkoj polovini. Posebno se insistira na tome da igrači moraju da pomažu jedni drugima. Krajnji cilj školovanja fudbalera jeste osposobljavanje fudbalera da odgovore zahtevima stila igre Ajaksa u trenutku kada postanu članovi seniorskog tima.

U tu svrhu u školi se neprestano vrši selekcija čiji cilj je da školovanje nastave fudbaleri za koje se proceni da imaju najveće šanse da se razviju u skladu sa zahtevima Ajaksovog stila. Selekcija se odvija na osnovu opštih selekcionih principa, tj. kriterijuma i na osnovu posebnih selekcionih parametara. Dok opšti selekcioni principi važe za sve uzrasne kategorije, za selekciju igrača u različitim uzrasnim kategorijama koriste se različiti selekcioni parametri. Glavni selekcioni principi, tj. kriterijumi poznati su pod nazivom TIPS, što je akronim izveden od engleskih reči: Technique (tehnika), Intelligence (inteligencija) ili Insight (uvid), Personality (ličnost), i Speed (brzina). Dakle, u Ajaksu prednost imaju fudbaleri koji poseduju tehniku, inteligenciju, ličnost i brzinu.

Iako je odlična tehnička obučenost, koja u Ajaksovoj fudbalskoj filozofiji prvenstveno podrazumeva ravnomeran i podjednak razvoj svih elemenata fudbalske tehnike i posebno postojanje i razvoj sposobnosti za kontrolu lopte u svim situacijama, praktično nužan uslov za učešće u fudbalskoj igri, u Ajaksovoj školi posebno insistiraju na tri preostale komponente u okviru TIPS-a. Mladi fudbaleri koji poseduju inteligenciju, ličnost i brzinu imaju prednost. To je tako zato što u Ajaksu smatraju da je tehniku uvek moguće popravljati, dok je na inteligenciju, ličnost i brzinu veoma teško uticati. Pod inteligencijom u Ajaksovoj školi prvenstveno podrazumevaju sposobnost za dobro uočavanje situacije na terenu (pregled igre) i za mogućnost predviđanja njenog daljeg razvoja (anticipacija).

Prema poimanju fudbala koje važi u Ajaksu, fudbaler koji ima ličnost poseduje sposobnosti za dobru komunikaciju sa saigračima i sklonost ka disciplinovanom i posvećenom radu. U pogledu ovog parametra u Ajaksu posebno insistiraju na sposobnosti za kreativno delovanje, zatim na odvažnosti, samouverenosti i harizmatičnosti. Ajaksovi fudbaleri moraju biti u stanju da prevazilaze šablone i da umesto toga traže nova i neočekivana rešenja (kreativnost). Oni takođe moraju biti postojani u svakom duelu i spremni da se suprostave jačem protivniku (odvažnost). Isto tako, oni moraju da veruju u mogućnost ostvarenja svih zadataka koji su pred njih postavljeni (samouverenost). Najzad, oni moraju biti harizmatični, što znači da moraju posedovati dar (na grčkom harizma znači božanski ili specijalni dar), tj. moć da utiču na pripadnike kolektiva u smislu da ih podstiču na odvažnost i da im ulivaju veru u uspeh. Konačno, u Ajaksu pod brzinom podrazumevaju sposobnost fudbalera za brzo postavljanje, pokretljivost i brzo trčanje na kratkim i dužim deonicama.

Iako se određeni selekcioni parametri razlikuju u zavisnosti od uzrasne kategorije fudbalera, u Ajaksovoj školi, pored osnovnih selekcionih principa, ipak postoje parametri koji su manje-više zajednički u svim uzrasnim kategorijama, i koji proiziaze iz opštih selekcionih kriterijuma. Spomenuti parametri odnose se na tehničke i taktičke zahteve, posebne oblike fudbalskog znanja, fizičke veštine i karakteristike ličnosti. S obzirom na to da postoji veliki broj tih parametara koji variraju u odnosu na uzrasne kategorije, ovde možemo izdvojiti samo neke parametre koji se spominju u jednoj od brošura Ajaksove akademije – oni se u manjoj ili većoj meri javljaju u svim uzrasnim kategorijama, ali su posebno bitni u uzrasnom dobu između 12 i 14 godine.

Na tehničkom planu od mladih fudbalera Ajaksa zahtevaju se sledeće sposobnosti. Korišćenje obe noge u izvođenju tehničkih elemenata, prijem lopte svim delovima tela osim rukama, žongliranje lopte svim delovima tela osim rukama, sposobnost upućivanja pasova iz mesta i kretanja, sposobnost za upućivanje preciznih udaraca ka golu, pravilno izvođenje udaraca glavom, sposobnost za driblinge i “lažna“ kretanja, sposobnost za ograđivanje i zadržavanje lopte pod pritiskom protivnika, sposobnost oduzimanja lopte protivniku itd.

Na taktičkom planu zahtevaju se sledeće sposobnosti. Dobro pozicioniranje i po širini i po dužini prostora, utrčavanje u prazan prostor, zauzimanje odgovarajuće pozicije za prijem lopte, zauzimanje pozicije saigrača i razvijanje sposobnosti za igru na različitim pozicijama, sposobnost sagledavanja situacije na terenu van videokruga pozicije na kojoj se nalazi lopta, sposobnost za donošenje odluke o tome u kojem trenutku je potrebno dodati loptu, a u kom krenuti u dribling, sposobnost kontrole lopte i dobrog zagrađivanja prilikom driblinga, sposobnost pokrivanja prostora prilikom napada protivnika, sposobnost markiranja najopasnijeg protivničkog fudbalera.

Pod posebnim oblicima fudbalskog znanja (eng. Know-how) u Ajaksu podrazumevaju to da mladi fudbaleri moraju da nauče pravila igre, da znaju kako da održavaju svoju sportsku opremu, da budu upoznati sa načinom ishrane fudbalera, i posebno, da dobro poznaju Ajaksov stil i sistem igre i treninga, i uopšte, specifičnu kulturu koju fudbalski klub Ajaks gaji.

Na fizičkom planu od fudbalera Ajaksove akademije očekuje se da imaju razvijenu pravilnu tehniku kretanja koja omogućava koordinisano trčanje, da poseduju mogućnost za sprinteve u svim pravcima, da razviju pokretljivost svih delova tela, da nauče kako da koriste telo u duel igri, da nauče da skaču odražavajući se pomoću jedne i pomoću obe noge itd.

U akademiji se posebno insistira na razvijanju sposobnosti vezanih za ličnost fudbalera. Još od najmlađeg uzrasta fudbaleri Ajaksa moraju da nauče da se ponašaju sportski, u smislu da poštuju protivnika, da poštuju sudiju i prihvataju njegove odluke, da sarađuju sa saigračima, trenerom, njegovim saradnicima i svima koji rade u Akademiji, da prihvate da je fudbal timski sport, da budu samokritični i otvoreni za mišljenja saigrača, da analiziraju svoju igru, treninge i utakmice, da prihvataju lidere u timu, da budu koncentrisani i posvećeni radu na treninzima, da budu odgovorni prema sportskoj opremi, da slušaju svoje telo i izbegnu povrede itd.

Kada je o organizaciji rada reč, u Ajaksovoj akademiji fudbaleri su podeljeni na nekoliko uzrasnih kategorija: od 8 do 10 godina, 10-12 godina, 12-14 godina, 14-16 godina i od 16 do 20 godina. Kroz proces selekcije u svim uzrasnim kategorijama formiraju se timovi koji se sastoje od 16 fudbalera. U svakom timu nalaze se dva golmana, četiri desnonoga fudbalera koja zauzimaju pozicije desnog beka (2), desnog veznog fudbalera (6) i desnokrilnog napadača (7), četiri levonoga fudbalera koja zauzimaju pozicije levog beka (5), levog veznog fudbalera (8) i levokrilnog napadača (11), tri fudbalera na poziciji centralnih odbrambenih fudbalera (3 i 4) i tri fudbalera na poziciji napadača i poziciji iza napadača (9 i 10).

Naravno, u skladu sa Ajaksovom filozofijom i tradicijom totalnog fudbala koja se u akademiji istrajno gaji, u toku svog igračkog razvija fudbaleri igraju na različitim pozicijama u timu. Preferirani sistem igre do 2001. godine je bio stari dobri Mihelsov 3-4-3 sistem, dok je sada to sistem 4-3-3, pri čemu se ta dva sistema stalno variraju, tj. transformišu iz jednog u drugi u toku same igre, kao što je to uostalom bio slučaj već kod Mihelsa. Isto tako, insistira se na tome da u određenim fazama rada sa fudbalerima treba da budu akcentovani određeni aspekti koje treba razvijati kod mladih fudbalera – u uzrastu između 10 i 12 godine akcenat u radu je na tehnici, a u uzrastu od 12 do 18 godine na taktici. U samom trenažnom procesu postoje tri osnovna razvojna perioda: u prvom (igrači od 8 do 11 godina) razvija se poziciona igra i tehnika; u drugom (igrači od 12 do 14 godina) razvija se timska igra; u trećem (igrači od 15 do 18 godina) razvija se taktika i učenje kako da se ostvaruju pobede.

Kako akademija ima veliki broj polaznika, selekcija mora biti permanetno vršena na osnovu utvrđenih kriterijuma. Različite vrste testiranja fudbalera se vrše neprestano, dok se dva puta godišnje, u aprilu i decembru, podnosi detaljan izveštaj o karkateristikama i razvoju svakog igrača. Ajaksova akademija specifična je po tome što se u njoj insisitra na tome da sami mladi fudbaleri i posebno njihovi roditelji budu u potpunosti upoznati sa radom trenera. Roditelji su upućeni u to kako se radi sa njihovom decom i dobijaju detaljne izveštaje o njihovom razvoju.

U Ajaksovoj akademiji odlaze i korak dalje i pokušavaju da uspostave veze sa širom socijalnom zajednicom. To oni na primer čine tako što fudbal pokušavaju da izmeste i van granica same akademije. Dva puta nedeljno mladi fudbaleri obavljaju aktivnosti van akademije u posebnim fudbalskim parkovima i igralištima širom Amsterdama. To su aktivnosti vezane za igre sa loptom, poput nožnog tenisa. U tom smislu veoma važno je istaći da se u akademiji insistira na tome da se praktično čitav trenažni proces odvija kroz rad sa loptom. U Ajaksu smatraju da fudbaleri nikad ne mogu da provedu dovoljno vremena sa loptom. Zato na svakom treningu Ajaksa u svim kategorijama igra sa loptom i tehnički elementi jesu sastavni deo uvodne faze treninga, tj. zagrevanja. U Ajaksu „suvo trčanje“ na treningu nije na ceni. Novinar i fudbalski trener Jorit Smink ističe da za ajaksovce „dodavanje i šutiranje na gol jesu temelji fudbalske igre“.

U evropskom fudbalu izgleda s punim pravom važi pravilo prema kojem sigurno mnogo zna fudbaler koji prođe Ajaksovu fudbalsku školu. A istorija Ajaksa je istorija pređenog puta od učenika do učitelja, od šegrta do majstora. Holanđani su fudbal učili od Engleza, a sada oni podučavaju ceo fudbalski svet. Pitomci Ajaksove fudbalske škole i njene filozofije decenijama unazad unapređuju fudbal širom sveta.

Nekad su to činili isključivo kao vrhunski fudbalski i trenerski asovi velikih klubova, dok danas, u eri fudbalske globalizacije, to čine unapređujući fudbalske timove u malim i/ili finansijskim sredstvima siromašnijim sredinama. Gde god da dođu, u bogate klubove vrhunskog nivoa ili u relativno siromašne klubove iz malih sredina, pitomci Ajaksove fudbalske akademije ostavljaju značajan trag i na terenu prave razliku (npr, Mičel Donald, pitomac Ajaksove fudbalske akademije, upisao se u istoriju Crvene zvezde jer je bio prvi fudbaler iz inostranstva koji je nosio kapitensku traku beogradskog kluba). Za to je zaslužna filozofija koja je u Ajaksovoj akademiji ubrizgana u njihov fudbalski krvotok.