Murinjo kao Ererin sledbenik

Elenio Erera, poznat pod nadimcima Gušter i Mag (Il Mago), smatra se utemeljivačem čuvenog italijanskog katenaća, stila fudbala koji je izrazito defanzivan i koji se zasniva na formaciji koja se sastoji od pet defanzivnih fudbalera, pri čemu je jedan od njih tzv. libero. Erera zapravo nije tvorac katenaća. Pre njega taj stil fudbala u Italiji razvijali su Đuzepe Đipo Vijani i Nereo Roko, ali Erera ga jeste usavršio. Na ofanzivnom planu katenaćo fudbal se zasniva na kontranapadima – Erera je insistirao na tome da njegovi fudbaleri odmah po osvajanju lopte moraju da upute nekoliko vertikalnih pasova i tako osvoje prostor iza leđa protivnika koji pokušava da probije odbranu njegovog tima. Ali ako nije tvorac katenaća, Erera je čovek koji je jasno definisao ulogu trenera, kako to ističe Džonatan Vilson. Vilson navodi da je jednom prilikom Elenio Erera izjavio da su pre njega fudbalski treneri bili samo ljudi koji nose torbe igrača na leđima.

„Ja sam ih stavio na mesto koje im pripada“, istakao je Erera.

Argentinac je preuzimao apsolutnu kontrolu nad celokupnim radom fudbalerima koje trenira. On je bio jedan od prvih trenera koji je propisivao način i režim ishrane fudbalera. Insistirao je na tome da njegovi igrači spavaju po 12 sati. Njegov sistem poznat pod nazivom ritiro podrazumevao je to da igrači moraju da spavaju u trening-kampu veče pred utakmicu. Smatra se i pionirom upotrebe sportske psihologije u trenažnom procesu. U svlačionici je Erera ostavljao motivacione poruke koje su kod igrača potpirivale borbeni duh i razvijale pobednički mentalitet. Tamo gde je Erera bio trener svi elementi trenažnog procesa bili su striktno regulisani.

Erera je posebno bio opčinjen detaljnom pripremom utakmica. Fudbaleri koje je trenirao često su isticali da su na osnovu Ererinih informacija protivničke fudbalere prepoznavali iako ih pre toga nisu videli na fotografijama.

Argentinski trener je zahtevao apsolutnu poslušnost, disciplina je za njega bila imperativ. Njegova pravila bila su bitnija od majstora fudbala. Kada je bio trener Barselone, Erera je iz tima izbacio Mađara Ladislava Kubalu, idola navijača i živu legendu katalonskog velikana. Poput Kubale u Barseloni, u Interu “prošao je“ Antonio Anhelilo, Ererin zemljak koji je bio prvoklasni golgeter. Društveni život koji je on vodio nije se dopadao Ereri. Tokom čitave karijere Erera se držao sledećeg pravila: naporan rad, perfekcionizam, fizička priprema, poseban režim ishrane i tri dana pune koncentracije pre utakmice! Erera je povezivan i sa mnogim kontroverzama. Smatra se da je svojim fudbalerima pre utakmica davao tablete koje su sadržale nedozvoljene supstance. Pobeda je morala da se ostvari po svaku cenu. Takođe, dok je bio trener Rome, on je na teren poslao bolesnog fudbalera Đulijana Takolu koji je nekoliko sati posle izlaska iz igre preminuo. Najzad, fudbaleri koje je trenirao žalili su se na njegov manir da svaku veliku pobedu pripiše svojim genijalnim taktičkim planovima, dok je poraze pripisivao lošem zalaganju i greškama fudbalera njegovog tima.

To što je pre odigravanja velikih utakmica insistirao na potpunoj izolovanosti fudbalera od svih zbivanja van fudbala takođe nije prijalo igračima koje je trenirao. Tarćizio Burnjić, čuveni fudbaler zlatne generacije Intera, smatra da je njihov poraz od Seltika u finalu Kupa šampiona 1967. godine u dobroj meri bio uzrokovan time što je Erera igrače držao u karantinu koji je podrazumevao potpunu izolovanost fudbalera od spoljnjeg sveta. Nekoliko dana fudbaleri nisu bili u prilici da sreću ljude koji nisu bili deo stručnog štaba Intera. Prema Burnjiću, fudbalere Intera to je dovelo na korak do ludila. Engleski napadač Geri Hičens dolazak u Ererin Inter poistovetio je s dolaskom u vojnički kamp. Burnjić pak smatra da je Ererin pristup mogao da bude plodotvoran kada bi se primenjivao povremeno.

„Ali kada ga primenjujete svakodnevno, on fudbalerima postane veoma naporan“, zaključio je Burnjić.

Sličnosti između Erere i Murinja su frapantne: orijentacija na defanzivu i kontranapade, insistiranje na disciplini i psihičkoj motivaciji fudbalera, insistiranje na pobedi po svaku cenu, egocentrizam i pripisivanje zasluga za pobede taktičkim planovima, a odgovornosti za poraze fudbalerima, sukobi sa kreativnim fudbalerima koji su pri tom izraziti individualci, fizičko i psihičko iscrpljivanje fudbalera.

Murinjov pad: Uzroci

Kada se vratimo osnovnim principima Murinjovog fudbala, možemo pokušati da odgovorimo na pitanje koje smo postavili na početku, tj. u prvom delu teksta. Šta je, dakle, razlog Murinjovog pada?

Na ovo pitanje moguće je dati tri odgovora:

-Defanzivni pristup postao je pročitan i prevaziđen.

-Murinjo je izgubio sposobnost da taktički parira protivnicima, što znači da je
“popustio“ njegov rad na pripremi utakmica.

-Ili je možda stvar u tome što on na duži rok ne može da uspostavi i održi timsku disciplinu i apsolutno poverenje i odanost fudbalera koje trenira.

Činjenica je da su direktan fudbal i posebno igra orijentisana na posed (Juego de posicion) preuzeli primat u svetu fudbala, ali to Murinju nije smetalo da upravo u jeku ofanzive prethodna dva modela osvaja trofeje i tako ne samo da uspe da održi u životu defanzivni pristup fudbalskoj igri, nego da taj pristup učini trećim bitnim trendom savremenog fudbala. U trenucima kada je Gvardiolina Barselona delovala nezaustavljivo, Murinjov Inter je uspeo da je zaustavi. U eri apsolutne dominacije Gvardioline Barselone, Murinjo je sa Realom uspeo da osvoji titulu u Španiji. U trenucima kada su mnogi mislili da je kao trener otpisan, Murinjo je u velikoj meri zahvaljujući dobroj defanzivi sa Čelsijem uspeo da još jednom trijumfuje u Premijer ligi. Na kraju krajeva, sa Mančester junajtedom osvojio je Ligu Evrope i bio vicešampion Premijer lige. Dakle, ako je činjenica da je Murinjovo shvatanje fudbala potisnuto u drugi plan, to i dalje ne znači da je uz pomoć tog shvatanja postalo nemoguće osvajati trofeje. Uostalom, i u vreme dominacije defanzivnog fudbala timovi koji su igrali ofanzivni fudbal osvajali su trofeje. Ipak, činjenica je da defanzivni pristup u utakmicama sa direktnim rivalima za osvajanje trofeja nije dovoljan. Potrebno je pobeđivati i tzv. slabije protivnike, a tu defanziva često nije od velike pomoći. Na tom planu Murinjo ima mnogo problema.

Isto tako, nema sumnje u to da je Murinjo i dalje taktički brijantan, da dobro skautira i analizira igru protivnika, kao i da zna da osmisli dobra defanzivna taktička rešenja. To je bio slučaj na meču Premijer lige protiv Sarijevog Čelsija u Londonu, kada je uspeo da uz pomoć Lukakua i Mate od ostatka Čelsijevog tima izoluje Žoržinja, možda i ključnog igrača u Sarijevoj koncepciji.

Emerijevom Arsenalu je uspeo da parira promenom sistema igre svog tima u 3-4-2-1 umesto uobičajenog sistema 4-2-3-1 ili 4-3-3 sistema. Taj sistem se u srednjem i niskom defanzivnom bloku pretvarao u sistem 5-3-2 i 5-2-3 čime je parirao Arsenalovom ofanzivnom 3-4-2-1 sistemu. Čak i na mečevima koje je njegov tim izgubio, on je pokušao da primeni zanimljiva taktička rešenja čija realizacija je izostala. Protiv gradskog rivala Mančester sitija koristio je defanzivno orjentisani vezni trio Matić, Erera i Felaini, pri čemu je Erera striktno markirao Davida Silvu. Uz to je nastojao da formiranjem lanca od šest ili sedam fudbalera (četiri igrača uže odbrane i tri defanzivna veznjaka) u niskom zonskom bloku njegov tim potpuno zatvori poslednju trećinu terena, tj. zone terena u šesnaestercu i ispred njega, i tako smanji prostor za manevre gradskog rivala u samoj završnici napada, kao što je to nekad sa Interom uspeo da uradi protiv Gvardioline Barselone.

Na poslednjem meču na klupi Junajteda, na Enfildu protiv Liverpula, Murinjo je ponovo upotrebio sistem igre 3-4-2-1 koji je u defanzivnom bloku bio transformisan u sisteme 5-3-2 i 5-2-3, ali i u formaciju 5-1-3-1 – ona je nastajala tako što se veznjak Erera povremeno povlačio u prostor između dva štopera, dok je treći štoper (Darmijan) odlazio na poziciju desnog beka, a levi spoljni fudbaler Jang se vraćao na poziciju levog beka. Time je desni spoljni Dalo mogao da bude orjentisan na izlaske na izrazito ofanzivnog levog beka Liverpula Robertsona, što znači da je dejstvovao “visoko“, u liniji sa Lingardom i Rašfordom, dok je Matić bio u prostoru između te trojke i poslednje petorke. Na Murinjovu žalost, upravo je Robertson njegovom timu pravio velike probleme, što znači da njegova taktička zamisao nije uspela. Najzad, u prilog tome da Murinjo i dalje jeste dobar taktičar ide to što je uvođenjem Felainija u igru često uspevao da promeni sistem igre i odnose snage na terenu i tako ostvari dobar rezultat.

To znači da možda razlog Murinjovog pada treba tražiti u tome što on posle sezonu-dve provedene u klubu ne uspeva da održi disciplinu u timu, a još manje da održi i razvije poverenje između sebe i igrača i tako ih ubedi u to da nastave da za ostvarenje njegovih ideja daju “sve od sebe“, kako to treneri znaju da kažu. Ponuđeni odgovor preuzimamo iz jedne od fudbalskih kolumni koje piše mostarski pesnik Marko Tomaš. On smatra da je Murinjo počeo da gubi kontrolu svaki put kada su njegovi fudbaleri prestali da mu veruju, drugim rečima, kada je izgubio apsolutno poverenje svojih fudbalera.

Da u tome ima istine, pokazuju konkretni primeri iz trenerske prakse portugalskog stručnjaka. Fudbaleri Reala svojevremeno su se žalili su na to što Murinjo tokom dužeg vremenskog perioda sa njima radi samo na uigravanju odbrane i kontranapada, dok potpuno zanemaruje treninge na kojima bi se usavršavao način napada protiv timova koji se brane u niskom zonskom bloku. Na primedbe fudbalera Murinjo često oštro reaguje. Prigovore fudbalera Reala on je tretirao kao gest nelojalnosti. U maju 2013. godine Murinjo je odbio da zajedno sa ekipom putuje u Malagu gde je Real igrao sa istoimenim timom. Dok je grupa navijača podržala Murinja, neki od fudbalera predvođeni kapitenom Ikerom Kasiljasom praktično su stupili u otvoreni sukob s njim. Poznato je da je u Čelsiju, tokom drugog Murinjovog mandata na klupi, tinjalo tiho nezadovljstvo načinom Murinjovog rada kod nekih fudbalera, posebno kreativaca poput Edena Azara. I u Junajtedu je bilo daleko od idealnog u tom smislu – engleski mediji su posle Murinjovog odlaska preneli informaciju prema kojoj su samo trojica fudbalera bila protiv njegove smene.

Ali ako se setimo šta su fudbaleri Intera govorili o Ererinim metodama koje su zapravo preteča Murinjovog načina rada, onda možemo da konstatujemo da pristup kakav forsira Murinjo na duži rok neminovno mora da dovede do gubitka discipline fudbalera i narušavanja tzv. timske atmosfere. Fabio Kapelo izjavio je da je Murinjo dobar trener, ali da posle godinu i po dana rada on naprosto ruinira fudbalere koje trenira.

„Njegovi fudbaleri psihološki nisu kadri da pruže ono što on od njih zahteva“, istakao je Kapelo.

U takvim uslovima igrači počinju da iskazuju nezadovoljstvo, pa čak i neposlušnost. To dovodi do sukoba i narušavanja atmosfere u svlačionici. Primetićemo da je Kapelo očito samo ponovio ono što je Burnjić rekao povodom Erere i njegovog načina rada.

Još jedna bitna stvar u vezi sa Murinjom jeste ta što se on očigledno bolje snalazi u timovima koji nemaju jasno razvijenu tradiciju, filozofiju fudbala i kulturu igre, osim ukoliko ta tradicija i kultura ne počivaju na defanzivi, kao što je to bio slučaj u Interu. Žoze se upravo zato i nije najbolje snašao u madridskom Realu i Mančester junajtedu, uprkos tome što je ostvario i dobre rezultate, posebno u Realu (titula prvaka Španije). To što se on obreo u tim klubovima utoliko posebno čudi. Jer čini se da je to bila pogrešna procena, kako samog Murinja, tako i čelnih ljudi spomenutih klubova. Poimanje fudbala u te dve sredine izrazito je napadačko i u njima defanzivno orijentisani treneri uglavnom nisu poželjni. I to nema veze sa brojem postignutih golova u sezoni – to je samo stvar statistike. Problem je u stilu igre koji Murinjo gaji: defanzivna odgovornost, fizička dominacija, zanemarivanje poseda lopte i izostanak rizika. Takav stil, pa čak i u slučaju postizanja trocifrenog broja golova u jednoj sezoni i osvajanja titula, kao što je to bio slučaj sa Realom, ne trpi se u sredinama koje gaje prvenstveno napadački i atraktivan fudbal.

Utoliko je bilo samo pitanje vremena kada će ti klubovi prekinuti saradnju sa Žozeom. Uz to, Murinjo ne trpi igrače izrazitih individualnih karakteristika, a upravo takvi fudbaleri imaju ključne uloge u filozofijama fudbala timova poput Reala i Mančester junajteda. Kada vlasnici klubova počnu da dovode takve igrače, Murinjo obično ne bude zadovoljan. Tome u prilog govori izjava koju je nedavno dao Kaka.

„Moj problem u Madridu prvo je bio kontinuitet, a potom i trener jer sam tri godine pokušavao da ubedim Murinja da imam kvalitet za Real. Ali, on je birao drugačije, nisam mogao na to da utičem. Nikako“, rekao je Kaka.

Sve to su očigledno shvatili u Barseloni. Jer, u trenutku kada je bilo izvesno da će Rajkard napustiti klupu Barselone, Žoze Murinjo je ozbiljno figurirao kao jedan od kandidata da postane šef struke ovog kluba. Pa iako je prošao „Barsajaks“ školu, u klubu su procenili da on ne može da se uklopi u filozofiju i kulturu igre katalonskog giganta. Umesto njega posao je dobio Gvardiola, a sve ostalo je istorija.

Šta, Žoze, sad?

Mađarski trener Bela Gutman, danas najpoznatiji po čuvenoj kletvi koju je izrekao u trenutku kada je dobio otkaz u Benfici, govorio je i o tzv. pravilu tri godine (Three-Year Rule), prema kojem u jednom timu nešto mora da se menja nakon tri sezone, bilo da je reč o treneru, bilo da je reč fudbalerima. Džonatan Vilson smatra da je upravo Murinjovo iskustvo u velikoj meri potvrdilo zasnovanost Gutmanovog pravila. Murinja očito prati neka vrsta Gutmanove kletve. Jer, ako ovo pravilo ne važi za predstavnike „Barsajaks“ škole čiji ključni princip je kontinuitet u forsiranju određene fudbalske kulture, ono ipak važi za trenere koji hoće da budu slobodni strelci i da nameću svoje principe. Stvari za njih, smatra Vilson, postaju još komplikovanije ukoliko gaje reaktivan fudbal koji nije usmeren na kreaciju nego je usmeren na destrukciju.

Zaključak je relativno jasan: Murinjo se tvrdoglavo drži filozofije reaktivnog fudbala ali za njeno sprovođenje na duži rok ne može da obezbedi potrebno poverenje i disciplinu fudbalera. Kada poverenje koje Murinjo uživa kod igrača postane poljuljano, onda ostali kvaliteti na kojima počiva rad portugalskog trenera ne mogu da dođu do izražaja. Bez jedinstva tri ključna elementa njegovog rada, Murinjo očigledno ne može da radi onako kako je zamislio. Kada uz to postoje i neslaganja između Murinja i njegovih saradnika iz sportskog sektora ili uprave klubova, tada atmosfera u klubu i posebno unutar tima postane turobna. Taktički posmatrano, Murinjov problem je u tome što primarno defanzivna strategija koju forsira u jednom trenutku, u velikoj meri zbog gubitka poverenja između njega i fudbalera koje trenira, prestane da funkcioniše, a on jednostavno ne zna kako da timovi koje trenira kreativno napadaju. Zbog toga njegovi timovi u jednom trenutku, obično u trećoj sezoni, ostaju bez identiteta i otuda deluju beživotno i dosadno. Murinjo jednostavno nije u stanju da na duži rok maksimalno usavrši i održava u životu jedan taktički kvalitet, a ne zna da razvije bilo koji drugi taktički kvalitet.

Ukoliko želi da se vrati na staze uspeha on će morati da smanji svoj ego i pokuša da bude taktički fleksibilniji, npr. kao Čolo Simeone, i na taj način možda stekne i na duži rok održi poverenje fudbalera koje bude trenirao, kako bi mogao da kontinuirano razvija defanzivnu igru, ili da se u potpunosti menja i prilagođava novim trendovima i tendencijama savremenog fudbala koji se kreće rutama ofanzivnog fudbala. Prva opcija možda je i moguća, dok druga deluje gotovo nemoguća.

Bilo kako bilo, jednu od najzanimljivih stvari u savremenom fudbalu verovatno će predstavljati dalji tok karijere Žozea Murinja. Ostaje nam da čekamo i vidimo da li će Murinjo uspeti da ostvari još neki uspon, ili je njegova karijera u definitivnom padu sa kojeg više neće biti povratka. Ne znamo da li je Murinjo čitao poeziju jednog od najvećih pesnika portugalskog jezika, Brazilca Karlosa Drumonda de Andradea, ali jedna pesma velikog majstora pisane reči koja, gle čuda, nosi naslov Žoze, u ovom trenutku na odgovarajući način opisuje trenutni položaj jednog Žozea koji sebe voli da zove Posebni, tj. Specijalni.

I, šta, Žoze, sad? Zabavi je kraj, svetlu ugašen sjaj, ljudi nestali, noć je zahladnela, i šta, Žoze, sad? I šta, Žoze, sad? Ti što ni ime nemaš, i rugaš se drugima, što goriš stihovima, i voliš, prigovaraš, šta, Žoze, sad? … Ali umreti nećeš, da, ti si snažan, Žoze! Sada u tami sâm, k’o svaka divlja zver, bez božje zaštite i bez golog zida da se na njega nasloniš, i bez crnog konja koji galopom grabi, ti marširaš, Žoze! Žoze, kuda?