Fudbal jeste magična igra, ali fudbal je i taktika, disciplina, pamet, a jedan na prvi pogled “dosadan“ segment neizostavni je deo igre koju svi toliko volimo. Njeno veličanstvo – statistika.
Uvod – od modeliranja do evidencije i analize
Da bismo uopšte razumeli statistiku, tj. analizu statističkih podataka, moramo da budemo svesni koliko je ona važna u upravljanju procesa takmičenja.
Prvi korak u okviru toga jeste modeliranje. U odnosu na potrebe ekipe i sopstveni stil igre, pravi se model igrača kakav je potreban i veruje se da postoje modeli igrača za određene pozicije u timu. Recimo, Dani Alves i Marselo najbolji su bekovi na svetu, prototipi savremenih defanzivnih bočnih igrača – koje su im to karakteristike iste i da li one predstavljau idealan model igrača poziciji beka?
Ser Aleks Ferguson jednom prilikom izjavio je da nikad nije upoznao igrača koji više voli da igra odbranu od Nemanje Vidića – to je dobar primer psihičke karakteristike koja modelira najbolje štopere. Dalje, Arsen Venger prati igrače i po sezonu, dve ili tri, njegovo posmatranje se ne svodi jedino na taktiku, tehniku i motoriku, već i na ljudsku i socijalnu komponentu.
O autoru:
Nemanja Milinčić bodri svoje igrače | Foto: www.crvenazvezdafk.com
Nemanja Milinčić, diplomirani profesor sporta (fudbal), rođen je 1988. godine u Beogradu. Na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, u okviru projekta “Skauting tim DIF-a“ profesora Aleksandra Jankovića, sarađivao je sa afirmisanim trenerima sa naših prostora, kao i sa trenerima sa međunarodnim iskustvom. Direktvno je sarađivao u okviru stručnih štabova sa prof. Aleksandrom Jankovićem u FK Rad, Dejanom Đurđevićem u OFK Beogradu, Vladimirom Petrovićem Pižonom, Miodragom Radanovićem, Dragoljubom Bekvalcem, Draganom Radojičićem, kao i sa Milanom Obradovićem u Kopru, u Sloveniji. Od oktobra je u Crvenoj Zvezdi i trenutno je zaposlen u Omladinskoj školi.
Zatim sledi selektiranje, pažljivo se donose odluke na osnovu svih pokazatelja, da bi zatim došao jedan komplikovan deo – prognoziranje. Novinari kažu za nekoga “najveći promašaj u istoriji italijanskog fudbala jeste taj i taj“, pa se postavlja pitanje: “Ko su ljudi koji su selektirali te igrače?“ Treba predvideti kako će se igrač uklopiti u datu sredinu, a to nikako nije lak posao.
Potom sledi dijagnostifikovanje, tj. konstatacija uočenih problema, pa planiranje i programiranje (pravljenje mikrociklusa, mezociklusa i makrociklusa), a na redu su zatim realizacija i kontrola putem treninga i utakimica. Za kraj dolazi ono najvažnije – evidencija i analiza.
Nemanja Milinčić na treningu | Foto: www.crvenazvezdafk.com
”Rak rana” kod nas u srpskom fudbalu jeste upravo ono što bi trebalo da bude kulminacija procesa – evidencija i analiza onoga što je urađeno. Dakle, bavimo se strukom, ali ne evidentiramo to što radimo i nemamo uvid u ono što smo uradili na kraju nekog ciklusa i bez toga su dalje analize i dalje učenje nemogući.
Postoje čak i treneri visokog renomea koji su nemarni u tom pogledu, nemaju evidenciju i analizu ni na jednom nivou – ni na individualnom ni na grupnom, što znači da nema postavljanja konteksta za ubuduće i nema mogućnosti korekcije, poslednjeg koraka u upravljanju procesom takmičenja.
Devet okvira fudbalske igre (standardne situacije)
Skautiranje i video analiza sa jedne, kao i analiza statističkih podataka sa druge strane, teorijski su odvojeni, ali su vrlo srodni i u praksi najčešće spojeni. Gorenavedene komponente upravljanja procesom takmičenja predstavljaju postupan put u okviru kojeg svaki trener unosi svoju posebnost.
Primera radi, imamo trenera koji gaji stil igre baziran na kontinuiranom napadu (napadi trajanja 15 sekundi i duže), velikom posedu lopte (65% i više) i hoće da dominira velikim brojem dodavanja. U odnosu na svoj stil, trener odabira one standardne situacije i statističke podatke pronađene u analizi protivnika (uglavnom protivnikove mane) koje on može najlakše da eksploatiše.
Zatim trener kaže npr: “Hoću da mi kažeš koliki je procenat protivničkih napada bio po boku i po sredini?“ Ili se statistički traži gde je rivalska odbrana najranjivija, koji su delovi terena na kojima najlakše možemo da uđemo u napad, da li možemo iz kratkog pasa ili moramo da prebacujemo i sl. To je individualno i ne mogu se izdvojiti univerzalni statistički podaci koji su svakom treneru podjednako važni – radio sam sa njih 12 i svaki je imao različite zahteve.
Pravi pristup
Jedna od analiza Nemanje Miliničića | Foto: Privatna arhiva
U fudbalu statistika daje mnogo podataka (tehnički, taktički, motorički, psihički…), ali ipak ne mora da ti kaže mnogo. Može tim da ima i veći posed lopte i veći broj udaraca i da na kraju izgubi, ali to je gruba, televizijska statistika. Sa druge strane, malo dublja statistika jedno je od najvažnijih fudbalskih sredstava ukoliko je analiziraju stručnjaci koji znaju da iz mora podataka izvuku one najkorisnije i u datom trenutku najprimenjivije. Najvažnije u fudbalskoj statistici jeste procenat uspešnosti, koji se na kraju (u seniorskom fudbalu) predstavlja krajnim rezultatom – npr, dodavanje lopte 450/500, tj. 95% procenat uspešnosti.
Ipak, u modernom fudbalu izdvojile su se karakteristične situacije koje se na utakmicama ponavljaju i one se nazivaju standardne situacije. Ima ih devet: početak napada (1), osvajanje prostora u drugoj trećini, tj. organizacija napada (2), zatim završnica napada (3). To su ofanzivne celine, a defanzivne su organizacija presinga (4), organizacije odbrane u celosti , tj. u prvoj i drugoj trećini terena (5). Dalje, imamo ponašanje pri defanzivnoj promeni poseda (6) i pri ofanzivnoj promeni poseda (7), a za kraj su tu defanzivni prekidi (8) i ofanzivni prekidi (9).
Unutar tih devet standardnih situacija prave se potklasifikacije u odnosu na ono što trener želi. Npr, u okviru početka napada može da nas više zanima kako to izgleda kada lopta kreće od golmana ili kako počinje napad kada je lopta u igri ili početak napada od štopera itd.
Uzeću primer Sa Pinta dok je bio trener Crvene Zvezde. Izuzetno je bio posvećen i zahtevan u smislu količine statističkih podataka o slabostima protivnika. Uvek je gledao poslednjih pet utakmica protivnika, stavljao je akcenat na početak suparničkih napada i tražio je načine kako da kvalitetom svoje ekipe iskoristi uočene nedostatke rivala.
Specifične uloge = specifična statistika
Nemanja Milinčić u stručnom štabu Omladinske škole Crvene Zvezde | Foto: www.crvenazvezdafk.com
Ceo plan pripreme naredne utakmice vodi šef stručnog štaba. Prvo se vrše korekcioni treninzi, tj. radi se na nedostacima sopstvenog tima ispoljenim u prošloj utakmici, a već tada moramo da imamo urađenu kompletnu analizu protivnika, individualnu, grupnu i timsku, pošto ćemo se time baviti drugog i trećeg dana na globalnom planu. Kako se bliži utakmica, to se više radi na konkretnim stvarima – pojedinačnim ofanzivnim i defanzivnim segmentima koji su naročito važni za datu utakmicu.
Svaka pozicija u timu, ali i svaki pojedinac u timu, ima svoju specifičnu ulogu i nisu svi statistički podaci jednako važni za svakoga. Mnogi ljudi koji gledaju neke igrače kažu: “Odigrao je loše“, a ne znaju koji su bili konkretni zahtevi trenera za tog igrača. Kako uopšte možemo to da zaključimo ako ne znamo šta je on trebalo da radi?
CV i razvoj fudbalera
Bio bih najsrećniji na svetu kada bi se svaki trener toliko bavio svojim fudbalerima da na osnovu njegovih podataka može da se prati razvoj tog fudbalera. Ipak, to nije toliko čest slučaj i definitivno je igrački CV nešto važno i nešto što može da preporuči fudbalera drugima. Jednostavno je, bez evidencije nema analize, bez nje ni pravih korekcija, a statistika je jedini reper za evidenciju o svemu urađenom, da li u mlađim kategorijama ili u seniorskim. CV svakog fudbalera bolji je sa većim procentom uspešnosti u elementima koji su za njegovu poziciju u timu važni, to će pojedincu dati veći kvalitet i “težinu“, a na stručnjacima je da precizno izaberu podatke koji su važni za svakog igrača.
Navešću jednostavan primer kako biste me bolje razumeli – Leo Mesi. On pretrči na jednoj utakmici 4000-6000 metara, što je ispod svakog statističkog podatka trkačke norme u Evropi, i na osnovu toga bi neko rekao da je odigrao loše. Ali zahtevi su drugačiji – on je oslobođen dodatnog trčanja kako bi do izražaja došli njegovi najveći kvaliteti.
Dalje, Čelsi ima N’Goloa Kantea i Nemanju Matića – oni igraju na istoj poziciji, zadnjeg veznog, ali uloge u timu umnogome im se razlikuju, pa se razlikuju i statistički podaci važni za ocenu njihovog učinka. Oni se dopunjuju i tvore idealan balans.
Na širem planu, možemo da poredimo italijansku i špansku školu fudbala – one počivaju na različitim pravcima, različitim stvarima pridaju važnost i različite statističke parametre gledaju, ali obe mogu da vode do uspeha. Nije isti posmatrani element u statistici krucijalan za Kontea i za Gvardiolu.
Na osnovu svega rečenog, jasno je da je statistika nezamenjivo oruđe u današnjem fudbalu i da bi bez nje samoj igri bilo znatno teže da se unapredi jer ne bismo mogli da se bavimo korekcijama u trenažnom procesu i da izvodimo važne zaključke na osnovu poređenja i analize podataka važnih za igru.
Tekst uredio: Saša Ozmo