Godina sa Novakom Đokovićem

U prvom delu autorskog teksta za Sportifico doktor Igor Četojević, široj javnosti poznat po tome što je uz njegovu pomoć Novak Đoković postao najbolji teniser na svetu, objasnio je svoj metod rada, govorio je o ključnoj važnosti individualnih razlika u odabiru pravog načina ishrane, a objašnjava i zašto je senzitivnost za sportiste često gora od alergije.

Takođe, pišući o  najpogubnijim sastojcima ishrane, autor je otkrio zbog čega Novak jede urme, a anegdotom o lavu i antilopi slikovito je potrkepio tezu o tome da je odnos prema hrani jednako važan koliko i sama hrana.

Sada vas ponovo ostavljamo uz doktora Četojevića i sigurni smo da ćete mnogo naučiti, baš kao i iz prvog dela teksta.

Edukacija

Baš nedavno mi je u ordinaciji bio jedan mladi teniser – predstavnik generacije koja odrasta sa modernim tehnologijama, kompjuterima i telefonima.

On je ’rasut’ odmah na početku dana – umesto da se posveti sebi i da pravi te zdrave sokove (’smutije’) o kojima smo razgovarali, on odmah piše poruke, gleda TV… Njegova emocija i fokus su razbijeni, a zbog takvog stanja telo ne može adekvatno da svari hranu, makar ona bila najbolja.

Jedan naš čovek koji živi u Njujorku nedavno mi je rekao: “Moja deca imaju mnogo veću prednost u sportu u odnosu na ostale – ne dopuštam im da budu non-stop na telefonu i igricama“. Tehnologija je neophodnost i olakšava nam život kada je razumno koristimo, ali ne smemo da dođemo do tačke u kojoj je virtuelna stvarnost surogat za realni život.

Nivo svesti svakog mladog čoveka treba da se podigne jer nismo dovoljno edukovani u tom smeru.

Za mene je ključ da mladi ljudi iskoriste svoj potencijal, a to je mozak, kako bi postali svoji ljudi. Roditelji su iz dobre namere nekad suviše zaštitnički nastrojeni, a onda prave tu grešku da neprestano pokušavaju da deci podmeću neke jastuke kada se okliznu u životu.

Treba da se sklone ti jastuci, da dete malo “zvekne” i da oseti šta je pad – potom da samostalno ustane, nekada uz pomoć najbližih. Onda će lakše razumeti svet i neće posle biti nesigurno.

Onom momku iz prvog dela teksta koji se mučio sa glutenom savetovao sam da uzme Novakovu knjigu i da nešto nauči iz nje. Nije poenta u tome da se drži saveta baš iz te knjige, već da usvoji koncept razmišljanja po kojem će samostalno tražiti rešenja za izazove sa kojima se suočava.

Rekao sam jednom drugom dečku: “Hajde iznenadi me i pokaži kako ćeš brzo da odrasteš. Kad se vidimo za nekoliko meseci, pravi sâm sebi smutije, a ne ćale da ti ih pravi, 16 godina već imaš … Ako se tako postaviš, sigurno ćeš biti bolji od svojih vršnjaka za 5%, ako ne i više“.

Will to prepare makes winners (“želja za pripremom čini pobednike”) i zato je taj momenat odrastanja toliko važan za celu ličnost sportiste, a to podrazumeva i ishranu.

Oporavak

Telo je jako inteligentno! Ono zna šta treba da čini i sâmo će se “očistiti” ukoliko je zdravo. Međutim, u svetu profesionalnog sporta zahteva se brža, potpomognuta regeneracija.

Zato se posle meča radi ono što nazivam “čišćenjem terena“. Mišići se pod naporom opterete laktozom i mlečnom kiselinom, adrenalinom i drugim supstancama. Zato moramo da unesemo što više tečnosti kako bismo sve to izbacili napolje – preporučujem da se pije dosta vode, a može da se ubaci i malo limuna koji je dobar diuretik.

U skladu s time, sportista bi trebalo da pije više tečnosti u periodu od dan-dva kako bi se telo očistilo, a razne terapije pomažu da se toksini izbace brže. Tople i hladne kupke predstavljaju stimulans za cirkulaciju, najviše limfu, pa zato sve izlazi napolje lakše.

Takođe, koristi se i terapija strujama, magnetima – organi rade malo bržim ritmom. To nema nikakve negativne posledice – rade ono što bi i inače radili, samo malo brže.

Uz spomenutu vodu s limunom, kao i mokrenje, znojenje i stolicu, toksini izlaze napolje i sportista je spreman za naredni izazov.

Pravilan i dovoljan unos vode u organizam je ključan za svakog sportistu

Ako još pročita i neku lepu knjigu, to je veliki plus – intelektualnom delu naše ličnosti takođe je potrebna vežba.

Voda nije uvek dobra

Evo saveta koji može svaki sportista da primeni – važno je da u toku obroka ne pijemo vodu, eventualno jednu čašu. Ako smo žedni, treba da je popijemo pre jela.

Posle hrane je preporučljivo popiti nešto toplo, biljni čaj na primer, od nane ili đumbira.

Zašto? Zato što se hrana tako lakše razdeli na parčiće i time omogućujemo da se uobičajeni proces resorpcije i varenja hrane odvija jednostavnije – to je iz azijske kulture i zbog te navike oni nemaju problem sa varenjem.

A kod nas viđamo slatka pića, sokove, rakije, vina… Ništa ne treba piti uz obrok. I nikako posle jela ne piti hladnu vodu ili bilo šta s ledom. Priroda leda jeste da potiskuje nesvarenu hranu u creva preskačući normalne procese varenja.

Led posle hrane, uključujući i sladoled, jeste kao da se upucate u nogu, a da onda hoćete da trčite. Slatka, farbana pića treba izbegavati uvek – čista hemija sa dodatkom prostih šećera. To se gura mladim sportistima kao energija – kakva crna energija, otrov…

Reklama – siguran znak da nešto nije u redu

O brzoj hrani postoji još i neka svest da je nezdrava, ali mnoge namirnice nezasluženo nemaju tu negativnu reputaciju. Recept je jednostavan – treba izbegavati sve što se reklamira. Svaka reklama napravljena je kako bi nas uverila da je nešto u redu i da nam je to potrebno. Niko ne reklamira običnu jabuku, grožđe, šargarepu… Sve što vidite na TV-u jeste jedna vrsta zablude.

Neko hoće da nas ubedi da je neki slatkiš super, poput reklame sa bebicom koja zadovoljno spava sa keksom u ruci. A taj keks, na primer, sadrži pojačivače ukusa– hemiju koja nam je super u ustima, a u celom telu je “vrisak”.

Na taj način odmalena stvaramo zavisnost o tim nezdravim slatkišima. Jednostavno, detetov prag nadražaja i zadovoljstva sve je viši, pa su onda jabuka, šljiva, kruška “bljak“, ispod tog praga su i ne zadovoljavaju.

Ko će da ubedi omladinu da ti slatki, komercijalni sokovi nisu zdravi – najbolje su im reklame, “devojke, zezanje i provod, nasmejana lica“… Sve je to lažna sreća.

Veliki je pritisak medija, stvara se u podsvesti informacija, a onda dođeš u kafić i nećeš da razmišljaš ima li nečeg zdravog, nego “daj gazirani sok“. Stvara se slika o tome šta je zdravo i dobro – ko malo ne razmisli, lako će na nju i da nasedne.

Rad sa Novakom Đokovićem

U ljudskoj je prirodi da se kratkoročno razmišlja. Moj drugar kaže: “Kad bi čoveku ponudio da izabere 10.000 dolara sada ili milion za godinu dana, kad završi neki posao, on bi rekao: ‘Daj ti meni odmah 10.000, a za godinu dana ko zna šta sve može da se desi”.

Tako je i sa ishranom – bez dugoročnog razmišljanja, bez vizije i pitanja “zašto to radim“. A u prvom delu teksta spomenuti odnos prema hrani zaista je prava investicija i na kratke i na duge staze.

Novak je u tom smislu odskakao od većine. On je veoma bistar i traži odgovore i rešenja za sebe. Ja sam se šalio s njime i govorio sam mu da je za mene on Nemac, po svojoj odgovornosti prema sebi.

Mi se dogovorimo nešto, on to odradi u celosti i kaže da li mu prija ili ne prija tek kada nešto stvarno iskusi. Dakle, on je istrajan u ideji – nešto pokušava duže vreme.

Generalno govoreći, mi smo temperamentan narod i “reaction“ je kod nas dominantan, odmah dajemo svoje mišljenje i lako uđemo u vatru, a Nole je većinom bio u “respond“ fazi – sačeka nekoliko dana i radi disciplinovano, pa tek onda komentariše je li vredelo ili nije.

Đoković je pred sobom imao jasan cilj, da postane najbolji na svetu, a nije znao kako da dođe do njega – bio je istovremeno i suviše blizu i suviše daleko. Postoji jedan fini izraz koji je kod nas pomalo zaboravljen – “vispren“. E, takav je Novak, vispren je, brzo uči, funkcionalno upotrebljava znanje.

Sreća prati hrabre i posvećene: Novak Đoković i dr Igor Četojević | Foto: Igor Četojević (arhiva)

To se vidi kad razgovaraš s ljudima, ono kad kažu “ima bistre oči“. Neprestano je učio i radio, i besprekorno je organizovao svoje vreme. On ne preskače trening nikada – tri lopte, tri lopte. I inače u svim poljima života pobede oni koji su organizovaniji, ne nužno i bolji, već dobrom pripremom iskoriste svoj maksimum. Novakov odnos prema sebi je onaj pravi.

Đoković je imao pozitivni pristup prema hrani, to je verovatno i najveća promena koju smo ostvarili – smiri misli, pomoli se, nastavi dalje. Oko uspešnih sportista ima mnogo ajkula, svako hoće deo kolača i svako razbija koncept – moraš da budeš čist i da se ponašaš poput onog lava.

On je jeo po mojim preporukama, kompenzovao je neke nedostatke i naučio je brojne stvari tokom tih godinu dana zajedničkog rada.

Dešavalo se i Novaku da napravi kiks. Oči mu gladne i nešto pojede, neki biftek, pa ujutru slab trening, i onda kaže: ‘Što sam ono sinoć?’. Ali on je mudar i uči na sopstvenim greškama”.

Kako izgleda ishrana u jednom danu sportiste?

Kao što sam spomenuo, moj osnovni princip jeste da je svaki pojedinac zaseban svet i zaseban izazov.

Ipak, postoje neke stvari koje se mogu i uopšteno primeniti. Sportisti, zapamtite ovo: “Živa hrana daje život“. Dakle, voće i povrće – oni poseduju enzime, vibraciju, kvantni moment u sebi, životnost. Mrtva hrana je beli šećer, samo puka kalorija.

Adekvatna ishrana sportiste počinje na sledeći način –  sok od svežeg povrća/voća, npr. od banana, bresaka, spanaća, proteinskog praha iz pirinča jer se on najbolje resorbuje, ribljeg ulja zbog masnih kiselina itd. Odmah od jutra daješ žive i zdrave podatke svom “kompjuteru” da obrađuje.

Posle toga može i meso, kajgana, ali ovo je početak koji ima potencijal i daje zamajac za ostatak dana. Preporučujem i biljni čaj ujutru (posle jela), a ne kafu i kisele materije – ako se sportista “zakiseli”, njegovi su mišići nategnuti. Osim kafe, i šećer, meso i mleko zakiseliće telo ako se na svare dobro. Onda se telo optereti fizičkim radom, pa je logično da će se zakišeljeni ”motor“ lako pokvariti.

Treba jesti alkalnu hranu, povrće i voće, jer ona čisti kiselinu iz tela. Alkalno znači da se pronalazi balans baza i kiseline u telu – pod sportskim opterećenjima i mentalnim stresom se zakišeljavamo, a telo onda traži ravnotežu.

Ivan Lendl na vrhuncu | Foto: Anefo / Croes, RC, Wikipedia

Šta je falilo Lendlu?

Ivan Lendl bio je zategnut kao sajla. Mršav i ispijen, pitaš se kako igra, a brz je kao zver. Među prvima u tenisu počeo je da se bavi pitanjima ishrane i bio je vegetarijanac na svom vrhuncu.

Zadovoljavao je svoje potrebe za ugljenim hidratima, proteinima i mineralima vegetarijanskom ishranom, samo je morao da jede više, verovatno i češće. Ne mora protein da bude biftek, mogu to da budu pečurke ili humus, pasulj, boranija.

Ugljeni hidrati su neophodnost jer su sportisti potrebne kalorije i energija, ali preporučujem pirinač u odnosu na paste. Testenine su “lepila“ – paste od heljde i od riže su u redu, lakše se vare, ali kod pasti od žitarica druga je situacija. Žito se dosta forsira u našem načinu ishrane i zato ima mnogo ljudi koji su reaktivni na njega.

Uz to ide povrće, koje je najbolje spremati pod parom, samo malo začina i ulja. Zatim i lagano meso kao što su losos i piletina, a posle mečeva možemo i da se počastimo govedinom, biftekom.

Za svaki obrok važno je, kako kažu Kinezi, zadovoljiti oči, da bude mnogo boja – ako je to slučaj, to znači da ima i raznih minerala i enzima. To važi i za obrok i za “smuti“.

Večera zavisi od trenažnog perioda u kojem smo, ali najčešće preporučujem da se jede laganija hrana pred spavanje, da se telo odmori. Ako jedemo nešto jako, neka to bude za ručak, posle meča. Večera se ponovo svodi na mnogo povrća.

Pročitajte prvi deo teksta, u kome dr Četojević izlaže svoju metodologiju >>