Milan Jovanović: Stereotipi o fudbalerima, Vidić i Džerard, saveti mlađima…

Rođen u Bajinoj Bašti, profesionalnu karijeru počeo je u Vojvodini, zenit karijere doživeo u Belgiji, a nosio je i dres slavnog Liverpula.

Danas Milan Jovanović živi u Novom Sadu, ume da uživa u “penzionerskim“ danima, ali je mnogo češće i više aktivan na raznim poljima. Čovek zdravih, ispravnih razmišljanja i bogatog iskustva.

Potreba za bavljenjem sportom na širem nivou, prevencija povreda, priče o Džerardu i Vidiću, Radomir Antić, čuveni gol Nemačkoj, književne preporuke, kako zadržati pravi odnos prema sportu, a kako se izboriti sa neigranjem… To su neke od tema o kojima smo sa Lanetom razgovarali u intervjuu za Sportifico.

Šta biste rekli da je najvažnije za fudbalera u formativnim godinama – od 12. do 16-17 – i šta je vama, osim talenta, konkretno pomoglo da imate tako uspešnu karijeru?

Talenat je bazična stvar, koju stručnjaci ponekad i potcenjuju – u proporciji sa radom kažu da je 10%-90%. Lično mislim da je udeo talenta veći jer ipak genetski potencijal daje opseg do koje granice određena sposobnost može da se razviju ,a rad je ključan kako bi se svi potencijali doveli do maksimuma. Nije garant da  možete uspešno da se bavite sportom na profesionalnom nivou i ako pružite maksimum, ali to i ne treba da bude imperativ svakog sportiste koji počne da se bavi sportom. Sport treba da se vežba i da se upražnjava pre svega zbog ljubavi.

Naravno, ambicija mora da postoji – za talentovane je važno da imaju pravilan odnos, da rade, onda je praktično mozaik sklopljen. Važan faktor je i sreća – to apostrofiram u kontekstu povreda koje su u profesionalnom fudbalu česte.

Lično, u svojoj karijeri sam imao osam operacija, to su izrazito nepovoljne okolnosti. S druge strane, možda zvuči paradoksalno, ali ako me pitate jesam li imao sreće u karijeri – jesam. Posle takvih lomova došao sam do reprezentacije, igrao u velikim klubovima, uspeo da napravim dobru karijeru i da rešim egzistencijalne potrebe.

Rekli ste da su odnos i rad najvažniji. Kada ste mladi, tinejdžer u pubertetu , koliko je teško zadržati taj odnos i koji su ključni ljudi koji u tom smislu treba pozitivno da utiču?

Ne postoji jedinstvena formula, ali treneri, roditelji i celokupna sredina mogu da utiču na to da se zadrži ljubav prema poslu. Ipak, to je donekle stvar volje i individualna stvar – svaki šampion u sebi mora da nosi taj kvalitet, da je opredeljen, da želi… Danas je, za mene, u širem sociološkom kontekstu, veliki uspeh ako decu držimo u sportskom miljeu, ako im stvaramo navike zdravog životnog stila. Ako gledamo šire, to je za mene mnogo važnije i korisnije od samog dometa u njihovim karijerama

O tim dometima ćemo naravno govoriti, ali retki su oni koji uspeju – od 100 “prođu“ dva ili tri. Zato kažem, to ne bi trebalo da bude cilj ove naše priče. Naš cilj treba da bude masovnost, animacija da se mladi ljudi uključe u sport, da zdravo živimo i imamo zdravije ljude. Mislim da nam kao društvu nedostaju sale, sportski tereni…

Smatrate da sport gradi karakter koji bi posle trebalo da oblikuje pojedinca. Koje je to osobine sport usadio u Vas i možda izoštrio neke koje ste imali?

Temperament je genetska predispozicija, a karakter je miks genetike i socijalizacije, tako kaže psihologija. U sportu sam naučio da se borim do kraja, da preuzimam inicijativu, da poštujem protivnika, da poštujem i prihvatam i bolje i lošije od sebe, da se ponašam u grupi, da prihvatam hijerarhiju i odnose, timski rad, disciplinu. Je l’ to malo? Inače, danas kada ne igramo više za novac (aktivan sam, igramo amaterski profesionalci velikog i malog fudbala), igramo “krvnički“ i pošteno. Nemamo nikakav motiv osim trenutnog zadovoljstva. Znači, ipak nešto mora da se voli. To je ono što sport usađuje – da svaki posao koji radiš, radiš maksimalno ozbiljno i da mu prilaziš s ljubavlju. To su veliki benefiti.

Tokom karijere ste imali osam operacija i očigledno je mnogo povreda koje nastaju spletom okolnosti. Koliko je iz vašeg iskustva važna prevencija tih povreda i koje metode su vam lično koristile tokom karijere?

Nažalost, nismo mi svi, a pogotovo u moje vreme, imali u svim fazama stasavanja adekvatne stručnjake uz sebe. Mnoge povrede došle su kao posledica preforsiranog i neadekvatnog rada. Muskulatura nije mogla kontinirano da izdrži ogromne napore – nekada mlade igrače treba sačuvati i postepeno ih uvoditi u velike fizičke napore. S ovim iskustvom sigurno bih izbegao bar šest operacija i produžio karijeru oko godine. Iskustvo nedostaje i najpametnijem – kažu da je genijalac i kao beba genijalac, samo mu treba iskustvo.

Šta biste vi preporučili mladom fudbaleru, koje vaše greške da ne ponovi?

Prevencija, to je ključ. Razne vežbe oblikovanja i prevencije postoje – adekvatno zagrevanje, istezanje posle treninga, vežbe izdržaja… Prosečan trener danas mora biti edukovan u tom smislu. Najveći imperativ modernog sporta jeste kako oporaviti igrače u paklenom režimu sreda-subota. Nekada je najveći izazov trenera bio kako da fizički spremi ekipu, a danas je to kako je oporaviti, samim tim i sprečiti povredu. Mi smo imali manje utakmica, ali smo se više trošili na pripremama koje su bile duže. Najvažnije je dakle pronaći balans.

Imali ste mnogo vrhunskih saigrača kroz karijeru. Koji su na vas ostavili najjači utisak u smislu profesionalizma, posvećenosti, izučavanja same igre, a i lično?

To je vrlo teško izdvojiti. Cenim način na koji se Vidić postavljao. Ozbiljnost je bila presudna kada je kontinuitet njegove karijere u pitanju – u Mančester Junajtedu, u reprezentaciji itd. A od klupskih igrača sigurno Stiven Džerard i Dirk Kajt, koji je bio ekstreman, vanserijski profesionalac, veliki radnik. To se očitavalo u njihovom svakodnevnom ponašanju – od zagrevanja, treninga, od individualnog rada pre i posle… Sećam se jedne situacije kada je Kajt bio povređen, a morao je da održava formu. U sportskom centru Liverpula isplivao je bazen sto puta gore-dole, bio se sav zacrveneo, mislili smo da se neće živ izvući iz bazena. Vojnik.

Kada biste morali da izdvojite nekoliko najdražih uspomena iz karijere, koje bi one bile?

Gol protiv Nemačke, zatim prvi gol za reprezentaciju protiv Finske kada je Klemente bio selektor. Kroz reprezentaciju Srbije prošlo je mnogo izuzetnih igrača, i većih nego što sam ja, ali je malo kome pošlo za rukom da dobije “desetku“ na nekoj utakmici za reprezentaciju. Meni je to pošlo za rukom dva puta i mislim da je to kuriozitet. Znate, i najbolji igrači u savršenoj formi, ne mogu da dobiju „desetku“ ako se sve okolnosti ne poklope, i saigrači i nadahnuto veče… Naravno, u klupskoj karijeri veoma su mi bitne osvojene titule, individualna priznanja – dva puta sam zvanično proglašavan za najboljeg igrača Belgije. To je velika stvar jer su tamo domaći igrači uvek u prednosti. Zatim to što sam ušao u idealni tim sveta u kvalifikacijama 2009/2010. Na navedeno stvarno mogu da budem ponosan.

Spomenuli ste gol koji ste dali Nemcima na Svetskom prvenstvu 2010. godine. I mnogi koji ne prate pomno fudbal pamtiće vas po tom golu. Kakve su emocije kada se sada setite tog pogotka?

Drago mi je što smo pobedili Nemačku posle skoro četiri decenije. Nemačka se ovde ne percipira samo kao sportski rival, već malo kompleksnije, zbog čega mi je posebno milo. To je bio prvi gol reprezentacije Srbije na Svetskom prvenstvu u svojoj istoriji od osamostaljenja. Meni je ipak druge stvari žao – što ta pobeda i taj gol nije dobio potpuni smisao činjenicom da protiv Australije nismo uspeli da nastavimo put. Ako bih mogao neku utakmicu da vratim i da je izdvojim kao splet nesrećnih okolnosti, to je utakmica protiv Australije. Dali smo sve, dominirali i statistički i na terenu, ali nismo valorizovali to. Igrači od kojih

U intervjuu sa Nebojšom Petrovićem o periodu u Lokomtivi rekli ste da je to bio jedini period u kome ste bili potpuno zdravi, a uopšte niste igrali. Kako se čovek nosi sa time u profesionalnom sportu?

Srećom, uspeo sam da zadržim pozitivni profesionalni odnos prema samom sebi. Radio sam neke stvari koje su sada za moderan fudbal smešne, trčao sam uz stepenice npr, pokušavao sam da držim formu jer će nova šansa sigurno doći. Za godinu i po dana, sedam ili osam meseci proveo sam tužeći se sa Lokomotivom, a samo sam sedam ili osam meseci ukupno s pripremama bio u formi, igračkom kadru na koji se računalo za zvanične utakmice. To nije lako, ali eto.

Koliko je na psihičkom planu to bilo teško? Kako ste se naterali da nastavite?

Kada već zagazite tako duboko u profesionalni sportski život, nije lako ni naći alternativu, tu mora da se ide do kraja. Jedini siguran put i jedini način da se izvučete iz problema jeste taj što da pojačate intetnzitet i obim rada. Ja ne znam drugu filozofiju. To je recept.

Prema vašem mišljenju, koje osobine treba da ima dobar trener? Kakav je to odnos sa igračima koji je po vašem mišljenju idealan balans?

Biti do kraja autokrata, tzv. autoritativni tip trenera i do kraja demokratski tip – ne valja nijedna krajnost jer i igrači su takođe ljudi. Ako im date slobodu da razmišljaju i odlučuju na svoj način, ako imaju taj drugarski, labav odnos sa trenerom, sigurno će se malo opustiti. Nisam ni za ovu drugu krajnost, gde se sa igračima ne razgovara, gde se igrači kažnjavaju za sve i svašta, gde se robuje stereotipima i presporim, prevaziđenim pravilima… Zato sam ja izdvojio Antića kao trenera, on je odlično povezao te dve krajnosti.

Možete li da nam navedete primer kako se povezuju te dve krajnosti?

Dovoljno je bio otvoren u komunikaciji sa igračima, ali dovoljno striktan tražeći od igrača povratnu informaciju i na terenu i van njega. Strog je bio i kada je bilo u pitanju ponašanje, odnos prema treningu i donos prema igri, prema određenim pravilima u toku dana, u toku pripremnog perioda, u toku karantina… Tamo se znala svaka sitnica. Napravio je savršenu organizaciju.

Ja sam kod Antića pozvan naknadno, iako sam u to vreme u Belgiji bio najbolji igrač i iako sam se sa Standardom dokazao na evrosceni. Praktično sam za četiri dana da se izborim za mesto u startnoj postavi, a počeo sam sa statusom igrača koji je naknadno pozvan. E, to je jedan od Antićevih najvećih kvaliteta – trenerskih i ljudskih. On nije išao logikom: “Pozvao sam ga naknadno, pa ću još da mu otežam put da uđe u reprezentaciju“. Ne, rekao je: “Ti si tu i ja vrednujem ono što radiš“. Za četiri dana sam uspeo da ga ubedim da sam taj. Ono što mi je najveća satisfakcija je to što se pokazalo da je on pogodio. Pogodio je i sa igračem i sa čovekom. Ja sam živeo za to da mu vratim poverenje koje mi je dao. Uvek samo tako razmišljao – onaj ko mi malo dâ, ja hoću mnogo više da mu vratim. Smatram da je to jedino zdravo.

Spomenuli smo Stivena Džerarda i Nemanju Vidića, možete li malo detaljnije da nam govorite o svom iskustvu s njima?

Džerard je fasinantan po tehničkim elementima koje je usavršio i koje su ga izdavajale od svih igrača na svetu. Kod nas se često tehnika percipira samo kroz dribling, a tehnika je mnogo širi pojam – tehnika pasa, šuta, tehnika prijema lopte, tehnika udarca glavom, tehnika usmerenog prijema lopte itd. On je u svemi tome bio savršen, samo se driblingom nije izdvajao. Bio je izvanredan igrač, a znam briljantne driblere koji nisu bili vrhuski igrači. A Vidić je, pre svega, bio fizički fenomenalan, taktički takođe, ali je bio i izuzetan takmičar – žargonski rečeno “krvnik“.

Svedoci smo da mnogi fudbaleri/sportisti zapostave rad na sebi kao ličnosti zbog profesionalnih karijera koje su u današnje vreme posebno zahtevne. Kako to izbeći?

Fudbaleri su najekstremniji primer da je sport prestao da bude samo sport, nego je postao i biznis. Fudbal je polje gde se okreće neverovatna svota novca i oni srećnici koji uspeju da potpišu velike ugovore, misle da je novac kompenzacija za sve njihove nedostatke. I što su neobrazovani, neracionalni, nedisciplinovani… Kada brzo zarade novac, prestanu da rade na sebi. Stereotip da su fudbaleri glupi ne stoji, samo su neizgrađeni kao ličnosti. Recimo, ja sam bio vukovac u osnovnoj školi, bio sam prve dve godine odličan đak u gimnaziji, imao sam naviku da čitam, voleo sam da radim na sebi. Tokom profesionalne karijere nisam imao priliku da studiram, taj režim mi nije dozvoljavao, ali sam uvek dizao nivo opšte kulture koliko sam mogao – čitao, saznavao, nadograđivao se… Završio sam karijeru, upisao fakultet i završio sa prosečnom ocenom 9,27 i sada sam upisao master studije na DIF-u u Novom Sadu u 38. godini. Znam da od toga neću živeti, ali hoću da budem primer svojoj deci. Čovek može da radi na sebi, može nešto da nauči. Možda ću biti primer i nekome u okruženju.

Koliko su vam je to usavršavanje i rad na sebi pomogali tokom karijere?

Pa naravno da jesu. Disciplina, samopoštovanje, imperativ da nešto i sâm sebi dokažeš, da se i društveno afirmišeš – to su zdravi porivi jednog čoveka.

Kako biste ubedili nekog mlađeg u sve to?

Ubeđujem neprestano, ja to radim na ulici svakog dana, to je moja misija. Ljude molim da ostave cigarete, da se bave sportom, naročito ove iz svog okruženja, ali i one koje vidim prvi put. Pokušavam da im ukažem na važnost fizičke aktivnosti, pre svega kada je u pitanju prevencija mnogih bolesti. I nije samo prevencija, već i prva terapija, samo ljudi to ne znaju. Navike su nam loše.

Kako promeniti svest, naročito fudbalera? Na primer, jednom mladom fudbaleru Crvene zvezde u karantinu su se smejali što čita knjigu, a ne gleda filmove i slično.

Recimo, video sam kako radi Savo Milošević. Sviđa mi se njegova filozofija fudbala, bio je napadač i to hoće da prenese, Partizan igra lepo. Ali vidim takođe da i na drugoj strani vodi računa – vodio je igrače u pozorište, na promociju knjige.