Tokom karijere radio sam sa brojnim vrhunskim sportistima. Svi oni imali su različite karaktere, ali jedna nit bila im je zajednička – izuzetne radne navike i izražena želja da postanu šampioni.
Trener može da bude i najbolji na svetu, ali to ne vredi mnogo ako nema posvećenog igrača.
Radio sam sa skoro svim srpskim košarkašima koji su igrali u NBA ligi, a moj prvi igrač bio je Predrag Danilović.
On je bio “zver“ u pravom smislu te reči, jedan od mojih najpripremljenijih igrača. Maksimalno predan radu, na treningu nikada ne progovara, samo na kraju kaže: “Treneru, je l’ bilo u redu? Šta nije valjalo? Šta ćemo sutra?“. Bila je milina raditi s njime, mladi sportisti bi trebalo da imaju takve uzore.
Danilović je u dve sezone u NBA ligi igrao za Majami Hit i Dalas Maverikse, i beležio je 12.8, 2.4 skoka i dve asistencije po utakmici | Foto: Rocky Widner/NBAE/Getty Images
Za Majami smo se zajedno spremali tri meseca, bila je to 1995. godina. Tri nedelje u Beogradu, četiri-pet nedelja na Zlatiboru, pa onda još tri sedmice u Beogradu i dve-tri u Majamiju.
Posebno je zanimljiv period na Zlatiboru tokom kojeg smo radili četiri treninga dnevno. On je ustajao rano, išao je već oko 7.30 na futing – mnogima to teško pada, ali Danilović je insistirao na tome.
Futing traje 45 minuta – to je jedna vrsta “buđenja“ organizma, preznojavanje, plućna ventilacija i mišićna oksidacija, plus dosta istezanja. Zlatibor je vazdušna banja, taj planinski vazduh greh je ne iskoristiti jer se crvena krvna zrnca lakše proizvode.
Zatim ide doručak, pa prepodnevni trening oko 10.15. On traje sat i po vremena i u tom periodu radio je istrčavanje deonica i skočnost. Sledi relaks, tj. masaža jer je fizioterapeut konstantno s nama, potom bazen itd. Dalje su u rasporedu ručak, odmor i užina koja ga sačeka u krevetu.
Oko 17 časova odlazimo u teretanu, a posle pojede voće. Od 20.00 smo išli u Čajetinu na šuterski trening, pošto tada nije bilo sala na Zlatiboru.
Nikada neću zaboraviti – vraćam mu lopte, izbrojim 300 ubačenih i kažem: “Sale, gotovo“. A on meni odgovara: “Jao, izvini, nisam ti rekao, ne 300 ubačenih, nego moraju da uđu kao kap, samo te brojim’. Ako dodirne obruč, ta se ne računa…To je najbolja ilustracija njegovog nivoa posvećenosti.
On nikada nije želeo to da mi kaže, a tek posle desetak godina saznao sam da sam na njegovu inicijativu postao trener za fizičku pripremu Željku Obradoviću u reprezentaciji. To govori o veličini jednog čoveka – kada nešto dobro uradi, a to niko ne zna.
Posle Danilovića, Željko Rebrača bio je najposvećeniji poslu. Rebrača je žudeo za mišićnom masom – smetalo mu je to što je oduvek bio mršav, to mi je i rekao. Bio je talenat kakav se retko viđa – skočan, fenomenalna “ruka“, ali nedostajala mu je masa.
Nisam hteo da ga isforsiram odmah od starta, već sam u koordinaciji sa drugim stručnjacima napravio plan za povećanje mišićne mase. Došao mi je sa rovitim kolenom, pa smo išli postepeno – svake godine nadograđivali smo ga sa tri-četiri kilograma mišića, što se na njegovom gabaritu od 211 cm nije ni primećivalo.
Vlade Divac je neponovljiv
Trening sa Vladom Divcem uvek je izgledao poluneozbiljno, ali tako je samo izgledalo – bili su to u suštini vrlo ozbiljni treninzi, ali on je pravio takvu atmosferu da se sve čini laganim dok se radi.
Bili smo u Šarlotu u završnoj fazi priprema i radili smo u jednoj od teretana na Beverli Hilsu. Kada je prvi put podigao 125 kilograma iz ravnog benča, počeo je da vrišti. Otišao je do jednog glumca koji je bio tu u teretani, pa mu je tražio da ga fotografiše dok diže tu težinu. Takav je Divac, neposredan i otvoren.
Nismo mu naglo povećavali težine kako mu ne bismo opterećivali kolena, nego smo to činili polako – kroz trening i jačanje muskulature dizali smo mu i telesnu težinu. Na kraju je došao do toga da je u jednom periodu bio na 114 kilograma, a izgledao je tako snažno da su mnogi mislili da ima 120.
Podeliću sa vama jednu anegdotu, primer kako treba da se snalazimo sa onime što imamo na raspolaganju. Željko je tada igrao u Benetonu kod Majka D’Antonija i pošli smo iz Beograda za Trevizo, a po dolasku je trebalo da uradimo regenerativni trening. Rekao sam mu da pođe u sportskoj opremi.
Kad se uđe u Sloveniju, znam jedan proplanak pored rečice pre ulaska u Maribor i kažem mu: “Zaustavi ovde“. Uopšte mu ne govorim zašto. Tada smo tek počinjali da radimo zajedno, a posle mi je rekao da je mislio da nešto nije u redu sa mnom.
Uglavnom, uradimo mi tu jedan lagani trening, a onda mu kažem da skine trenerku i da u šortsu uđe u hladnu reku.
Posle dugog sedenja u automobilu, pogotovo s njegovom građom, mora da se razmrda organizam, proveo je tu 10-12 minuta. Jednostavno, pravio sam mu jednu vrstu kriomasaže (oblik terapije ledom).
Željko Rebrača na NBA Ol Star utakmici rukija protiv sofmora u 2002. godini | Foto: Andrew D. Bernstein/NBAE/Getty Images
Rebrača je bio vrhunski centar, a isto mogu da kažem i za Nikolu Vučevića, s kojim sam zajedno trenirao četiri leta. On je igrao za minimalni ugovor, ali to ga nije zanimalo, verovao je u sebe i to što radi. Uostalom, Nikola potiče iz sportske porodice – otac Boro Vučević majstor je košarke koji je sa Bosnom postao prvak Evrope, a majka mu se takođe bavila košarkom.
On je želeo da u jednom delu sprovodimo plan njegovog trenera za fizičku spremu iz Orlanda, a da u drugom to nadgradimo nečim što je specifično za njega. Jednostavno, treneri u NBA naprave šablon i guraju ga. Uđete u teretanu, on kaže: “Radimo ravni benč – četiri serije, osam ponavljanja“, a svako odredi težinu za sebe.
Ja ne radim tako, nego na osnovu testova određujemo i koliko serija i koliko ponavljanja i sa koliko kilograma. Neko ko zna taj posao mora da zna koliku “porciju“ treba da dâ sportisti – da ne bude ni lako ni preteško, nego taman.
Kod Vučevića je brzinska izdržljivost bila slaba, insistirao je da radi na tome i bio je veoma predan. Ono što je za njega specifično jeste da ne voli da ide nigde iz svog Bara, najdalje do Beograda i Zlatibora. U Baru jesu fantastični uslovi, a on se tu dobro oseća, tu mu je kuća, što uopšte nije zanemarljivo tokom rada.
I kad je povređen, sportista može da radi na sebi
Danilović je tako slomio ruku u Majamiju i davali su mu da vozi bicikl – zamislite 30 dana samo vozite bicikl svaki dan 35 minuta, da čovek poludi. Ako negde ima sprava, to je u SAD – on je mogao da radi sve grupe mišića osim fleksora šake jer mu je bio polomljen ručni zglob. Onda sam ja otišao tamo i trenirali smo da on ne bi atrofirao.
Đorđević, Paspalj, Zoran Savić, svi oni bili su fantastični radnici, a najadekvatniji primer tog šampionskog mentaliteta koji sam spomenuo jeste priča sa Radoslavom Nesterovićem.
Igrao je za Minesotu, istekao mu je ugovor i nije želeo da ga produži, već je hteo da ide kod Grega Popovića u San Antonio. Tada je dokazao kakav je “fajter“ i šta njemu sport znači – prešao je u Sparse za 12 miliona dolara manje nego što mu je nudila Minesota. Razlog? Napravio je procenu da sa San Antonijom može da osvoji prsten.
Ne verujući u tako nešto, Sparsi su na Sveti Stefan, gde smo tada trenirali, poslali svog čoveka s ugovorom. Da Raša lično potpiše, nisu želeli da to urade faksom.
Hej, čovek ostavlja milione jer želi da kaže: “Ja sam u svojoj karijeri bio NBA prvak“. To je prava stvar. Prsten je osvojio, a kada smo se videli pre tri-četiri godine, pitao sam ga da li žali zbog te odluke.
“Sad bih dao još 12 miliona samo da mi ga niko ne uzme“.
Tekst uredio: Saša Ozmo