Popularnog “Čavu“, kako ga u fudbalskim krugovima znaju, trenera sa UEFA A licencom, zatekli smo na memorijalnom turniru „Vlada Dimitrijević“ u Raškoj, na kojem je predvodio selekciju petlića Crvene zvezde do odbrane trofeja osvojenog prošle godine.
Učenik stare užičke trenerske škole u pauzi na tuniru objašnjava nam koliko programa koristi da nacrta trening i sve ono što u glavi zamisli, zbog čega i dalje najviše voli da radi sa najmlađima iako je i u seniorskom fudbalu podjednako uspešan trener, kao i to kako je procenio da je Nemanja Vidić idealan za mesto štopera.
„U periodu kada sam završavao igračku karijeru u fudbalskom klubu Jedinstvo Putevi u Užicu, dobio sam priliku da kao trener selektiram pionirsku selekciju koju su činile generacija 79, 80. i 81. godište u kojoj je bio i Nemanja“, priseća se i u dahu nastavlja kao da je juče bilo:
„Još sa sedam-osam godina počeo je u školi fudbala FK Sloboda iz Užica, ali se tada veliki broj dece upisao, zbog čega je Nemanja ubrzo prestao da trenira, da bi se fudbalu kasnije vratio kroz Jedinstvo. Prvu zvaničnu utakmicu odigrao je kod mene u ekipi, ali na poziciji beka, ne štopera“.
Dečak koji je maštao da zaigra u napadu i postiže golove u fudbalsku legendu ušao je kao komandant odbrane. Iako prvobitno kao izrazito mršav dečak nije uspevao da dobije duele, mnogo je voleo kontakt igru – a kada izgubi, bilo je i suza.
Nemanja Vidić (dole desno) u ekipi Branka Čavića | Foto: Privatna arhiva
„Kako je bio sitniji od ostalih, u početku sam ga držao na poziciji desnog beka i povremeno na poziciji štopera. Pokazivao je karakteristike ratobornog dečaka, željan kontakta, igre i borbe – zato što je bio zapanjujuće hrabar, rekao sam mu da će sigurno završiti na mestu štopera ili na poziciji zadnjeg veznog ukoliko se tehnički sa njim bude dobro radilo. Ipak, da me je neko tada pitao da li će Nemanja jednog dana da bude to što jeste, ne bih mogao da mu odgovorim jer ipak je to uzrast kada nije moguće predvideti mnogo toga“.
Kako tada, tako i danas – u maniru istinskog pedagoga i stručnjaka, Branko se ne izjašnjava po pitanju kvaliteta dece u uzrastu od 10-11 godina.
Rad sa najmlađima kao izbor, ne obaveza
„Prevashodno moj izbor – maštao sam da budem trener i dok sam igrao fudbal. Svi veliki treneri od kojih sam učio rekli su mi da je najbolje ‘ispeći zanat’ u omladinskoj školi. Zato sam tada izabrao da počnem sa mladima, a sada sam se ponovo vratio tom uzrastu kako bih izveo na pravi put ne samo njih, već i mlade trenere koje Zvezda ima. Njima često govorim da je to najbolji uzrast za rad zato što u tom periodu trenerove odluke direktno utiču na rezultat, a rad na razvoj igrača“.
Ipak, trener ne sme da beži od odgovornosti i svakodnevno mora da teži ka fudbalskim izazovima. Branko je i dalje pun adrenalina i ne prihvata poraz tako lako.
„I danas u bilo čemu volim da pobedim, i kada igram jamb i ili bilo koju društvenu igru. Ljut sam na sebe kad izgubim, strašno se nerviram, ali mislim da tu energiju umem da prenesem i jako je važno za mladog igrača da njegov vođa zna šta hoće“.
Voli pobede, a do njih se dolazi kolektivom – gde god je bio, pratili su ga rezultati, i u seniorskom fudbalu kao trenera i selektora, kao i na funkciji predsednika trenerske organizacije.
Branko Čavić i mladi fudbaleri Crvene zvezde | Foto: Privatna arhiva
„Stigao sam daleko zahvaljujući trenerima od kojih sam učio. Prvi među jednakima je bio Nikola Džoni Mijatović iz Bajine Bašte, prvi trener bivšeg reprezentativca Milana Laneta Jovanovića, koji me je naučio razlici između aerobnih i anaerobnih treninga, kao i svemu onome što je za mene bilo apstraktno. Znao sam da iz Užica, odakle sam, odem za Bajinu Baštu autobusom i ceo dan ga slušam, neverovatno je koliko je strpljenja imao za mene“.
Kasnije, na njegov razvoj najviše su uticali Radivoje Aleksić koji mu je i bio trener u periodu dok je igrao aktivno, Ivan Čančarević, Vlada Čolić i mnogi drugi, članovi užičke škole čiji je i sâm Branko danas predstavnik.
Stav i princip u radu su nepokolebljivi, međutim trener mora da radi na sebi i menja se u odnosu na promene sporta kojim se bavi.
“Razvijao sam se zajedno sa fudbalom! Nisam zaostajao ni trenutak. Zato sam danas između ostalog angažovan i kao predavač u Fudbalskom savezu Beograda za teme video analize i korišćenja novih tehnologija. U radu sa seniorima u Kazahstanu i Sloveniji, odakle sam se nedavno vratio, koristio sam više od deset programa za iscrtavanje treninga, analizu, praćenje protivnika i slično – sve novo što se pojavi, trudim se među prvima da isprobam i naučim“, završava Čava, stručnjak sa energijom početnika.
Mnogo je igrača koji su prve korake napravili kod Čave ili onih kojima je zajednički rad bio prekretnica u karijeri.
Srpska fudbalska škola možda zaostaje za najvećim evropskim klubovima kada su u pitanju uslovi u kojima se igrači razvijaju, ali uz trenere kao što je Branko Čavić, za fudbalsku budućnost i rezultat ne treba da brinemo.