Ekskluzivno: Dejan Stanković – desetka na terenu i van njega

Kada je počeo da trenira fudbal, za Dejana Stankovića rekli su da je netalentovan. Nije odustao. Sa 16 godina smatrali su ga čudom od deteta. Nije podlegao pritisku. Postao je najmlađi strelac i najmlađi kapiten Crvene zvezde.

Nije se na tome zaustavio. Doneo je Laciju titulu šampiona Italije posle 26 godina, a uz to i još pet trofeja. Želeo je više. Otišao je u Inter, u italijanskom fudbalu upisao svoje ime zlatnim slovima i krunisao karijeru osvajanjem Lige šampiona. Uz sve klupske uspehe, 15 godina nastupao je za nacionalni tim. Njegov rekord od 103 utakmice srušen je tek nedavno.

Prvi kapiten reprezentacije Srbije pružao je odličan primer igrama i ponašanjem na terenu, a po završetku karijere nastavio je da radi za dobrobit fudbala. Širom Evrope kao savetnik UEFA pomaže savezima da unaprede rad omladinskih pogona, a ove godine prvi put je organizovao i fudbalski kamp u Srbiji – Deki5.

Deki Stanković podržao je Sportifico i u intervjuu za naš sajt potvrdio da delimo iste vrednosti u radu sa mladim fudbalskim nadama. Pored toga, za Sportifico je govorio i o uticaju trenera i saigrača na njegov razvoj, fudbalskoj karijeri i životu posle fudbala, a nedavno završeni kamp bio je neposredni povod našeg razgovora.

“Imao sam ideju i to sam sa svojim saradnicima sproveo u delo, na šta sam veoma ponosan. Bitan mi je osmeh, zadovoljstvo na licima dece. Za samo nedelju dana vidiš koliko su napredovali u svakom smislu, edukacijom i radom na terenu. Ima i više i manje talentovane dece, što je normalno, ali sam okupio takav tim profesionalaca koji svoju energiju, harizmu i znanje uspešno prenose na njih. Zato je napredak evidentan.”

Kao što je više puta naglasio, ideja o organizovanju kampa nije nova i revolucionarna, ali baš zato je posvetio veliku pažnju detaljima koji će učiniti da se kamp Deki5 razlikuje od ostalih.

“Pre svega, želeo sam da uradim to za našu decu, za svu decu koja vole fudbal. Pažljivo smo planirali i ovaj kamp je mogao da bude isključivo ovakav i nikako drugačiji. Sve je organizovano na ozbiljnom, profesionalnom nivou. Ishrana, edukacije, treninzi, testovi, lekcije dobrog odrastanja, komunikacije.. Tu je i psiholog, svi treneri imaju UEFA Pro licence, a demonstratori su studenti Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja. Svi su selektirani po struci i iskustvu, tu je ključ uspešnog kampa. Izuzetno mi je drago što sam lično upozno svakog učesnika kampa. Na rastanku smo se grlili, bilo je i suza i onih koji nisu želeli da idu kući – to mi je dokaz da radim pravu stvar.”

Mnogi bivši Stankovićevi saigrači poslali su video poruke podrške, dok su neki od njihi lično došli na Zlatibor, poput Siniše Mihajlovića, Marka Materacija i Kristijana Kivua.

“Uvek sam imao jako lep odnos sa svim saigračima i trenerima, zato me te poruke uopšte nisu iznenadile. To su moji prijatelji i želeo sam sa svima da podelim koliko mi znači njihova podrška. Zahvalan sam svima koji su došli lično jer znam koliko je to deci značilo. Kamp je tek završen, a veliki broj bivših saigrača i trenera već se najavio da će doći sledeće godine, neki i da će ostati sa nama nekoliko dana. Srećan sam što sam stekao takve prijatelje tokom karijere i baš zato smo insistirali na druženju i povezivanju na Zlatiboru.” 

Sreća svih mališana na kampu jeste i što su dobili priliku da im baš Deki iz ličnog iskustva prenese prave vrednosti i nauči ih kako da se nose sa svim situacijama tokom karijere. On je još na svom početku morao da se izbori sa etiketom netalentovanog koju je dobio u svom prvom klubu.

“Žao mi je što se o tome govori. Nije mi bila želja da bilo koga omalovažavam, ali želim da se zna istina. Želim kroz taj primer da prenesem poruku mladim fudbalerima – nema odustajanja! Lakše bi bilo da sam prihvatio da nisam talentovan, odustao od fudbala i ko zna gde bi me život odveo. Nisam to želeo, nastavio sam da treniram i posle samo šest meseci stigao sam do Crvene zvezde.”

Razuverio je sve i pokazao koliko talenta zapravo ima. Sa 16 godina debitovao je za prvi tim crveno-belih i vrlo brzo postao najmlađi strelac i najmlađi kapiten u istoriji kluba. Tada se susreo sa drugom vrstom pritiska – očekivanjima.

“Rođen sam sa loptom, moja igračka je uvek bila samo lopta. Bio sam toliko fokusiran na svoje ciljeve i sve sam radio da kako bih ih ostvario. Tek kada sagledam sve iz ove pozicije, svestan sam kroz šta sam prošao. Jurio sam svoje snove, koristio sam svu svoju energiju, volju, želju i talenat. To je poenta – daj sve od sebe, pa i ako ne uspeš, znaćeš da si probao. Time sam se vodio kroz čitavu karijeru. Bilo je i uspona i padova, ali sam sve prevazišao i ostavio trag u fudbalu.”

A šta je potrebno da bi uspeo kao profesionalac u fudbalu?

“Treba da radiš, treniraš, ulažeš u sebe, ali je nekad mnogo važnije da imaš sreće, da se nađeš u pravo vreme na pravom mestu, u pravoj ekipi, sa pravim trenerom i u pravom klubu. Ja sam mnogo puta ponovio da je sigurno bilo talentovanijih igrača od mene, ali je potrebno i da se kockice poklope. Da te ekipa prihvati, da trener bude dobar psiholog, da izvuče maksimum iz tebe, da klub veruje i stane iza igrača.”

Velika prekretnica na putu ka uspehu jeste prelazak iz omladinskog u seniorski fudbal. Stanković je praktično preskočio tu fazu, ali je uprkos tome igrao i ponašao se kao profesionalac.

“Bitno je da budeš obema nogama na zemlji, da slušaš. Sa 16-17 godina nisi najpametniji na svetu, iako tako misliš. Imam tri tinejdžera u kući, svoje sinove, i sa njima prolazim kroz tu fazu, ali čini mi se da sam ja bio drugačiji. Uvek sam bio svestan onoga što znam, ali i onoga što ne znam. Odluke donosim samostalno, ali tek pošto saslušam sve čije mišljenje cenim. Ranije sam sazreo, ranije sam spoznao svoj pravac i posvetio se fudbalu i porodici. A sve je lakše kad imaš jasan cilj. Ja sam ih redom postavljao, ispunjavao jedan za drugim, gradio svoje stepenice ka vrhu i na kraju uspeo da dostignem sve o čemu sam maštao.”

A maštao je o svakom trofeju koji je u karijeri osvojio. Prvenstvo i tri puta Kup Jugoslavije sa Zvezdom. Šampionat, Kup i dva puta Superkup Italije, Kup pobednika kupova i UEFA Superkup sa Lacijom. Pet trofeja Serije A, po četiri Kupa i Superkupa Italije, Svetsko klupsko prvenstvo i veliki “ušati pehar” – Liga šampiona sa Interom.

“Nije bilo noći da sam legao da spavam, a da nisam sanjao o tome da zaigram za Zvezdu, da dam gol za Zvezdu, da budem desetka, da budem kapiten, da dam gol Partizanu, da osvojim Ligu šampiona… A kada sam je osvojio, tada sam zaokružio svoju karijeru – 13 najtežih utakmica za trofej koji želi svako ko je ikada igrao fudbal.”

U grupnoj fazi nisu briljirali. Startovali su sa tri remija, sa Barselonom (0:0), Rubinom iz Kazanja (1:1) i Dinamom iz Kijeva (2:2). U narednom meču uspeli su da savladaju upravo ukrajinski tim sa 2:1, potom su doživeli poraz od Barselone. Plasman u nokaut fazu izborili su pobedom nad Rubinom rezultatom 2:0.

“Imao sam tada i sreće sa svojim Interom. Za većinu nas koji smo imali preko 30 godina to je bio poslednji voz i nismo želeli da ga propustimo. To nas je povezalo, sjajna je atmosfera vladala među nama, podržavali smo se, motivisali jedan drugog. Poklopilo nam se i da budemo najspremniji za najvažnije utakmice. Posle loših partija u grupi, redom su išli Čelsi, mali predah sa CSKA i onda Barsa u polufinalu. Kad smo to dobili, znali smo da protivnik u finalu neće imati šanse, ko god to bio. Sa takvom motivacijom i Žozeom Murinjom na klupi niko nas nije mogao zaustaviti.”

Pored Žozea Murinja, Stanković je kroz karijeru imao priliku da radi sa velikim trenerskim imenima i svaki je na svoj način uticao na njega.

“Imao sam sreće da u svakom trenutku karijere radim sa trenerom kakav mi baš tada odgovara, počevši od Dragana Šipke koji me je prvi registrovao u Teleoptiku. Kada sam došao u Zvezdu, tu je bio Toma Milićević, čovek koji mi je naučio koliko je važna borba, volja i želja za takmičenjem, a onda je došao Pižon i taktički me ‘isklesao’. Ljupko Petrović je toliko verovao u mene da me je sa 16 godina doveo u prvi tim. Slično je bilo i sa reprezentacijom, Slobodan Santrač pozvao me je u nacionalni tim, a iste godine poveo me je na Svetsko prvenstvo u Francuskoj.”

Odlazak u Italiju nije mnogo promenio, svi treneri u Laciju i Interu znali su koliko im je vredan igrač tog tipa.

“Sa 19 godina ulazim u svlačionicu velikog Lacija i sedim sa zvezdama kao što su Vijeri, Nedved, Nesta… U tom trenutku i takvoj situaciji nije bilo boljeg trenera za mene od Svena Goran Eriksona, neverovatnog psihologa pre svega. Ne moram da naglašavam kako je Manćini uticao na moju karijeru, kod njega bih igrao i sa jednom nogom. Slepo je verovao u moje kvalitete, kako igračke tako i ljudske, a ja sam to znao da mu vratim. Na kraju tačka sa Žozeom Murinjom. Nisam ni znao koliko mogu i šta sve imam u sebi dok on nije došao. Sa njim bih zatvorio taj krug fenomenalnih ljudi. Kod svakog sam se uzdigao, napredovao, nadgradio ono što mi je u tom trenutku bilo potrebno i izvukao maksimum iz saradnje.”

Uz mnoštvo trofeja, bilo je i rekorda i individualnih nagrada poput titule za najboljeg igrača Srbije 2006. i 2010. godine koje su ga posebno motivisale.

“Nagrade i rekordi su potvrda kvaliteta, a posebno znače kada ih dobiješ u svojoj zemlji. Uz te dve nagrade, do skoro sam bio i rekorder po broju nastupa. Ali nije poenta samo skupljati nastupe, već i ostaviti trag, doprineti nacionalnom timu. Rekordi su tu da bi se obarali. Ja bih bio najsrećniji da za pet godina budem na desetom mestu jer bi to značilo da imamo kontinuitet u reprezentaciji.”

Te 2010. godine, neposredno pred Mundijal u Južnoafričkoj Republici, objavio je i svoju monografiju “Dejan Stanković”. Pored svih imena svetskog fudbala koji su govorili o njemu u knjizi, najveći doprinos imala je njegova mama.

“Rodtelji su me pratili od samog početka i verovali u mene. Mama je zapisivala svaku moju utakmicu, najpre rukom, a posle su počeli i isečci iz novina, pa i cele strane. Ona je sve to čuvala i sigurno ima preko 15 tih svezaka bez kojih ne bi bilo moje knjige. Počelo je spontano, zapisivala je protiv koga sam igrao utakmicu, datum i vreme odigravanja, koliko sam proveo u igri, kakav je bio moj učinak, da li sam imao golova i asistencija. Podrška je neverovatna stvar, to shvatiš tek kasnije kroz karijeru.” 

Impresivnu karijeru poput njegove morala je da se završi na dostojan način. Od reprezentacije se oprostio na meču sa Japanom, na kojem je i postavio rekord po broju odigranih utakmica (103). Nerazuri su ga ispratili ovacijama posle 326 nastupa. Spektaklom na Marakani, oproštajnom u dresu Zvezde, stavio je tačku. Oproštaj sa terena nije značio i oproštaj od fudbala.

“Nije lako kada 20 godina igraš na vrhunskom nivou i onda se odjednom zavesa spusti i sve prestaje, seliš se u publiku. Dao sam fudbalu sve i taj fudbal je meni dao sve, treba vremena pronaći sebe posle karijere. Nisam želeo da brzam, išao sam korak po korak, isprobavao različite stvari. Odavno sam govorio da neću biti trener, mislim da nemam žicu za to, ali nikad se ne zna. Bio sam u svom Interu, ali to nije bio onaj isti Inter iz kojeg sam otišao kao igrač. Usledila je ponuda UEFA za poziciju konsultanta, to sam prihvatio i za sada sam zadovoljan.” 

Bivši kapiten reprezentacije Srbije u UEFA je zadužen za rad sa decom uzrasta od 13 do 16 godina, tačnije pomaže savezima da te uzrasne kategorije što bolje organizuju.

“Organizacija je glavni problem, kako postaviti piramidu i uspostaviti stabilnost saveza. Naročito u tim mlađim kategorijama, vrlo su česte promene i to loše utiče na igrače. Polovina saveza u Evropi funkcioniše na vrhunskom nivou, ali tu je i druga polovina kojoj je potrebna stručna pomoć i oni se ne stide da je potraže. Moja uloga jeste da im iskustvom, primerima dobre prakse i odličnim programom pomognem da svoj savez postave na čvrst temelj. Važna je dobra volja i već posle godinu dana napredak je očigledan.”

Za kraj razgovora Dejan Stanković imao je poruku za sve mlade fudbalere i fudbalerke.