Presing, posed, pokretljivost – protagonistički fudbal i Poketino kao “bijelsista“

Mnogi veliki treneri današnjice, priznali oni to ili ne, izašli su iz Bijelsinog šinjela, ili su iznikli iz njegovih brojnih i veličanstvenih poraza.

Brojni fudbalski analitičari smatraju da upravo uticaju koji je Marselo Bijelsa izvršio na veliki broj trenera dugujemo renesansu napadački orjentisanog fudbala. Postoje i oni koji uspehe Pepa Gvardiole ne pripisuju samo uticaju Johana Krojfa, nego naglašavaju da uticaj popularnog El Loca iz Rozarija na aktuelnog menadžera Mančester sitija nije bio ništa manji. Sâm Gvardiola to uostalom ne poriče, pa o Bijelsi uvek govori sa poštovanjem kakvo se pokazuje prema učiteljima. Štaviše, za Gvardiolu nema sumnje u to da je Bijelsa najbolji trener na svetu, kako je to jednom prilikom izjavio. Tragovi bijelsizma pronalaze se i u superdinamičnom, “hevi metal“ fudbalu Jirgena Klopa, kao i gledajući ekipe Horhea Sampaolija.

Mnogi treneri dakle u savremenom fudbalu tretirani su kao bijelsisti, ali ako nekog sa velikom sigurnošću možemo tako nazvati, onda je to menadžer Totenhema Maurisio Roberto Poketino Trosero. On je zapravo mnogo više od sledbenika Bijelsine filozofije fudbala. On je Bijelsin učenik u doslovnom smislu te reči. Jer, Poketino je prošao Bijelsinu trenersku školu, a sâm je izjavio da Bijelsu smatra svojim fudbalskim ocem. U Argentini se često prepričava zanimljiva anegdota – fudbalska karijera Maurisija Poketina, rođenog 1972, praktično je počela jedne noći kada je u dva sata ujutru Bijelsa upao u kuću porodice Poketino, podigao prekrivač desetogodišnjeg Maurisija i zaključio da dečak ima noge fudbalera.

Argentinski novinar Martin Mazur smatra da je Bijelsa presudno uticao na Poketinovu odluku da postane trener. Mazur objašnjava da fudbaleri obično odluku da postanu treneri donose kada završe karijeru, ali Poketino je tu odluku doneo odmah pošto je prvi put obuo kopačke. Još kao mladi fudbaler Poketino je pokazivao interesovanje za pitanja taktike i zajedno sa još nekoliko perspektivnih fudbalera prihvatao je sve Bijelsine taktičke sugestije koje im je preporučivao i nezavisno od treninga. U vreme kada je Poketino igrao u Njuels Old Bojsima, njegov trener Marselo Bijelsa, po kojem se danas zove stadion tog kluba, tretirao ga je kao pomoćnika – Mazur piše da je Bijelsa često pitao Poketina da razmisli o tome kako će naredni protivnik njihovog tima igrati. Mazura otuda ne čudi to što je čak petnaest igrača koje je u slavnom argentinskom klubu trenirao Bijelsa donelo odluku da se bavi trenerskim pozivom.

Po odlasku iz Argentine, putevi Poketina i Bijelse su se razdvojili. Dok je Bijelsa svoju trenersku karijeru nastavio da gradi u Meksiku, kasnije i kao selektor Argentine, Poketino je fudbalsku karijeru gradio u Evropi, uglavnom u Španiji. Najbolje dane igračke karijere proveo je u Espanjolu i postao je legenda tog kluba. Za Katalonce je odigrao 254 meča i postigao 12 golova. Sa Espanjolom je Poketino osvojio dva Kupa kralja. Početkom XXI veka tri sezone proveo je u Pari Sen Žermanu, Kratku igračku epizodu imao je i u Bordou, dok je igračku karijeru završio u Espanjolu. U međuvremenu, putevi Bijelse i Poketina su se ukrstili u nacionalnoj selekciji Argentine. Uglavnom za vreme Bijelsinog selektorskog mandata, Poketino je za A tim svoje zemlje zabeležio 20 nastupa, a igrao je i na Mundijalu 2002. Po završetku Maurisijove igračke karijere, jedino je logično pitanje bilo da se ponovo nađu na istom putu – jedino pitanje bilo je kada će Poketino postati trener.

Pre toga, Poketino je ponovo potražio pomoć svog učitelja. Klaudio Vivas, jedan od Bijelsinih pomoćnika koji smatra da će Bijelsa uvek biti “referentna tačka” Poketinove karijere, ističe da se neposredno nakon završetka igračke karijere Poketino pridružio Bijelsi na turniru mlade reprezentacije Čilea na turniru u Tulonu. Tu je još jednom iz prve ruke usvajao Bijelsine trenerske metode. Ubrzo su učitelj i učenik postal rivali. Poketino je, možda i očekivano, 2009. godine postao prvi trener Espanjola, dok je Bijelsa 2011. godine postao trener Atletika iz Bilbaoa. Vivas ističe kako je učenik u tom period redovno pobeđivao učitelja. Poketino je od Espanjola, tima koji je preuzeo dok je bio na dnu tabele španske Primere, uspeo da stvori stabilnog prvoligaša, a uz to je pobedio Barselonu na stadionu Kamp Nou prvi put posle 27 godina, i to u eri kada je gradski rival dominirao španskim i evropskim fudbalom. Već tada je bilo jasno da će Poketino izrasti u vrhunskog trenera prve klase.

Vivas posebno ističe da Poketino ne samo što pruža veliki doprinos individualnom razvoju fudbalera, nego uspeva da učini da igrači u potpunosti veruju u njegove ideje. Upravo zato on od njih zauzvrat dobija predan i posvećen rad na treninzima, što je neizostavan deo njegove radne etike. U knjizi Hrabri novi svet: pogled iznutra na Poketinove Spurse (Brave New World: Inside the Pochettino’s Spurs) Giljem Balag ukazuje na to koliko dobre, često i veoma duge motivacione govore Poketino zna da održi. Oni na igrače deluju očaravajuće – pre svega, trudi se da kod igrača probudi i podstakne strast prema fudbalu. Posle njegovih govora, fudbaleri postaju svesni da fudbal ne smeju da svode na posao koji profesionalno obavljaju, nego da igru moraju da doživljavaju kao nešto što mnogo vole i što s radošću upražnjavaju.

Nemački pisac Fridrih Šiler govorio je da je igra ono što čoveka čini potpunim jer kroz igru čovek istovremeno sledi pravila i ima slobodu. Na tom tragu, fudbaleri koje Poketino trenira slede njegova pravila rada, ali kroz igru slobodno razvijaju svoje potencijale. Aleksandar Đorđević, doskorašnji selektor košarkaške reprezentacije Srbije, često kaže da od igrača zahteva mir u glavi i vatru u srcu. Po svemu sudeći, slične zahteve ima i Poketino.

Na to koliko Poketino utiče na razvoj fudbalera koje trenira ukazao je Gari Nevil u jednoj od kolumni koje je pisao za Dejli Telegraf dok je radio kao trener u A timu Gordog Albiona. Nevil je primetio da se igrači Totenhema ističu svojom spremnošću da rade i igraju, a njihova psihička stabilnost bila je uočljiva kod svakog njihovog dolaska u kamp reprezentacije. Bivši engleski reprezentativac posebno je apostrofirao to svoj utisak da su fudbaleri Totenhema sa velikom željom i aktivno učestvovali na sastancima sa stručnim štabom. Oni su pokazivali sve osobine koje trener želi da poseduju odgovorni fudbaleri. Za Nevila nema sumnje u to da je upravo Poketino uspeo da usadi samopouzdanje u mlade igrače i da ih učini spremnim da na najbolji način iskažu svoje potencijale. Upravo fudbaleri Totenhema predstavljali su glavnu snagu reprezentacije Engleske na Mundijalu u Rusiji.

Još za vreme njegovog rada u Espanjolu, još jedna bitna stvar, koja i te kako ima veze sa Bijelsom, bila je jasno uočljiva u Poketinovom radu. Herman Bona, novinar koji prati Espanjol, objašnjava da je Poketino bio izuzetno posvećen svom poslu i da je nastojao da kontroliše sve procese koji se dešavaju u klubu. On je, kao što je to Bijelsa praktikovao u klubovima u kojima je radio, na posao dolazio rano ujutru, a klupske prostorije napuštao je kasno noću. Kako piše Bona, u španskom fudbalu to je bilo nezamislivo.

Kada je 2013. godine preuzeo Sautempton, i tako posle Osvalda Ardiljesa postao drugi argentinski stručnjak koji vodi klub iz najjačeg engleskog takmičenja, pokazao je veliki kvalitet jer je uspeo da stvori još jednog stabilnog prvoligaša i da uz to znatno utiče na razvoj pojedinih fudbalera poput Adama Lalane, Kaluma Čejmbersa, pa i Morgana Šnajderlina i Dejana Lovrena, koji su ostvarili transfere u velike klubove.

“Ja provodim 12 sati dnevno u trening centru. U suštini, moj život se svodi na odlazak iz hotela do trening centra”, izjavio je Poketino. Takva posvećenost urodila je plodom, pa je Poketinov tim uspeo da pobedi Mančester siti, Liverpul i Čelsi i na kraju sezone završi na visokom osmom mestu. U tom pogledu je potpuno jasno da je, nezavisno od fudbalske filozofije i taktičkog opredeljenja, Poketino od Bijelse nasledio sklonost ka predanom radu koji traje gotovo čitav dan.

Ali i na planu filozofije fudbala i taktičkih opredeljenja kod Poketina je uočljivo prisustvo Bijelsinih postulata, tj. ideologije bijelsizma. Već samim tim što pripada grupi trenera koji se drže određene filozofije fudbala tj. imaju jasnu ideju o načinu igre tima (još jedan velikan trenerskog poziva iz Argentine Sesar Luis Menoti tvrdio je kako je fudbalski tim pre svega jedna ideja), Poketino je sledbenik tradicije argentinskog fudbala čiji najznačajniji predstavnici su upravo Menoti i Bijelsa. Poketino smatra da svaki trener i njegov tim saradnika imaju sopstveni stil, pa je utoliko najvažnije to da budu verni tom stilu, dakle dosledni samima sebi.

“Nema svrhe igrati na određen način ukoliko ne verujete u takav pristup fudbalu, ako takav pristup ne može da izmami osmeh na vašem licu i da kod vas izazove zadovoljstvo zbog toga što se uopšte bavite fudbalom”, istakao je je jednom prilikom Maurisio Poketino.

Jer, nastavio je Poketino, “stvari uvek mogu da se menjaju, ali je najvažnije to da nikad ne odstupate od puta kojim se krećete. Fudbal je nešto što pobuđuje sreću i zadovoljstvo, velike emocije – mi pobuđujemo emocije svakog minuta”.

Takvi treneri skloni su višegodišnjem radu sa istom grupom fudbalera i težnji da u timu imaju igrače od poverenja koji su sposobni da njihove ideje sprovedu u delo. Treneri koji gaje takav pristup takođe vole da rade sa mladim fudbalerima ili sa relativno nepoznatim fudbalerima.

Balag smatra da je ključna reč Poketinove fudbalske filozofije reč “hrabrost“! Otuda je i knjizi o Poketinu dao naslov Hrabri novi svet (Brave New World). Prema tom autoru, Poketino mnogo vremena posvećuje razvoju pobedničkog mentaliteta koji podrazumeva spremnost da se preuzme protagonistička uloga na terenu, što jeste osnovni postulat Bijelsine filozofije fudbala. Za Poketina nema sumnje u to da taktika nema značaj ako ne ide ruku pod ruku sa hrabrošću! Kada su ga pitali kako je došao do ideje da njegov tim primenjuje visoki presing, Poketino je odgovorio:

“To je pitanje ličnosti, onoga što jesi. Na terenu pokazuješ ono što jesi. Ako si hrabar u životu, ne možeš da se ponašaš drugačije na terenu. Ja zapravo ne znam da igram drugačije. Uvek treba biti hrabar. Ja volim da budem hrabar“.

A kada je reč o taktičkoj filozofiji u užem smislu, tu Poketino u najvećoj meri takođe sledi svog učitelja iz Rozarija. Balag ističe da Poketino sa svojim timom saradnika na treninzima  neprestano insitira na konstantnom kretanju i velikoj pokretljivosti fudbalera s osnovnom idejom da “stvori organizovani nered ili haos, pomoću koga će uz pomoć velikog broja kretanja njegovih fudbalera njegov tim potpuno uznemiriti i zbuniti protivnika“. To insistiranje podjednako važi i za kretanja s loptom i za kretanja bez lopte. Balag piše kako su mu igrači Totenhema rekli „da u snovima čuju Hesusa (Poketinovog pomoćnika) kako im govori presing, presing, presing“.

Bijeslino insistiranje na presingu, pokretljivosti i neprestanoj izmeni pozicija njegovih igrača, jasno je uočljivo i u igri Poketinovih timova. Svakom ko je gledao makar jednu utakmicu Totenhema biće jasno o čemu Balag govori. Jer, od trenutka kada je Poketino 2014. godine godine preuzeo Totenhem, Pevci su u svetu fudbala postali prepoznatljiv po presingu i pokretljivosti. Bijesin saradnik Vivas ističe da u Poketinovom Totenhemu prepoznaje Bijesinu filozofiju. Vivas kaže da voli Spurse zato što su “oni agresivni, direktni u igri, vole posed lopte i insistiraju na presingu na malom prostoru. Totenhem je predstavnik brzopoteznog, vertikalnog fudbala koji je definisan kolektivnim presingom”.

Da zaključimo, iako se tokom trenerske karijere nije držao Bijelsinog omiljenog sistema igre (3-3-1-3), Poketino se u velikoj meri držao njegovih osnovnih principa, to će reći, principa protagonističkog fudbala: presing, igra na posed, neprestana pokretljivost, vertikalnost, gotovo fanatična posvećenost fudbalu i taktička studioznost, pa donekle i rad sa raspoloživim snagama bez insitiranja na dovođenju skupih pojačanja.

Ako sa Bijelsom Poketino deli istu filozofiju fudbala, postavlja se pitanje da li će ostati upamćen i po tome što je sa Bijelsom delio istu trenersku sudbinu. To je sudbina trenera koji nisu uspeli da osvoje najznačajnije trofeje. Prethodne sezone, kada je Poketino došao na korak do osvajanja Lige šampiona, činilo se da će on izbeću sudbinu svog učitelja. Početkom nove sezone kada se njegov tim nalazi u velikoj krizi igre i rezultata, Poketinu se smeši Bijelsina sudbina. Ako je suditi po toku njegove dosadašnje karijere, Poketino se ipak neće odreći filozofije fudbala u koju veruje, a to je filozofija koja sledi principe Marsela Bijelse. Ostaje nam da vidimo da li će principi ove fudbalske filozofije biti dovoljni da Poketino kod fudbalera Totenhema probudi ugašenu strast, da motivaciju podigne na najviši nivo i da ih još jednom ubedi da posao pretvore u igru po kojoj je Poketinov Totenhem postao prepoznatljiv.