Uspon i pad Žozea Murinja

Mnogi poznati umetnici prošli su put od anonimnih stvaralaca koji u stilskom pogledu donose nešto novo, koje publika simpatiše zato što se bore protiv vladajućih trendova i struktura, do stvaralaca koji su etablirani u umetničkom sistemu, finansijski obezbeđeni i medijski eksponirani, ali koje publika više ne voli, kritičari ih ne štede, dok oni u svojoj praksi ponavljaju ustaljene obrasce koji svima postaju dosadni. Pojedinci koji su nekad pobuđivali simpatije i entuzijazam sada izazivaju bes i rezignaciju.

Da takav scenario postoji i u sportu, vidimo na primeru Žozea Murinja. On je prešao put od gotovo anonimnog trenera koji je sa Portom ozbiljno narušio dominaciju najbogatijih evropskih klubova i tako pobrao simpatije brojnih navijača širom fudbalskog sveta koji su se radovali pobedama manje bogatog kluba nad klubovima vrednim više milijardi evra, do jednog od najplaćenijih službenika najbogatih klubova, medijski eksponiranog pojedinca koji sebe naziva Posebnim ili Specijalnim i koji sebe uvek stavlja u prvi plan, dok u praksi vođenja timova i dalje tvrdokorno istrajava u forsiranju ustaljenih obrazaca koji postaju dosadni čak i najzagriženijim navijačima timova koje vodi, pa čak i mnogim velikim poštovaocima njegovog lika i dela.

Žoze Murinjo rođen je 26. januara 1963. u Setubalu u Portugaliji. Žozeova karijera je vrtoglava, burna i sadržajna. Ona ipak može da se sažme, praktično u jednu rečenicu, kao što može da se izrazi faktografski – spiskom osvojenih trofeja koji je fascinantan i koji  portugalskog trenera smešta u panteon najvećih trenerskih imena u istoriji fudbala. Ma šta mislili o Murinju, činjenice ilustruju njegov značaj u istoriji fudbala.

Veoma kratka karijera fudbalera, sticanje obrazovanja za trenera na akademskom nivou, godine učenja u Barseloni, kratka epizoda u Benfici, zapaženi rezultati u Uniao Leiriji, prelazak u Porto i pokoravanje fudbalske Evrope, zatim stvaranje moćnog Čelsija, trijumfalno i impozantno vraćanje Intera na staze stare slave, pokušaj rušenja Barsine imperije sa madridskim Realom, povratak u Čelsi i buran rastanak s Plavcima, ambiciozno preuzimanje Mančester junajteda i neslavno napuštanje kormila velikog engleskog kluba.

Žoze Murinjo je do sada bio trener osam timova( Benfika, Uniao Leirija, Porto, Čelsi u dva navrata, Inter, Real Madrid, Mančester junajted), osvojio je 25 trofeja i brojna individualna priznanja među kojima se izdvajaju nagrada za trenera godine koje mu je FIFA dodelila 2010. godine, orden princa Henrija, državno priznanje koji se dodeljuje u Portugaliji, i titula počasnog doktora Tehničkog univerziteta u Lisabonu. Osvajao je i titule prvaka nacionalnih liga u Portugaliji dva puta sa Portom, u Engleskoj tri puta sa Čelsijem, u Italiji dva puta sa Interom, i u Španiji jedanput sa Realom iz Madrida, uz mnogo osvojenih kup takmičenja u zemljama u kojima je radio. Ligu šampiona osvojio je dva puta, sa Portom i sa Interom. Sa Portom je osvojio i Kup UEFA, a sa Mančester junajtedom Ligu Evrope. Zaključno sa 16. decembrom 2018. godine, Murinjo je ostvario 64,8% pobeda na 909 mečeva koje je vodio u karijeri.

Ipak, posle otkaza u Mančester junajtedu postavlja se sledeće pitanje – koji su razlozi Murinjovog neuspeha i uopšte silaznog trenda u njegovoj karijeri?

Da bismo odgovorili na to pitanje, prethodno se moramo upoznati sa osnovama njegovog trenerskog rada i uspeha koje je ostvario. Jednom prilikom izjavio je da je fudbalski svet pun filozofa sa zanimljivim teorijskim idejama, ali da je za njega realnost zbivanja unutar fudbalskog terena jedino što je bitno. Međutim, analizom realnosti (načina igre timova koje je Murinjo vodio, na osnovu njegovih izjava, kao i na osnovu izjava fudbalera koje je trenirao, zatim izjava njegovih kolega trenera i predsednika klubova koji su ga angažovali), može se jasno uočiti da je razvio specifičnu filozofiju fudbala i način rada sa fudbalerima.

Murinjova filozofija fudbala

Koštinja, fudbaler koga je Murinjo trenirao u Portu, ističe da su timovi pod Žozeovim vođstvom živeli od sopstvene dinamike. Murinjovi timovi menjali su sisteme igre, ali nikad nisu odustajali od određene filozofije. Kako je taj fudbaler napomenuo, „jedna od najvažnijih stvari u vezi sa Murinjom tiče se njegovog stava prema kojem protivnički timovi moraju biti prinuđeni da se menjaju, dok njegovi timovi moraju da se drže sopstvenog identiteta“. Koštinja je uveren u to da spomenuti princip predstavlja konstantu Murinjove karijere. Jedino što se u njegovoj karijeri menjalo bili su klubovi i fudbaleri. Žoze je uvek ostajao čovek koji se drži svojih principa.

Onima koji su pažljivo pratili Murinjove timove prilično je jasno koju filozofiju fudbala tako uporno i postojano forsira Žoze Murinjo. Luj van Gal, holandski fudbalski strateg koji je sa Murinjom sarađivao u Barseloni gde je portugalski trener obavljao funkciju jednog od njegovih pomoćnika, istakao je da je Žoze trener koji mnogo više veruje u odbranu nego u napad. „Zbog toga što verujem da moramo da zabavimo publiku, moja filozofija je bila da uvek moram forsirati napadački fudbal. Murinjova filozofija se svodi na to da je važno pobediti! U tome se razlikujemo“, zaključio je Van Gal. To što je trenerski zanat učio u Barseloni, gde je sarađivao sa Van Galom i Bobijem Robsonom, u kojoj je napadački orijentisan fudbal obaveza, nije ostavilo osetan trag u Murinjovoj trenerskoj praksi. Iako su u igri Porta bili vidljivi pojedini elementi čuvenog Mihels–Krojfovog totalnog fudbala, tj. „Barsajaks škole“, kako tu vrstu poimanja fudbala naziva Džonatan Vilson, pre svega elementi visokog presinga, oni su ubrzo gotovo nestali iz igre Murinjovih timova. Jer, kako ističe upravo Džonatan Vilson, mnogo snažniji uticaj od „Barsajaks“ škole na Murinja je izvršio Viktor Frade, jedan od pionira tzv. periodizacije, koji je preferirao odbranu u srednjem i niskom zonskom bloku i apsorbovanje pritiska protivničkih timova. Takav pristup podrazumeva odricanje od poseda lopte. Prema Murinjovom viđenju, u posedu lopte je rizik, dok je u defanzivnoj postavci sigurnost. Sajmon Kuper ističe da je ideolog totalnog fudbala Johan Krojf smatrao da se kontrola prostora uspostavlja kontrolom lopte, dok Murinjo smatra da se prostor kontroliše odustajanjem od kontrole lopte. Sâm Murinjo izjavio je da „što više lopta kruži između igrača na sredini terena, to protivnički tim ima više šansi da tu loptu oduzme“. Posed lopte je rizik. „Ko ima loptu u nogama, taj ima i strah“, ističe Murinjo.

Murinjo je ukazao na to da jedan od problema engleskog fudbala jeste loša obuka mladih fudbalera. On je Englezima zamerio na tome što mlade fudbalere obučavaju za izvršavanje zadataka koji su u vezi isključivo sa pozicijom na kojoj fudbaler nastupa, a savremeni fudbal zahteva svestrane fudbalere. Tu lekciju Murinjo je mogao da nauči u doba dok je bio pomoćnik u Barseloni. Na prvi pogled to bi značilo da je Murinjo sledbenik totalnog fudbala, ali njegova primarna opredeljenost za defanzivni stil igre u potpunosti je suprotna osnovnim idejama totalnog fudbala. Utoliko Murinjo nije prezao upravo od specijalizacije igrača, iako je to zamerao engleskom pristupu fudbalskoj igri. Čuveni Arigo Saki smatra da je jedan od glavnih problema razvoja fudbalske igre na početku XXI veka postala sklonost ka specijalizaciji igrača na račun univerzalizacije koju je na veliku scenu donela revolucija totalnog fudbala koju su uveli Holanđani, a koju je on sâm sledio i sproveo u Italiji, kao trener Milana u doba apsolutne vladavine tog tima u evropskim fudbalskim okvirima. Za Sakija nema sumnje u to da je proliferacija specijalista obeležje reaktivnog fudbala. U Sakijevom viđenju totalnog fudbala, igrač koji ima loptu u nogama mora biti sposoban da bude ređista (plejmejker), ali kada u veznom redu tima postoje fudbaleri koji su ograničeni na izvođenje specijalnih zadataka, tako nešto nije moguće. Paradigmatičan primer veznjaka specijaliste za Sakija je Klod Makelele, koji jednostavno nije sposoban da bude ređista. A upravo Makelele, i uopšte uzev igrači njegovog tipa, fudbaleri su kakva preferira, čak i obožava Murinjo. Makelele je uostalom bio jedan od najvažnijih činilaca šampionskog tima Čelsija koji je predvodio Murinjo.

Ma koliko da je kritikovao Engleze, Murinjo je trener koji forsira specijalistički usmerene fudbalere. To se posebno odnosi na fudbalere veznog reda. Murinjov taktički specijalitet, za koji on smatra da je zapravo njegova taktička inovacija, jeste igra sa trojicom veznjaka defanzivnih karakteristika (tzv. trivote) koji mogu da deluju agresivno i na polovini protivnika, ali i da čine čvrst blok ispred poslednje linije odbrane na sopstvenoj polovini. Tako je u Čelsiju on za prvu postavu birao vezni trio koji su činili Makele, Lampard i Tijago, kasnije Esijen. U Realu je povremeno forsirao trojku koju su činili Ćavi Alonso, Kedira i Lasana Dijara, pa čak i Alonso, Dijara i Pepe, na mečevima protiv Barselone, pri čemu je u ovoj varijanti, zahvaljujući Alonsu, njegov vezni red ipak imao i veznjaka koji može da kreira. U Mančester junajtedu on je često posezao za izrazito defanzivnom veznom trojkom Matić–Erera–Felaini. Murinjo možda ipak jeste idejni tvorac defanzivne varijante 4-3-3 sistema. Murinjo, uopšte, nastoji da selektira i oformi fizički dominantnu ekipu koja protivnike melje agresivnošću i snagom. Otuda on obožava i fudbalere poput Felainija koji mnogo doprinose i u defanzivi i u ofanzivi. Isto tako, dok je u savremenom fudbalu sve više na delu trend forsiranja štopera koji imaju sposobnosti da učestvuju u kreiranju napada, Murinjo uporno ograničava njihovu ulogu na obavljanje isključivo defanzivnih zadataka. Žorž Kosta, koji je pod Murinjovim vođstvom u Portu igrao na poziciji štopera, izjavio je da Žoze njemu, kao ni bilo kojem drugom centralnom beku, nije dozvoljavao da sa loptom u posedu krene napred. „Žoze je mrzeo svaki put kada bih to uradio stavljajući mi do znanja da takav potez dovodi do disbalansa čitavog tima“, istakao je Kosta. „Ako je bekovima i dozvoljavao da odu napred, njihovi odlasci uvek su morali biti pokriveni postavljanjem veznih fudbalera na njihove pozicije“. Jer Murinjo se drži principa prema kojem u toku napada jedan tim mora da ima najmanje pet igrača u odbrani, a to dalje znači da svi fudbaleri jednog tima ne treba da učestvuju u napadačakim akcijama, što je jedan od osnovnih postulata totalnog fudbala.

Španski novinar Dijego Tores, inače oštar Murinjov kritičar i autor kontroverzne knjige o portugalskom treneru (The Special One: The Dark Side of Jose Mourinho), Murinjovu dobitnu formulu uspeha u velikim utakmicama, a možda i filozofiju fudbala portugalskog trenera, sveo je na sedam ključnih elemenata, odnosno principa:

1. Pobedu ostvaruje tim koji napravi manji broj grešaka.
2. Fudbal favorizuje timove koji isprovociraju veći broj grešaka protivnika.
3. Umesto da pokušava da bude superiroran u odnosu na protivnika, za tim koji gostuje bolje je da pokuša da isprovocira greške protivnika.
4. Onaj ko ima loptu ima veće šanse za to da napravi grešku.
5. Ko smanji posed lopte, smanjuje mogućnost za pravljenje grešaka.
6. Onaj ko ima loptu ima i strah.
7. Ko nema loptu u posedu oseća se snažnijim.

Možda je suštinu Murinjove filozofije fudbala, tačnije, idealnog modela igre koji on zamišlja, moguće pronaći u jednoj izjavi Kristijana Ronalda. Posle poraza Juventusa od Mančester junajteda: “Dominirali smo 90 minuta, imali mnogo šansi, mogli smo da rešimo utakmicu ranije tri-četiri puta, ali smo se opustili i za to smo kažnjeni. Junajted nije uradio ništa da dobije ovu utakmicu – ne možemo da govorimo ni o sreći, mi smo njima poklonili sreću“. Jer, čini nam se da bi Murinjo voleo da protivnički tim sâm sebe pobedi, dok njegovi igrači samo treba da budu strpljivi, da se brane i čekaju greške protivnika. Murinjo je definitivno trener koji se hrani tuđim greškama. Njegov ideal jeste možda to da njegov tim po mogućstvu uopšte i ne uputi udarac u okvir protivničkog gola, a da ipak postigne pogodak. I ma koliko to izgledalo nemoguće, Murinjovim timovima je tako nešto uspevalo, na primer u sezoni 2004/2005. na meču Lige šampiona protiv Barselone na Kamp Nou stadionu, gde je na poluvremenu Murinjov Čelsi vodio 1:0, a da pri tome nije uputio nijedan udarac u okvir gola – fudbaler Barselone Beleti postigao je autogol.

Murinjo je neka vrsta fudbalskog zen-budiste, ili pre taoiste koji u neaktivnosti vidi suštinsku aktivnost. On je pobornik vrste ne-delovanja koja je u kineskoj taostičkoj  filozofiji poznata kao wu wei doktrina. Osnivač taostičke škole Lao Ce zapisao je: „Osvajanje sveta uvek proizlazi iz nedelanja; čineći nešto, čovek ne može osvojiti svet“. A Murinjova filozofija fudbala možda se može svesti na misao koju poznati rimski filozof, pravnik i besednik Ciceron pripisuje rimskom državniku Marku Porciju Katonu starijem: „Čovek nikad nije delatniji nego kad ništa ne čini, nikad manje sâm nego kada je sa samim sobom“.

Međutim, tajna uspona Žozea Murinja ne može se svesti samo na filozofiju nedelanja, ne samo zato što u kineskoj varijanti ona zapravo podrazumeva delanje bez napora, što je u fudbalu kao fizičkoj aktivnosti visokog intenziteta praktično nezamislivo. Veoma bitna je i njena primena. Na tom polju je Murinjo briljantan. Posle poraza Barselone od Intera u čuvenom polufinalu Lige šampiona 2010. godine, novinari su Ćavija Ernandesa pitali da uporedi Gvardiolu i Murinja. Uz sve razlike koje među njima postoje, Ćavi je ukazao i na jednu izrazitu sličnost koja ih povezuje. I jedan i drugi su veoma metodični i apsolutno posvećeni taktičkoj pripremi utakmice. Golman Porta Vitor Baija istakao je da je prilikom pripreme taktičkog plana utakmice Murinjo bio neverovatno posvećen sitnicama, kao i da je odlično anticipirao različita scenarija koja bi mogla da se razvijaju tokom utakmice. „Nekad je delovalo da je mogao da prorekne budućnost“, kaže Baija. Čuveni golman se setio kako je jednom prilikom Murinjo do najsitnijih detalja predvideo na meču Porto – Benfika. On je predvideo sve taktičke poteze koje će povući Hose Antonio Kamačo, tadašnji trener Benfike. Baija se seća kako su na treninzima spremali odbranu sa igračem manje jer je Murinjo predvideo da sudija neće izdržati pritisak i da će isključiti jednog njihovog igrača. Na utakmici se desilo upravo ono što je Žoze predvideo. Kako su do detalja utanačili i uigrali način igre sa igračem manje, fudbaleri Porta bez problema su odoleli svim napadima Benfike.

Deo njegove strategije psihičke pripreme fudbalera jesu njegovi nastupi na konferencijama za medije, na kojima on provocira protivnike i vrši pritisak na sudije, s ciljem da svoje igrače rastereti pritiska i da kod njih probudi inat i podstakne snagu. Isto tako, Murinjo je poznat i po tome što svojim fudbalerima odobrava sva sredstva kako bi došli do pobede. Martin O’Nil, trener Seltika u sezoni u kojoj je škotski velikan igrao finale tadašnjeg  Kupa Uefa protiv Porta, optužio je Murinjove fudbalera za namerno odugovlačenje i lažiranje povreda. To je sastavni deo Žozeove taktike.

U autobiografskoj knjizi Aleks Ferguson za Rafaela Benitesa, sa kojim nije bio u najboljim odnosima, zapisao je sledeće: „Bez obzira na moje rezerve kada je u pitanju njegova ličnost i menadžerski rad, mislim da je Benites uspeo da ubedi svoje igrače da za njega potroše poslednji atom snage, tako da mu se mora priznati sposobnost inspirisanja: bez obzira na to da li je u pitanju bio strah, poštovanje ili veština. Njegov tim se nikada nije predavao i on zaslužuje sve pohvale za to“.

Ono što je veliki Aleks Ferguson napisao za Benitesa u još većoj meri važi za Murinja. To uopšte važi za trenere čija filozofija počiva na odbrani. Da bi neki tim dobro igrao odbranu, pored taktičke discipline, potrebna je čelična volja. Odbrana uglavnom i počiva na volji, poverenju i koheziji tima. Bez njih, čak i najgenijalnija taktička rešenja ostaju samo prazna forma. Jer za to da napadaju igračima inspiracija gotovo da nije potrebna, ali motivacija je nužna za to da disciplinovano i posvećeno igraju  odbranu. To što su Murinjovi timovi igrali izuzetnu odbranu značilo je da je on znao da kod igrača pobudi volju za to ulože maksimim napora na izvršavanje taktičkih zadataka vezanih za odbranu sopstvenog gola. Murinjo uopšte važi za dobrog motivatora. Vitor Baija ukazao je i na to koliko je dobar psiholog Žoze Murinjo. „Sve nas je znao toliko dobro da je mogao da kontroliše naše emocije u bilo kojoj situaciji“, rekao je Baija. Mnogi igrači koje je Murinjo trenirao prema njemu gaje veliko poštovanje, pa tako i Dejan Stanković. Možda tajnu uspeha Žozea Murinja upravo treba tražiti u tome što je igrače uspevao da ubedi da posvećeno i organizovano igraju odbranu i da u izvršavanje zadataka koje im je on kao trener postavljao ulože i poslednji dah energije.

Kada se sve sabere, ispostavlja se da Murinjov pristup fudbalu počiva na tri temelja:

1. Držanje za filozofiju igre koja počiva na organizaciji defanzive, fizički dominantnoj igri i iskorišćavanju grešaka protivnika.
2. Posvećeno i detaljno analiziranje protivnika i pripremanje taktičkog plana utakmice.
3. Insistiranje na disciplini fudbalera, apsolutnom autoritetu trenera i značajnom posvećivanju pažnje psihičkom radu sa fudbalerima i podsticanju motivacije za sprovođenje zamisli trenera. (Spomenuti aspekt Murinjovog rada, međutim, ima dva lica – dobro je poznato da Murinjo ne preza od toga da javno kritikuje svoje fudbalere i da im pripisuje odgovornost za loše rezultate).

Kada se ti principi uzmu u obzir, ne treba da čudi što je vrhunac karijere Murinjo ostvario u milanskom Interu sa kojim je osvojio tzv. tripletu. Da li je samo sticajem prilika ili mudrom ulogom rukovodstva italijanskog fudbalskog giganta Murinjo izbaran za trenera Intera, to je manje važno. Ono što je važno jeste to da je Murinjo bio čovek koji je Interu doneo titulu evropskog pravaka posle višedecenijskog posta (45 godina) koji je usledio nakon što je Inter osvojio Kup šampiona sa Elenijom Ererom na klupi. Između Murinja i Erere ipak postoji i dublja veza. Na to da Murinjo u mnogo čemu podseća na Ereru ukazao je predsednik Intera Masimo Morati.

U nastavku teksta čitaćete zašto Murinjo podseća na Ereru, koji su uzroci njegovog pada i kako može da se vrati na staze stare slave.