Trening kao nauka: Kako dovesti šut do savršenstva

Šuterske tajne Bogdana Bogdanovića i Marka Simonovića

Meka ruka jeste prirodni dar, ali ona ne vredi mnogo ako se na šutu ne radi tokom cele karijere.

Bogdan Bogdanović u dresu Partizana, Fenerbahčea i reprezentacije Srbije zatrpavao je protivničke koševe, a nisu mu strani ni šutevi sa velike udaljenosti.

Marko Simonović ove sezone je jedan od najboljih košarkaša Crvene zvezde i svojim serijama trojki, brojnim i pravovremenim, doneo je nekoliko važnih pobeda crveno-belima.

Oni su među najboljim šuterima u Evroligi, a u tekstu za Sportifico otkrivaju svoj način rada i ono što ih je učinilo košarkašima kakvi su danas.

Bogdan Bogdanović – psiha, 1000 ubačenih i originalne vežbe

Šut je zaista prava nauka i potreban je mukotrpan rad kako bi se on usavršio.

Dok sam igrao u Partizanu, išao sam i na po 1000 ubačenih tokom jednog treninga – nekada sam i ručao u hali, pa i spavao. Pre jutarnjeg treninga, pa nastavimo posle, pa uveče ponovo pre treninga. Kada je bio slobodan dan, tada nam je zapravo bilo najteže – jedan, ali baš jak individualni trening. Ne fizički, nego psihički težak.

Bogdan Bogdanovio sutira trojku

Bogdan Bogdanović šutira za tri poena u finalu OI 2016. protiv SAD | Foto: OKS

Iskreno, nisam voleo da treniram kao mlađi, hteo sam samo da uživam i da se igram basketa, to je normalno dečačko razmišljanje. U Partizanu sam uvideo koliko je trening značajan – takvi treninzi naravno jesu učinili da mi šut postane bolji, ali su još više uticali na izgradnju mog karaktera i na sticanje radnih navika.

Duško Vujošević mi je svakog dana ponavljao: “Da bi došlo do automatizma, moraš da imaš 5000-6000 ponavljanja na nedeljnom nivou“.

Kako je taj trening izgledao? Na početku se vežba samo zglob – staviš loptu u dlan, ispružiš šutersku ruku uvis i ispod koša vežbaš samo završni pokret šuta. Zatim se ide polako unazad, sa bacanja se šutira tako što se zadrži lopta kod glave. Potom se tako prelazi na šest-sedam različitih pozicija po 20-30 ponavljanja i dođeš do 150 ubačenih samo vežbajući zglob i mehaniku šuta.

Sledi nabacivanje lopte (igrač sâm sebi nabacuje loptu oko metar ispred sebe, uzima je i šutira), ulazak u trostruku pretnju (stav iz kojeg igrač može i da šutne i da doda i da krene u drubling), kao i jedan dribling i zakucavanje, sa obe strane po deset puta.

Sve to predstavlja zagrevanje, a posle istezanja krećem u velike serije šuteva – po 50 ubačenih sa svake od pet pozicija (dva ugla, dva po 45 stepeni i sredina). Zatim isto to ponavljamo na drugom košu.

Potom trener zadaje šuteve sa specifičnih pozicija, u zavisnosti od stila igre i onoga što bi trebalo da se dešava u mečevima – tako se dođe do 800-900 ubačenih, a onda slede bacanja i šut iz mesta da zaokružimo na 1000.

Rej Alen i uvreda

Za Reja Alena, jednog od najboljih šutera svih vremena, ogromna je uvreda bila ako bi neko rekao da je njegov šut posledica talenta.

Po svom priznanju, Alen je bio na granici opsesivno-kompulsivnog poremećaja, a u pismu u kojem se opraštao od košarke pisao je o niti koju dele svi veliki asovi: “Tajna je da nema tajni. Samo dosadne, stare navike i rutine“.

Jednom prilikom novinarka je konstatovala: Svi su ljubomorni na Bogom dani talenat Reja Alena. “To je uvreda“, rekao je Rej, “Boga baš briga mogu li ja da šutiram precizno ili ne“.

Samo trening, ne Bog.

Postoje brojni načini da se radi na šutu. Kada sam bio povređen, šutirao sam iz stolice, zatim iz ležaljke. Sa većom loptom, zatim i sa samo tri prsta, a tu su i vežbe sa rukavicama.

To je individualno, ali meni je mnogo prijao taj način rada i takve originalne vežbe. Osim što se dodatno unapređuje osećaj, te vežbe čine da trening ne bude monoton.

Zašto je važno da ne bude monoton? Zato što se na šuterskim treninzima lako gubi koncentracija kada postane jednolično, a tako ne možeš da napreduješ, moraš sve vreme da si mentalno prisutan. Niko nije robot, a te vežbe kreativan su način da se sačuva koncentracija – ako se uvek zaključaš u pet istih stvari, mozak ti se ulenji.

Rad nogu može da bude od izuzetne važnosti pri šutu jer daje sigurnost i balans.

Ipak, sve zavisi od toga kakav je izbačaj – npr, Pero Antić slabo koristi noge za šut jer sve radi sa zemlje i samo se penje na prste. Sa druge strane, Rej Alen je skakao i po metar, zadržavao se jednu sekundu u vazduhu, pa su njemu noge bile sve.

Lično, da bih izveo svoju mehaniku šuta, moram da skočim. Imam i jake podlaktice, to pomaže da ide lakše, ali ja pravilno mogu da izbacim loptu i sa centra upravo zbog nogu, ne zbog ruku.

Kobi Brajant – rad nogu kao religija

Badi Hild, šesti pik sa drafta 2016. godine, opisao je u autorskom tekstu za Players Tribune trening sa Kobijem Brajantom. Jedan deo posebno se ističe:

“Znam da ljudi vole da kažu da je rad nogu sve u košarci, ali ako je naš trening išta približno onome što je Kobi radio tokom karijere, on je tu stvar podigao na neki novi nivo – tretirao je rad nogu kao religiju. Gledao sam Kobija mnogo dok sam odrastao, i na njegovom vrhuncu bilo je momaka u ligi koji su bili veće atlete, ali mislim da je rad nogu bio njegova šifra (’cheat code’)“.

Od ključne je važnosti da šut bude jedan pokret, tečan i sinhronizovan. Kao mlađi sam imao problem, često sam pravio zadršku i lopte su mi završavale u prvom obruču – to sam popravio dobrim delom vežbom u kojoj lopta mora da se izbaci ka košu u najvišoj tački skoka. Sada sam ubrzao šut i to mi je mnogo pomoglo i na šutu iz pika-en-rola.

Takođe, sa Duletom smo radili i sledeću vežbu – nabacivanje lopte, ulazak ispod nje i samo da se skoči što više, manje je tada važno kako se šutne. Onda se jednostavnije nađe balans kada skočiš “svoj“ odraz, onaj koji tebi odgovara za šut.

Situacija tokom utakmice nije uvek idealna i zato je važno pronaći alternativne načine da gornji deo tela bude prav. Primera radi, Kobijev rad nogu – uvek je sa jedne noge skakao, a drugom je mahao ispred sebe. Taj pokret koriste brojni igrači da uspostave balans, primetio sam da i meni koristi.

Šut van balansa može se vežbati, ali tu je ipak talenat glavni – pogledajte samo Teodosića, uvek šutira van balansa, ali izbačaj mu je uvek ispravan, brz i bez zadrške. I flouter je takođe uglavnom pitanje talenta – recimo, igrao sam sa Endruom Gaudlokom, koji se baci u stranu, potpuno je izvan ravnoteže kada šutne flouter, ali ulazi. Nikada mi nije bilo jasno kako…

Za razliku od toga, svako može da nauči da bude dobar dribler ako je posvećen i uporan. Ranije, u mojoj prvoj sezoni u Feneru, nisam imao dovoljno dobru kontrolu lopte levom rukom – nisam mogao da reagujem brzinom kojom sam želeo i da izbacim pâs. U tome sam dosta napredovao, a za šut iz driblinga kontrola lopte osnovna je potreba.

U tom smislu najveći mi je uzor Kajri Irving, uživanje je gledati ga. Nastojim da radim dosta situacije iz utakmica, pozicije iz kojih igram jedan na jedan. Prednja promena, pa kroz noge ili prednja, pa prednja, a najčešće je tu uključen i step-bek jer ti u utakmici treba da se odvojiš od čuvara, a to je nešto najteže.

Takođe, sada u Feneru vežbam šut iz pika posle svakog treninga, po 50-60 ubačenih. Postavim stolicu, zamišljam odbranu i pokušavam da popravim ono što nije valjalo jer ti kao igrač tačno znaš gde si grešio, gde su te stigli jer si bio sporiji za milisekundu, kad nisi mogao da uzmeš šut…

Na kraju krajeva, najveća tajna jesu vera i mentalna priprema. Nije stvar u tome da samo dođeš i ubaciš 1000, nego je nužno da istinski osećaš gde tačno želiš da napreduješ i šta tačno radiš kako bi to postigao.

Svaki dan terajte sebe da budete što bolji, to je recept koji sam usvojio i koji daje rezultate.

Marko Simonović – “upucavanje“ ruke dok se ne padne

Za početak, treba do savršenstva dovesti mehaniku šuta, a da bismo to učinili, moramo da ustanovimo gde leži problem – da li je gore u ruci, tj. u izbačaju i načinu držanja lopte, ili u struku i nogama.

Ako gornji deo nije optimalan, potrebne su statične vežbe – bez korišćenja nogu, jako blizu koša se šutira jednom rukom, pa se tek posle privlači druga. Zatim se sedi na stolici i sa dva-tri metra vežba se izbačaj kako bi lopta dobila adekvatnu rotaciju.

Marko Simonovic KK Crvena zvezda

Marko Simonović šutira trojku na utakmici KK Crvena zvezda – Karpoš | Foto: KK Crvena zvezda

Ukoliko je problem u struku ili u nogama, tj. ako nema balansa, onda se prvo šutira bez skoka, pa se tek posle i postepeno skok ubacuje.

Poenta je u tome da svaki šut i svaki izbačaj budu isti. Kada se mehanika dovede na željeni nivo, onda se takav identični šut ponovi milijardu puta. Ne smejte se, bukvalno milijardu puta, a onda posle čim izbaciš loptu znaš hoće li ona ući u koš.

Dirkenštajnova laboratorija

Dirk Novicki sa svojih 214 cm jedan je od najboljih šutera svih vremena, a veliku zahvalnost duguje svom treneru iz Vircburga Holgeru Gešvinderu, čoveku koji je studirao matematiku i fiziku.

Pirueta na liniji slobodnih bacanja i šut (vežbao je i baletske korake), zatim šut posle okreta od 360 stepeni, šut s jedne noge (i desne i leve) sa drugom ispruženom ili savijenom u kolenu, šut iz raskoraka (74 cm dalje od širine ramena), od table i levom i desnom rukom… “Zavrti vam se u glavi samo dok ga gledate“, opisao je jedan novinar trening Novickog.

Šut iz okreta u padu s jedne noge postao je Dirkov zaštitni znak, pred njime su padali najmoćniji rivali i najčvršći čuvari, a Novicki je svojim Meveriksima 2011. godine doneo toliko željeni NBA prsten.

Dirk Nowitzki​'s one-legged jumpers are timeless…literally (…

Dirk Nowitzki's one-legged jumpers are timeless…literally (via tim_cato/Twitter)

Posted by Bleacher Report on Dienstag, 25. Oktober 2016

Sledeće pitanje jeste kako izvodimo te šuteve. To zavisi od toga šta košarkaš više koristi u samoj igri – u zavisnosti od toga više se vežba šut iz mesta ili šut po izlasku iz bloka.

Ubacuju se stolice, zamišlja se da su to saigrači koji prave blokove, a oni mogu biti najrazličitiji – dijamant, steger, uzastopni blokovi, stepenasti blokovi… Izuzetno je važno da se to radi u maksimalnoj brzini i velikim naporom kako bi se kreirala situacija iz utakmice, pa će onda na meču to biti lakše i prirodnije.

Postoje i drugi načini da se usavrši šut – na primer, koristi se veća lopta ili manji obruč. Onda teže ulazi, ali posle kada uzmeš loptu prave veličine, osećaj je kao da ubacuješ u bazen. Šutiranje sa rukavicama takođe može da doprinese popravljanju osećaja.

Možete i samo, kako mi to volimo da kažemo, da “upucavate“ ruku dok ne padnete – sâm sebi sam zadavao teške zadatke, to radi i Bogdan Bogdanović i skoro svi vrhunski šuteri, ide se i na po dve do četiri hiljade ubačenih lopti nedeljno.

Primera radi, pretprošle godine sam u Francuskoj igrao jednu utakmicu nedeljno, ali nisam sebi dozvolio da treniram samo sa ekipom – svaki dan sam ubacivao po 500 lopti. To je izuzetno teško – za 500 pogodaka treba oko 700 šuteva, a toliko puta nije lako ni skočiti. Postanu teške i noge i ruke, ali ono što je glavna poruka jeste da se naporan rad na kraju isplati.

„Srebrni“ iz Rija tako razmišljaju i tako rade – predanost, otvorenost za inovacije i iskonska želja da se uspe. Taj recept dugujemo sebi.